U „Državi i revoluciji“ Lenjin na jednom mestu kaže da je demokratija dobra – „ako je naša“. Inače je potrebno posegnuti za nasiljem. Zanimljivo je da već neko vreme jedan broj komentatora, a i poneka stranka, opravdavaju upotrebu nasilja kao sredstva da se sruši današnja vlast analogijom sa promenom režima 5. oktobra 2000. Lenjinu bi, međutim, razlika bila jasna.

Ako možete da osvojite vlast na izborima, demonstracija moći je potrebna samo ako vlast ne želi da prihvati rezultate izbora. Tako je bilo 1996-1997, a tako je bilo i 2000. Tako, međutim, nije sada. Moguće je da oni koji su posegli za nasiljem pre neki dan na ulicama Beograda ne mogu da nađu stranku koja bi ih predstavljala, što bi trebalo da ih motiviše da takvu stranku osnuju ili da probaju da neku od postojećih preuzmu. Nasilje koje koriste se može razumeti samo neolenjinistički – demokratija ne zadovoljava jer nije naša.

Ako je tako, komentatori koji ih podržavaju i opravdavaju verovatno znaju da se sa idejama kojima se rukovode ovi koji posežu za nasiljem ne mogu dobiti izbori. Jer je potrebno pridobiti većinu, a ona je, po svemu sudeći, na drugoj strani. Usled toga potrebno je nametnuti se toj većini. To, međutim, zahteva mnogo ozbiljnije revolucionarne sposobnosti, a i tada bi još trebalo da i okolnosti idu prevratnicima naruku. Lenjin je znao da upotreba nasilja smanjuje podršku, ali on njoj nije ni težio jer nije očekivao da će „demokratija biti naša“. Oni koji su došli na vlast pre deset godina imali su većinu na svojoj strani.

Ništa od ovoga, naravno, nije nepoznato. Dovoljno je samo upitati se koliko je revolucija uspelo u demokratskim društvima, pa shvatiti grešku neolenjinista.

Blic, 13.10.2010.

Peščanik.net, 13.10.2010.

TEMA – PARADA PONOSA +