Građanina NJKV vozi ađutant iz Vojske Srbije, a na kolima se leprša zastavica sa monogramom A: diljem Republike njega dočekuju devojke u narodnim nošnjama, hleb i so su obavezni, i niko tačno ne zna šta ovaj građanin zapravo radi, kao što ne zna ni šta radi sa nama, a još manje znamo mi šta ćemo s njim. Na mukama su i velikodostojnici Republike, sa lentom na grudima, koja je simbol republikanskog suvereniteta. On hoće ni manje ni više kralj da nam bude usred dične Republike, koja se i pred njim i pred sobom totalno zbunila. To s kraljevinom nam ne ide, odnosno za sad niko to neće, pa neće ni građanin NJKV. Nema tu – zajedno sa građaninom strane države M. Dodikom i celom svitom – ni tri frtalja kralja, kako govoraše naš prijatelj daroviti Aca Popović. Građanin NJKV zna gde mu je mesto i u crkvi, ali ne zna se gde treba da sednu dostojanstvenici Republike, jer tu gde je NJKV građanin seo za njih mesta nema, a gde su oni seli NJKV ipak nađe sebi mesto. On zna da je u ovoj zbunjenoj Srbiji dobro biti kralj.

I sve to postaje tužno, pomalo i smešno, kao ono lane na Oplencu, ili sada u Jaruzi. A imao je građanin NJKV mentora prvoga reda, koji mu je objašnjavao šta je tron, a šta je oltar. Stručno, nema šta. A što se Ustava Republike tiče, do toga ni vajni republikanci oko Borisa Tadića mnogo ne drže, jer se to može gaziti kao trava u parku na zabranjenom mestu. Njegov visoko preosvećeni mentor mitropolit Amfilohije zaboravio je da ga nauči da svakog 29. maja u godini u cik zore mirno siđe u kriptu crkve svetoga Marka na Tašmajdanu i da položi venac na grob kralja Aleksandra i kraljice Drage koje je njegova kuća mučki ubila.

U nastojanju da načinimo sasvim kratak zapis o priključenijama građanina NJKV imali smo sreće: pred nama je jedan zaista bizaran autentični dokumenat. Beogradski nedeljnik Vreme ga je publikovao 18.12.2003. Taj dokumenat je neka vrsta ričardovski-šekspirovskog paklenog dijaloga između građanina NJKV i mitropolita Amfilohija. Pitao je vrli jerarh građanina NJKV da li zna kako je Karađorđe postao Vožd Srbije. I zbunjeni građanin nije imao odgovor na to pitanje. „Tako što su mu posjekli glavu“, kazao je visoki mentor. Građanin NJKV je zbunjen uspeo da proslovi: „Znači li to da i meni treba da odseku glavu“. Blagi mentor mu je objasnio sledećim rečima: „Ako nisi spreman na to, ne računaj da možeš biti kralj ovakvom narodu“. Kakvi smo mi danas i ovde, dobrog smo kralja i dobili.

Zna gađanin NJKV da su se krune i glave uvek valjale kaldrmom, ali ova ga je jevanđelska poruka mitropolita Amfilohija ipak zaprepastila. I od tada nam je krenulo i smešno i tužno. Za sada ne znamo najmanje tri stvari. Prva je da li je građanin NJKV smešan, da li su smešni dostojanstvenici Republike ili smo smešni svi zajedno. Ipak se čini, ako ćemo pravo, da je najmanje smešan građanin NJKV, jer mi smo njega i hteli usred republike.

I to je za sada sve, u ovom zapisu kratkom o priključenijama NJKV.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 20.02.2010.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)