Guverner Jelašić kaže da bi bilo neozbiljno da se sada odustane od obećanih smanjenja rashoda i da se, kada MMF dođe na nastavak pregovora, razgovara o povećanju poreza. To, naravno, pod pretpostavkom da nije bilo neozbiljno obećavati “istorijsku reformu” javnog sektora, takoreći sutra. I da nije neozbiljno raditi na neostvarljivom. Pogotovo kada to MMF ne traži, jer, uostalom, to i ne može da bude sredstvo rešavanja trenutnih budžetskih problema. Neozbiljno je upravo to brkanje kratkoročnih mera sa srednjoročnim reformama.

Budžet za sledeću godinu je važan kao konkretni razlog da se usvoji strategija reformi, koja će se primenjivati sledećih nekoliko godina. Insistiranje na smanjenju budžetskog deficita u sledećoj godini ima za cilj da se Vlada suoči sa činjenicama, sa onim što se naziva fiskalnom održivošću: ne mogu se fiskalni problemi trajnije rešiti ni zaduživanjem, niti povećanjem poreza. Potrebno je pretresti sve javne rashode i odlučiti se za nivo i strukturu koji neće zahtevati poreski teret koji će štetiti privrednom rastu i konkurentnosti. A to je tek početak. Ostaju javna i komunalna preduzeća, javne usluge i javna ulaganja. Uz to su potrebne strukturne reforme: recimo, uklanjanje monopola na tržištu proizvoda i povećanje fleksibilnosti na tržištu rada uz veća ulaganja u obrazovanje, u obučavanje ljudi koji su izgubili posao ili ne mogu da ga nađu. Visina fiskalnog deficita, dakle odluka o tome koliko Vlada želi dodatno da se zaduži u sledećoj godini, a i kasnije, zavisi upravo od te strategije reforme javnog sektora. Zašto? Zato što to ima posledice po privredni rast, a on opet određuje da li je jedan ili drugi nivo fiskalnog deficita održiv. Recimo, ako se obezbedi dugoročna stopa rasta od pet odsto (realno), svaki nivo javnog duga koji nosi kamatnu stopu nižu od pet odsto (realno) jeste održiv. Drukčije stoje stvari ako se računa sa niskom stopom rasta, recimo u nekoliko sledećih godina. Tada će, najpre, kamate biti više, jer će ulaganja biti rizičnija, a potom će javni dug rasti u odnosu na ukupnu proizvodnju, što je isto što i reći da će biti neodrživ.

U tom kontekstu bi trebalo ceniti ozbiljnost Vlade. Ona se bavi kratkoročnom likvidnošću budžeta, gde očekuje da MMF izrazi razumevanje za to da Vlada teži sveobuhvatnim reformama, ali ne može ni da sastavi valjan budžet. Ovo je potpuno pogrešan pristup. MMF je u pregovorima nešto kao drugo lice u ogledalu. Zapravo, Vlada pregovara sa sobom – šta bi trebalo učiniti danas da bi se podstakao privredni rast i da bi se godinama mogle uredno izvršavati obaveze? MMF pritiska da se sa prilagođavanjima počne danas. Ako, međutim, strategije reformi nema, onda nema druge nego baviti se samo tekućom budžetskom likvidnošću. A to se onda svodi na sledeće: za onoliko za koliko nedostaje kredita, veći porezi i veća nezaposlenost. Pa dok traje.

 
Blic, 10.10.2009. 

Peščanik.net, 10.10.2009.