Misija Međunarodnog monetarnog fonda je izdala saopštenje koje je veoma sadržajno, ali je imalo mali uticaj na javnost. Takođe, ne stiče se utisak da su se predstavnici privrednih vlasti nad njim posebno zamislili. Ovo je začuđujuće, jer je opšta ocena ovoga saopštenja da su tekuća privredna kretanja neodrživa. Šta to znači?

U tehničkom smislu, pod neodrživošću se podrazumeva predvidljivi razvoj nekog makroekonomskog bilansa koji implicira promenu u nekoj relativnoj ceni. Recimo, ako je kreditna ekspanzija takva da se bilansi banaka pogoršavaju, to znači da je kamatna stopa neodrživa, to jest da će u nekom času morati da se poveća kako bi se uravnotežili finansijski bilansi. Drugi je primer sa kursom. Ako je deficit na tekućem računu takav da dovodi do stalnog rasta spoljnog duga, recimo u odnosu na BDP ili u odnosu na izvoz, tada se zaključuje da je taj kurs neodrživ, znači da će morati domaći novac da devalvira kako bi se smanjio deficit u razmeni sa inostranstvom. Ili, opet, ako raste nezaposlenost ili se smanjuje zaposlenost, to znači da su plate neodržive i da će morati da se smanje.

MMF nalazi da postoje indikacije da se sva ova tri oblika neodrživosti mogu uočiti u srpskoj privredi. Iz predloga mera možda se može zaključiti da Fond smatra da je stanje poprilično alarmantno, što bi trebalo da znači da su rizici da se jedna ili više od ovih neodrživih razvoja ispolji kao kriza relativno veliki u kratkom roku. Reč kriza je tu na mestu, jer ocena o neodrživosti razvoja nekog od makroekonomskih bilansa implicira da je ili potrebna politička intervencija da se neravnoteža ispravi ili će doći do prinudne korekcije.

Šta predlaže MMF? Najveća pažnja je posvećena fiskalnoj politici i, nešto šire, onome što se naziva pogrešnom smešom mera privredne politike. Ocena je da se u Srbiji kombinuje ekspanzivna fiskalna politika sa restriktivnom monetarnom politikom, što ima za posledicu prebrz rast plata, a to znači potrošnje, što dovodi do rasta uvoza i tako rastućih obaveza prema inostranstvu. Uz to, restriktivna monetarna politika ima za posledicu održavanje visokih kamata i jakog dinara, što usporava inflaciju, ali uz rast uvoza i, pomalo paradoksalno, brzu kreditnu ekspanziju. Tako da se predlaže značajno smanjenje javne potrošnje, smanjenje kamatnih stopa i ubrzana privatizacija ili bar restrukturiranje javnog sektora, recimo kroz ukidanje subvencija i punu komercijalizaciju javnih preduzeća. MMF sugeriše da se fiskalna politika ne koristi za podsticanje proizvodnje sve dok se u potpunosti ne reformiše javni sektor. To, naravno, znači da se plate i zaposlenost u tom sektoru ne mogu povećavati, a biće potrebno da se smanje. Zapaža se da trenutne namere fiskalnih vlasti ne idu u tom smeru, već upravo suprotno -sugerišu nastavak ekspanzivne fiskalne politike. Usput, MMF zapaža da to podrazumeva postojanje fiskalnog deficita, a ceni da je on po njihovoj metodologiji prisutan i ove godine. Predlog je da se ostvari suficit od dva do tri odsto BDP-a, za početak jedan odsto u sledećoj godini.

Komentari koji se upućuju monetarnoj politici su nešto manje transparentni. Pored zalaganja za smanjenje kamatne stope, najzanimljivija je rečenica: “Kod utvrđivanja dugoročnih ciljeva inflacije, NBS treba da razmotri odgovarajuću ravnotežu između želje za daljom nižom inflacijom i potrebe za strukturnom konvergencijom cena tokom tranzicije”. Kako bi ovo trebalo razumeti? Na drugom mestu se sugeriše da bi centralna banka trebalo da pređe na eksplicitan režim ciljane inflacije i da za sledeću godinu za cilj uzme srednju vrednost sada utvrđenog cilja od tri do šest odsto rasta baznih cena. MMF, dakle, sugeriše da ne bi trebalo težiti prebrzom usporavanju inflacije, što uz sugestiju o smanjenju kamatne stope, podrazumeva indirektnu sugestiju da se dozvoli određena depresijacija dinara ili bar da se ne teži daljoj apresijaciji.

Inače, sledi ono što je rekao jedan američki ministar finansija i što se najčešće citira u ovom kontekstu: “Ono što ne može da se raste neprekidno, zaustaviće se”.

 
Danas, 13.11.2007.

Peščanik.net, 13.11.2007.