Nepopustljivost

 
Nepopustljivost je dobra. Nepopustljivost ima filozofski prizvuk, koji svi intuitivno razumeju. Rat Al Kaide i Sjedinjenih Američkih Država od početka je bio obeležen nesporazumom oko značenja istorije. Al Kaida je oduvek verovala da Bog želi obnavljanje drevnog islamskog kalifata. I Al Kaida je oduvek doživljavala Ameriku kao proizvod hrišćanske civilizacije, i najveću prepreku za povratak kalifata. Al Kaidini ekstremisti su oduvek verovali da će, kao predstavnici božje volje, na kraju trijumfovati. Dakle, Al Kaida je vodila dugoročnu, takoreći večnu bitku – koja je mnoge odlučne idealiste navela da počine samoubistvo u ime Al Kaide.

Prema ovoj večnosti, deset godina je ništa. Međutim, u odnosu na životni vek običnog čoveka, deset godina nije malo. Dobro je što SAD deset godina nisu popuštale i dobro je što su, nakon deset godina pokušaja, SAD postigle uspeh.

Sjedinjene Američke Države imaju svoju teoriju istorije, iako većina nas to ne želi da prizna. Po našoj liberalnoj i demokratskoj teoriji istorije, doktrine poput Al Kaidine osuđene su na poraz. To je zato što su one, prema našoj proceni, ludačke i beslovesne, kao one koje smo sretali u poslednjih sto godina – npr. doktrina o obnavljanju Rimskog rajha u arijevskoj verziji, ili doktrina o obnavljanju starih ruskih seljačkih zajednica u obliku proleterske sovjetske civilizacije. Mi, liberali i demokrate, verujemo da su takve doktrine samo reakcionarni protesti protiv autentičnog progresa – reakcionarni protesti koji, ako se protiv njih budemo odlučno borili, nikad neće uspeti.

Mi ne volimo da se služimo jezikom istorije i progresa. Mi vrlo dobro znamo da se takav rečnik može lako izvitoperiti u jezik samozadovoljstva i sujeverja. Međutim, ovakav rečnik ponekad opisuje realnost. I ponekad, u trenucima krize i trenucima zanosa, naša iskrena uverenja izlaze na površinu, i mi počinjemo da govorimo ovim jezikom. Tako je i predsednik Obama, objavivši da je Osama bin Laden ubijen, zaključio svoj govor citirajući Zakletvu zastavi^[1] – koja predstavlja izraz vere u snagu i budućnost slobode i jednakosti, to jest, vere u snagu i budućnost demokratske civilizacije.

Te zaključne reči Obaminog govora, kada se pozvao na Zakletvu, predstavljaju trenutak elokventne istine. Tim rečima je objasnio da naši vojni i obaveštajni agenti nisu ulovili Bin Ladena samo zato što je on bio bandit, već zato što mi verujemo u svoju doktrinu, a to je doktrina demokratije. Najzad, Bin Laden i većina Amerikanaca uvek su se slagali oko jedne stvari, a to je odgovor na pitanje – zbog čega se vodio rat. Rat se vodio zbog principa. To je bila bitka islamističkog sna o teokratiji protiv demokratskog principa odbrane realne slobode.

Već sada svi razumeju da Bin Ladenova smrt ne predstavlja, u vojnom smislu, ogromno postignuće. Našim obaveštajcima se posrećilo; naša vojska je uspešno obavila zadatak, iako je mogla da zabrlja, što joj se ranije dešavalo. Naši pravi saveznici u Pakistanu uspeli su da prevare naše lažne saveznike u Pakistanu, koji su zapravo bili saveznici Bin Ladena. Svašta je moglo da krene naopako – kao, na primer, kada je nesrećni Džimi Karter 1979. naredio vojsci da izbavi američke taoce iz Teherana, pa su se naši helikopteri sudarili jedni sa drugima. Dakle, hajde da pozdravimo sposobne vojnike i obaveštajce koji su izveli ovu poslednju akciju, i hajde da pozdravimo Belu kuću koja ju je ogranizovala – da pozdravimo organizatore i ljude na terenu, iako znamo da je sve ovo, uz nekoliko pogrešnih koraka, moglo da se završi loše.

