Štednja nije neoliberalna. A MMF je ne preporučuje iz neoliberalnih razloga, kada se sa njim ugovara jedna ili druga vrsta programa. Zemlje se učlanjuju u MMF da bi imale kome da se obrate za finansijsku podršku kada su prinuđene da štede, pre svega da bi finansirale svoje inostrane obaveze. Potrebu da se poveća štednja ne stvara MMF, već stanje u kome se privreda nalazi. To gotovo neminovno znači da će politika štednje doći u nevreme i da će imati ograničen uspeh, što je jedan od razloga da je ne samo MMF nepopularan, već su mnogi njegovi programi neuspešni.

Ovo su naučile zemlje, pre svega u Latinskoj Americi, kojima se MMF neprestano bavio i na čijem je iskustvu nastao Vašingtonski konsenzus, koji se češće navodi nego što se zna šta mu je sadržaj. Primera radi, krize kursa, kroz koje su u drugoj polovini devedesetih godina prošloga veka prošle neke azijske zemlje i Rusija, a potom i posebno spektakularno Argentina, posledica su oslanjanja na režime fiksnog kursa, koji Vašingtonski konsenzus nije zagovarao, kao što nije preporučivao ni potpunu liberalizaciju finansijskih transakcija sa inostranstvom.

Nauk iz toga vremena je bio da je potrebno voditi takvu privrednu politiku koja neće dovesti privredu u takvo stanje makroekonomske neravnoteže da bi bilo potrebno ići u MMF i tražiti pare. A to je, pre svega, značilo da je potrebno imati održive trgovinske i finansijske odnose sa inostranstvom. MMF je ustanova u koju se zemlje učlanjuju da bi imale kome da se obrate ukoliko imaju probleme sa platnim bilansom – dakle ne mogu uredno da izvršavaju svoje međunarodne finansijske obaveze. MMF onda daje novac na zajam da se ne bi morao proglasiti moratorijum na strane dugove, a taj kredit uslovljava povećanom štednjom, pre svega javne potrošnje, jer na nju vlasti mogu neposredno da utiču, kako bi se dugovi uredno vraćali. Pa ako nema neodrživih stranih dugova, MMF nije potreban.

Šta to znači? Jednostavno rečeno, da se štedi u dobra vremena, a ne u rđava. Da se javni i privatni sektori ne ponašaju prociklično, kako se to kaže. Jer ako se ne štedi kada je stopa privrednog rasta visoka, moraće se štedeti kada nastupi recesija. A tada će štednja dodatno usporiti privredni rast ili produbiti recesiju. MMF može da bude od koristi na dva načina. Da pozajmi novac kako bi se održala spoljna likvidnost i da preuzme ulogu rđavog policajca, kako bi vlasti mogle da izigravaju dobrog policajca, a javnost da se žali na MMF i da se solidariše sa svojim vlastima: samo da nije MMF-a, naše bi vlasti radile u našem, a ne u tuđem interesu. Svakome ko čita poplavu patriotskih komenatara u kojima se sve objašnjava neoliberalnom ideologijom i rđavim namerama, mora biti jasno da je ta strategija dobrog i rđavog policajca uspešna. To je i inače uloga stranih država i stranaca uopšte, što posebno koriste nacionalisti, ali je MMF to institucionalno.

No, MMF koristi i reformistima koji svoju snagu i legitimnost traže u odbijanju da se oslone na njega tvrdeći da „mi to možemo sami“. To je, zapravo, veoma korisno ukoliko zaista vodi potrebnim promenama i merama koje imaju za cilj da se obezbedi trajna makroekonomska stabilnost – da MMF više ne bude potreban. Na žalost, malo je zemalja na jugu Evrope koje su se rukovodile tom strategijom. Vlasti u jednom broju njih se diče da im MMF nije potreban, kako bi se ojačale politički, ali to ih uglavnom ne spasava na izborima.

No, osnovni razlog zbog kojeg je MMF prisutan i kada je odsutan jeste neophodnost da se štedi kada mu vreme nije, dakle u krizno vreme. U čitavoj regiji predstoji smanjenje javne potrošnje, koje samo po sebi neće biti dovoljno da bi se uravnotežili javni prihodi sa javnom potrošnjom, već će biti potrebno i povećanje poreza. Tako da je to fiskalna politika koja dvostruko gura privrede u recesiju. Ove godine će praktično ceo Balkan biti u recesiji, ali će se ona produžiti ili će bar oporavak biti sporiji i sledećih godina, usled smanjene javne potrošnje i viših poreza. Izlazak iz krize će tako zavisiti praktično isključivo od oporavka u zoni evra, koji bi doveo do povećanja izvoza i stranih ulaganja. A to može da potraje.

Posebno ukoliko se umesto neoliberalnih politika krene putem protekcionizma. Zemlje kojima MMF nije potreban nisu one koje štite svoje privrede, već one koje štede u dobra vremena, i troše u rđava. I tako se staraju za makroekonomsku stabilnost i za održiv privredni rast. Što je jedan način da se okarakteriše neoliberalna politika.

 
Novi magazin, juni 2012.

Peščanik.net, 24.06.2012.