U savremenoj istoriji Amerike do sada nije bilo desničarskih demonstracija. Konzervativci koji se protive ishodu slučaja Roe v. Wade demonstriraju u Vašingtonu svakog 22. januara, na godišnjicu izricanja presude 1973. Ali osim tog jednog slučaja i tog jednog datuma, američka desnica se do ovoga leta proteklih nekoliko decenija organizovala prilično tiho, pomoću šapilografa, pamfleta, knjiga, mejlova i SMS-ova, dok je ulicu ostavljala levičarima.

Dobili smo nešto novo u političkom životu Amerike – letošnje skoro nasilne skupove u lokalnim zajednicama i veliki marš 12. septembra na Nacionalnom trgu u Vašingtonu, gde je na desetine hiljada demonstranata protestovalo protiv američkog pada u „socijalizam“ (ili „komunizam“ ili ponekad u „nacizam“). Koliko je ovaj pokret ekstreman i koliko ozbiljno treba da ga shvatimo?

Skup od 12. septembra je za sada najveća priređena „čajanka“. Pokret čajanki (naziv potiče od Bostonske čajanke 1773, koja je označila početak američkog rata za nezavisnot od Britanije) nastao je početkom ove godine i njegov glavni pokretač bila je organizacija Freedom Works, grupa konzervativnih lobista osnovana 1984, uz podršku preko trideset konzervativnih organizacija, od dobro poznatih (Klub za razvoj, Competitive Enterprise Institute) do onih opskurnih (Ayn Rand centar za prava pojedinaca). Skup je žestoko promovisala televizija Fox News, a naročito trenutno vodeći TV maneken krajnje desnice, Glen Bek.

Videli smo autentičnu ozlojeđenost jednog dela građana koji žele kontrolisanu državu i protive se spasavanju banaka i automobilske industrije, reformi zdravstva, deficitu i drugim državnim merama. Ali videli smo i iskazivanje jednog drugačijeg, nedostojnog besa, pre svega usmerenog na jednog čoveka. Vođa parazita, pisalo je na jednom transparentu sa slikom Baraka Obame za predsedničkom govornicom. Izdaja, pisalo je na drugom, gde je slovo O u reči treason preuzeto iz poznatog logotipa Obaminog predizbornog postera. Na trećem transparentu je pisalo: obamizam = komunizam.

Na mnogim transparentima Obama je prikazan kao Džoker iz prošlogodišnjeg nastavka Betmena, Mračni vitez. Na Aveniji Pensilvanija, grupa demonstranata je spontano počela da skandira: „Ne, nećete moći!“ Nisam primetio otvoreno rasističke transparente (mada je jedan TV reporter pokazao poster na kojem se vidi oskudno odeveni Afrikanac, a i slike Džokera pomalo podsećaju na stare crteže Samba).

Pokazan je i priličan animozitet prema Nensi Pelosi, Hariju Ridu i Tedu Kenediju. Video sam nekoliko transparenata sa sloganom: Sahranimo Obaminin zdravstveni plan pored Kenedija, koje je štampala grupa Američka liga za život, vodeća katolička organizacija koja se bori protiv prava na abortus. Njihova deviza glasi: Od kreacije do prirodne smrti, a njihova predsednica je nedavno napisala da je to što je „proabortusni“ Kenedi sahranjen po katoličkim običajima predstavljalo „apsolutnu uvredu za našeg gospoda Isusa Hrista“, kao i da je to „nešto najgore što sam doživela za svojih 65 godina“.[1]

Mnogi transparenti su pozivali na čišćenje kongresa, a dosta demonstranata je nosilo metle kao simbol te želje. Preko puta zgrade Nacionalne arhive – gde se čuvaju dragocena dokumenta koja toliko različito tumačimo – naleteo sam (odnosno, on i njegova dečja kolica su naleteli na mene) na Grovera Norkvista, uticajnog direktora organizacije Amerikanci za poresku reformu, konzervativne lobi-grupe koja je sudelovala u organizovanju protesta. Nekoliko puta sam intervjuisao Norkvista. Nikada ga nisam video tako veselog, dok mi je opisivao kako su protesti sve masovniji otkad se šačica ljudi proletos okupila na demonstracijama protiv povećanja poreza. Radovao se kao školarac pred raspust. Rezignirano se složio da će reforma zdravstva verovatno biti izglasana: „Imaju potreban broj glasova da nešto urade. Pitanje je samo koliku će štetu napraviti.“

Ali brzo je povratio optimizam, tvrdeći da kada se usaglasi konačna verzija predloga zakona „imaćemo veću, a ne manju metu“. Zatim je prešao na procenu izbora za narednu godinu: „Već su nam dali dovoljno glasova da izgube 20 do 40 mesta u Predstavničkom domu“, rekao mi je.

