Vladika Petar II Njegoš označava veliki praznik u životu Srpstva.“ Reklo bi se da je ovu rečenicu napisao Amfilohije Radović ili neko njemu blizak, međutim ispostaviće se da je reč o citatu iz knjige nad knjigama, čiji je autor dalekosežno uticao na politiku Srpske pravoslavne crkve. Reč je o knjizi Nikolaja Velimirovića koja je, objavljena pre stotinjak godina, bila posvećena upravo Njegošu i njegovoj religioznosti (Religija Njegoševa, 1911). Bio je to početak Velimirovićevog velikog istraživanja srpstva i njegovih izvora. Stoga nije čudo što je na početku pokazao veliko interesovanje upravo za Njegoša, dok će se sumiranje tog poduhvata završiti glorifikacijom nacionalizma Svetog Save, kog je naposletku uporedio sa Adolfom Hitlerom. Nakon te tačke, teologija i politika Nikolaja Velimirovića doživeće potpuni poraz, sve do početka devedesetih kada će njegovi učenici – Amfilohije, Artemije i Atanasije– oživeti njegovu politiku, a potom ga i samoinicijativno kanonizovati. Nešto slično se danas dogodilo sa Njegošem, mada bi se pre moglo reći da se tu ne radi o privrženosti Njegošu i njegovom delu, već po ko zna koji put vladiki Nikolaju Velimiroviću i njegovoj politici.

Nedavno su se u javnosti mogle čuti različite inicijative za kanonizaciju, jedna se odnosila na pokojnog patrijarha Pavla, ostale na Nikolu Teslu i Njegoša. Pominje se povremeno i Mihajlo Pupin. Najnovije vesti, međutim, donose i natuknice o mogućnosti da za svece budu proglašeni i neki političari. Ne bi me čudilo ako bi se uskoro pojavilo ime Nikole Pašića. A za svetog ratnika bi možda mogli da proglase Punišu Račića, koji je izvršio atentat na šestoricu hrvatskih poslanika 1928. u parlamentu. Za sada se još uvek cela stvar vrti oko pisaca i naučnika. Andriću je samo malo falilo da u protekle dve jubilarne godine doživi i crkvenu kanonizaciju. Ovogodišnji jubilej, dvesta godina od Njegoševog rođenja, poslužio je mitropolitu crnogorsko-primorskom Amfilohiju da u delo sprovede ono što je njegov učitelj Velimirović davno najavljivao. Po ubrzanom postupku, bez rasprave Sabora SPC, mitropolit Amfilohije je sa svojom svitom obavio taj posao kao da se radilo o građevinskim radovima – za jedno pre podne. Potom je saopšteno javnosti da je „svečanim liturgijskim unošenjem ikone Svetog Petra Drugog Petrovića Njegoša u Cetinjski manastir, ustanovljen 19. maj kao datum praznovanja čuvenog crnogorskog vladike kao svetitelja crkve Božje“. Amfilohije je po receptu svog učitelja tom prilikom rekao da je Njegoš kao „Sveti Sava i njegov stric Sveti Petar Cetinjski svedok Hristovog vaskrsenja“. Takođe, obelodanio je i ime novog sveca u pravoslavnom panteonu: Lovćenski tajnovidac. Sasvim amfilohijevska gesta. Međutim, ono što sledi nakon ovakve urgnentne akcije je pitanje zbog čega je Njegoš morao tako brzo da se proizvede u viši čin egzistencije. Amfilohije je i tu decidiran. On kanonizaciju obrazlaže činjenicom da je „Njegoš sagledao sudbinu svih svetova, zemaljskih naroda, a posebno sudbinu svoga naroda, naročito kroz Kosovo, Miloša Obilića i kneza Lazara“. Važna činjenica za njega je i to šta Rusi imaju da kažu tim povodom. Za njih je Njegoš, tvrdi mitropolit, već svetac. Partijarh Kiril mu je poslao ikonu Sv. Petra II. Kada ga pitaju gde su tu čuda, koja su neizostavni deo semiotike kanonizacije, Amfilohije se tada poziva na usmenu predaju. Naime, „raniji mitropoliti i narod su u Njegošu videli sveca“, a što je najvažnije, prilikom prenosa posmrtnih ostataka vladike Rada sa Cetinja na Lovćen, neko je primetio da je njegova „desna ruka neraspadnuta“. Naravno, u pitanju je desna ruka, jer u njoj je bio skiptar. Njegoš je svojim životom i delom objedinio sve ono što srpska desnica smatra fundamentalno važnim u poimanju srpstva, o čemu je svojevremno pisao i Nikolaj Velimirović: religiozni kolorit koji je prožeo sve sfere delovanja: politiku, pesništvo, patriotizam, slavjanofilstvo (možda je bolje reći rusofilstvo). Prema takvom sagledavanju Njegoša, reklo bi se da mu mitropolit Amfilohije od dela priznaje samo Luču mikrokozma, za razliku od Velimirovića koji se svojski potrudio da u svakom vladičinom tekstu (osim u pesmi Noć skuplja vijeka), pronađe tragove onog što je njega zanimalo: disk sredine kroz koji probijaju luče nacije.

Očigledno je mitropolit Amfilohije bio dvostruko motivisan da posegne za ubrzanom kanonizacijom Njegoša. S jedne strane, tom procesu su doprineli snažni udarci na SPC preko otkrivanja zlodela i kriminala vladike Kačavende, Filareta i Pahomija. S druge strane, parafirani sporazum u Briselu, kao i nemogućnost Vojislava Koštunice i dverjana da animiraju veći broj građana u protestima protiv politike aktuelne Vlade, uticali su da se reaktivira diskurs o neraspadnutoj desnici vladike Rada. Koliko će ovaj manevar ojačati desno krilo na srpskoj političkoj sceni, ostaje da se vidi. Takođe, trebalo bi videti i šta će SPC reći povodom ovog čina. Samo ograđivanje patrijarha Irineja od Amfilohijevih i Atanasijevih akcija, kao što je to bio nedavni slučaj, ne znači previše. Na sličan način je kanonizovan i Nikolaj Velimirović, najpre u žičkoj eparhiji, protiv čega je otvoreno stajao partijarh Pavle. Ali onda su vreme i politika prekrili sve. Uskoro bi se moglo dogoditi i to da na istoj svetačkoj klupi, jedan pored drugog, sede Nikolaj, Pavle i  Njegoš. No njih sada više niko ništa ne pita, a javnost je ravnodušna i pomirljiva sa svim glupostima koje se neprestano nižu.

Na ikoni novog sveca –  Sv. Petra II, vidi se Njegoš u arhijerejskoj zlatnoj odeždi. Na pokrivenoj desnici drži lovćensku crkvu Sv. Petra Cetinjskog dok u levici, otkrivenoj i prilično zdravoj, drži svitak iz Luče mikrokozma. Možda je ovo slučajnost, a možda samo nesmotrenost koja se potkrala samouverenom mitropolitu Amfilohiju. Uglavnom, najnovija Amfilohijeva manipulacija javnošću zveči prazno kao limena crkva na Rumiji, ali politička desnica voli taj zvuk. Podseća je na trubu.

Novosti, 27.05.2013.

Peščanik.net, 27.05.2013.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)