Ali hajde i da priznamo da se, ostavljajući po strani detalje ove efikasne operacije, ne može olako zanemariti i njena simbolična težina. I budući da je ovaj rat u suštini rat ideja, treba da priznamo da je simbolična težina ove akcije u stvari presudna. Njena simboličnost nam govori: nepopustljivost je izraz istorije. Istorija nije na Bin Ladenovoj strani. Istorija je na strani demokratije i slobode. Istorija se ne da omesti. Naravno, treba da se zapitamo: ima li smisla govoriti o apstrakcijama poput „istorije“? Da li nepopustivost u lovu na jednog čoveka ima ikakav dublji smisao? Ova pitanja imaju odgovore. Apstrakcije izražavaju smisao ukoliko odlučimo da im damo smisao. Desetogodišnji lov na jednog čoveka svedoči da smo to i učinili.

Obamin govor bio je veličanstven, ali se meni, u određenoj meri, činilo da je preuzak i partijski obojen. Nijednu reč nije rekao o ratu u Iraku. Možda on smatra, poput mnogih drugih, da je naš rat u Iraku bio samo zaokret od suštinskog zadatka, a to je lov na Bin Ladena. Ali ove dve stvari, borba u Iraku i borba u avganistansko-pakistanskom regionu, zapravo nisu odvojene. Kada smo zbacili Sadama, rat u Iraku vodio se uglavnom protiv Al Kaide. Ajman Al Zavahiri jasno nam je dao do znanja da je Irak u tom trenutku postao glavna borbena linija u širem ratu između Al Kaidine vizije islamizma i američke vizije liberalne demokratije. I u Iraku smo uspeli da smrvimo Al Kaidine snage. Islamska Država Irak nikada nije postala država. Irak je bio Al Kaidina druga šansa, nakon Avganistana, i ona je, kao i prva, pretrpela poraz. Žao mi je što Obama nije ništa rekao o pobedi nad Al Kaidom u Iraku.

Ali nema veze. Predsednik je dovoljno elokventno govorio o američkoj pobedi nad samim Bin Ladenom. Simbolika je rečita. Nepopustljivost je elokventna. Zamišljeni kalifat neće biti stvoren. Snaga demokratske republike je neporeciva. To je bila poruka. Mi pobeđujemo. Al Kaida gubi. Ne radi se samo o spletu okolnosti i sreći. Imamo razloga za busanje u prsa, a ljudi širom sveta, naročito u muslimanskom svetu, imaju razloga za nadu, za sebe i sve ostale. Bolje rečeno, imamo razloga da u to verujemo, a i drugi imaju razloga za to, dokle god nastavimo da budemo nepopopustljivi.

Pol Berman je kolumnista časopisa The New Republic i autor knjige Moć i idealisti, o korenima liberalnog i humanitarnog intervencionizma. Za njega je vezana i jedna anegdota sa Majklom Murom: Majkl Mur je 1986. postao urednik časopisa Mother Jones, ali je posle četiri meseca dobio otkaz, jer je odbio da štampa Bermanov tekst koji je kritikovao nepoštovanje ljudskih prava od strane sandinista u Nikaragvi. Mur je tvrdio da ne može da pusti u štampu tekst koji je, po njegovom mišljenju, pun nepreciznih podataka: “Ovaj tekst je sasvim pogrešan i primer je najgore vrste snishodljivog baljezgarenja. Iz teksta jedva da je jasno da je Amerika već pet godina u ratu sa Nikaragvom “. Bermanov komentar na ovaj sukob bio je da je Mur “ideološki veoma ostrašćen momak i pri tome ne previše obrazovan.” Mur je tužio časopis za nezakonito otpuštanje sa posla i spor je rešen vansudskim poravnanjem. Mur je dobio 58.000 dolara, koje je uložio u svoj prvi film – Roger & Me.

 
Pol Berman, The New Republic, 02.05.2010.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 03.05.2011.