Procene za lokalne izbore deluju apsurdno preuranjeno. Do jeseni iduće godine privreda bi već mogla da raste brzim tempom (Alan Grinspen kaže da će rast početi ove godine), nezaposlenost bi mogla da se smanji, a Obamina podrška bi ponovo mogla da se popne na 60 odsto. Jedina očigledna stvar, bar onima koji ne prate konzervativne sajtove i medije, jeste da se pokret čajanki pojavio naizgled niotkuda, i to sa takvim intenzitetom kakav niko nije mogao da predvidi pre tri meseca (Bela kuća očigledno nije). Taj pokret ne predstavlja većinu građana, a verovatno ni približnu većinu. Eventualno, ako posmatramo neke indikatore – popularnost Sare Pejlin i Džordža Buša na samom kraju mandata i procenat onih koji se žestoko protive Obaminim merama – možemo zaključiti da pokret ima podršku oko 25 odsto biračkog tela.

Ali zavaravamo se ako mislimo da oni nisu sposobni da ta procenat uvećaju. Zaprepašćujuće veliki broj birača koji se izjašnjavaju kao nezavisni je preko leta od zagovornika zdravstvene reforme prešao u njene oponente, delom zbog otrovnog efekta skupova organizovanih u lokalnim zajednicama. Ispitivanje javnog mnjenja koje je sproveo časopis USA Today sredinom avgusta pokazuje da 60 odsto nazavisnih birača odobrava proteste na lokalnom nivou[2] (Obama je delimično povratio njihovu podršku nakon što je 9. septembra održao govor pred Kongresom.)

Ovaj pokret bi mogao da nestane, a demonstracije od 12. septembra bi mogle biti zaboravljene. Treba podsetiti da je AFL-CIO (savez sindikata) organizovao tri ili četiri puta masovnije proteste na Nacionalnom trgu, sa 250.000 demonstranata, osam meseci nakon Regnove inauguracije. Taj pokret nije mnogo uticao na kasniji razvoj događaja.

Međutim, ovaj konzervativni pokret se oslanja na tri velika potporna stuba: beskrajnu količinu korporativnog novca, ideološki posvećen medijski aparat koji jedva čeka da se istakne i izabrane funkcionere koji spremno prihvataju ovaj pokret. Demonstracije iz 1981, kao i svi levičarski protesti koje smo tokom godina gledali – i koji su oblikovali naše razumevanje uličnih protesta i političkih skupova – po pravilu nisu imali ovakvu podršku. Može se dogoditi da protesti poput ovog od 12. septembra postanu trajna karakteristika političkog života u Americi.

Čajanke su krenule u februaru, tokom rasprava o stimulativnom programu i spasavanju banaka. Desničarska blogerka Mišel Malkin bila je jedna od prvih agitatora protesta. Ali sve je bilo nedefinisano do 19. februara, kada je izveštač CNBC-a Rik Santeli izveo ono što je kasnije nazvano „Santelijevom harangom“. Santeli je bivši broker na čikaškoj berzi, a na CNBC-u se zaposlio 1999. U jednom od redovnih izveštaja sa čikaške berze, reagujući na emitovani prilog o planu Obamine administracije da sa 75 milijardi dolara pomogne milionima Amerikanaca da ne izgube svoje kuće, Santeli, koji sebe smatra sledbenikom filozofije Ajne Rand, je prasnuo:

Nova administracija voli kompjutere i tehnologiju – šta kažete na ovo, predsedniče i nova administracijo? Zašto ne postavite vebsajt gde bi ljudi mogli da glasaju, da napravite neku vrstu referenduma o tome da li građani žele da subvencionišu kredite ovih gubitnika, ili želimo da otkupimo te automobile i kuće i damo ih ljudima koji imaju neku šansu da uspeju u životu i tako nagradimo one koji vodu nose, a ne one koji je piju?

Dok je govorio brokeri, koji su obično samo statisti u kadru, počeli su glasno da navijaju. Pitao ih je koliko njih želi da otplaćuje kredit svog komšije, „koji ima dva kupatila, a ne može da plati račune?“ Počeli su da zvižde u znak slaganja. Objavio je da se u julu sprema čikaška čajanka (pitanje je da li je to bila sasvim spontana najava).[3] „Ovo je Amerika!“ zaurlao je pokazujući na brokere, kao da su oni predstavnici američkog naroda. I tu, među brokerima besnim na gubitnike i njihove kredite, stvoren je pokret koji se uskoro izlio na ulice.

