Da bi se o problemu nelikvidnosti valjano raspravljalo, potrebno je taj problem razdvojiti od nesolventnosti. Ukoliko je potrebno pozajmiti novac da bi se finansirale obaveze, jer se neki prihod očekuje u budućnosti, to je problem likvidnosti i to je jedan posao kojim se bave banke. Ako, opet, one sve zajedno imaju isti taj problem neusklađenosti obaveza sa prihodima, likvidnost finansijskog sistema obezbeđuje centralna banka. Problem nelikvidnosti, moglo bi se reći, možda paradoksalno, zapravo ne postoji. Tome da ne postoji služi finansijski sistem sve zajedno sa centralnom bankom.

Nesolventnost je nešto drugo. Uzmimo da se traži pozajmica, a da je praktično izvesno da se neće moći vratiti. Jer, na primer, očekivanih prihoda nema ili će biti manji nego što je potrebno da se namire troškovi, uključujući i troškove finansiranja duga. Ako je tako, tada banke i centralna banka ne mogu da pomognu jer dugom pokrivati dug nije rešenje – to samo vodi neodrživoj piramidi dugova. Nesolventni poslovi se moraju, na jedan ili drugi način, obustaviti, finansijski inženjering ne pomaže. Kada se kaže obustaviti, to je potrebno tumačiti u pozitivnom smislu: sredstva koja su zarobljena u nekom nesolventnom preduzeću se oslobađaju kako bi bila upotrebljena u nekom profitabilnom poslu.

Sa kojim se problemom suočava srpska privreda? Po onome što se može zaključiti na osnovu neplaćenih računa, neizvršavanja poreskih obaveza i nenaplativih potraživanja banaka, ono što se u štampi naziva problemom nelikvidnosti jeste u stvari nesolventnost i to, po svemu sudeći, praktično privrede u celini. Tu centralna banka i poslovne banke ne mogu ništa da pomognu, a ne može ni spremnost države da zajmi u ime privrede. Potrebno je prilično sveobuhvatno, da to tako nazovem, preusmerenje privrednih aktivnosti. Za to je potrebno nekoliko godina upornih reformi.

 
Blic, 11.01.2012.

Peščanik.net, 11.01.2012.