Kroz nekoliko sati počeli su da se pojavljuju i vebsajtovi. Freedom Works, konzervativna lobi-grupa osnovana 1984, sa budžetom od nekoliko miliona dolara (ne zna se tačno koliko, poslednji izveštaj o budžetu podneli su poreskoj službi 2007. godine) pomagala je ovu aktivnost od samog početka. Neki od donatora su i Stiv Forbs i bivši republikanski kongresmen Dik Armi iz Teksasa, koji je bio jedan od govornika na skupu 12. septembra. Freedom Works je poznat po osnivanju tobože spontanih grupa. One se zovu astroturf (veštačka trava) grupe, jer liče na spontane građanske, grassroots (zelena trava) pokrete, a u stvari su orkestrirani iz pozadine od strane različitih centara moći.

Kada je Buš pokušao da promoviše privatizaciju socijalnog osiguranja, neka žena iz Ajove koja se predstavila kao samohrana majka, izašla je za govornicu i hvalila Bušov plan. Ispostavilo se da je to direktorka ogranka Freedom Works-a u Ajovi. Poslednje dve godine ona radi za nešto što se zove Za našu unučad, organizaciju koja promoviše privatno vlasništvo, koja je prema podacima Source Watch-a, neprofitnog monitoring sajta, ogranak druge grupe, Američkog instituta za punu zaposlenost. Ta grupa se zalaže za reformu socijalne pomoći i finansirao ju je multimilioner iz Klamat Folsa u Oregonu, koji se obogatio na proizvodnji vrata, prozora i polica.

Sve ovo spominjem kao ilustraciju toga kako funkcionišu astroturf grupe. Već postojeća neprofitna organizacija osnuje neku ad hoc grupu koja je posvećena pojedinom cilju ili ideji. Nadene joj se neko zvučno ime, i zatim se to promoviše kao spontano nastali pokret. Ali iza nje uvek stoji korporativni novac, koji prilažu bogati konzervativci, znajući da je narodu (a i novinarima) ideja o rasprostranjenom populističkom gnevu uvek ubedljivija od ideje velike korporacije koja želi da zaštiti svoj partikularni i ogoljeni interes.

Što se tiče čajanki, a pogotovo letošnjih skupova u lokalnim zajednicama, korporacija koja je stajala iza svega je po svemu sudeći Koch Industries iz Vičite u Kanzasu. Fred Kouk je osnovao tu firmu 1940. godine. U prvo vreme ona sa bavila preradom nafte, ali ubrzo širi delatnost na prirodni gas, farmaceutske proizvode, đubrivo i mnoge druge oblasti. Kouk je krajem pedesetih bio jedan od osnivača organizacije John Birch Society.[4] Umro je 1967. Sada firmu vode njegovi sinovi, Dajvid i Čarls. Oni imaju fondacije koje prilažu milione dolara konzervativnim i libertarijanskim grupama, uključujući i Cato Institute. Jedna od grupa koju finansiraju zvala se Građani za razumnu privredu, a 2003. je promenila ime u Amerikanci za prosperitet (AFP). Oni se zalažu za ograničeno delovanje države i protive se regulisanju emisije štetnih gasova. Početkom godine, Amerikanci za prosperitet su pokrenuli vebsajt Parents United Now, na kojem su osvanule panične reklame protiv reforme zdravstva (na primer, u jednoj govori neka Kanađanka koju u njenoj zemlji navodno nisu hteli da leče od tumora na mozgu).[5] Prema podacima liberalnog sajta Think Progress, AFP je za tu priliku podelio transparente i instrukcije za organizaciju skupova na lokalnom nivou u saradnji sa kongresmenom Tomom Perilom.

Think Progress je jedna od tri organizacije koje su tokom leta detaljno izveštavale o tome kako se organizuju sastanci na lokalnom nivou. Grupa koju predvodi Dejvid Brok, Media Matters for America, postavila je vebsajt koji prati složene odnose između donatora, neprofitnih organizacija i aktivista kojima se dostavlja novac.[6] Campaign for America’s Future, radnička grupa koja se bori za zadržavanje javne opcije u konačnoj verziji predloga zakona o zdravstvu, napravila je dobar grafikon koji prikazuje te veze.[7]

Izvorima novca je ponekad teško ući u trag. Uglavnom se radi o takozvanim grupama 501(c)4,[8] kojima je dozvoljeno da lobiraju i budu politički aktivne. One se tretiraju isto kao grupe 501(c)3, koje bi trebalo da budu isključivo edukativne, s tim što ni jedne ni druge ne plaćaju federalni porez. Međutim, donacije za grupe 501(c)3 se mogu odbiti od poreza donatoru, a one za 501(c)4 ne mogu. Sve grupe podnose godišnje izveštaje u kojima navode glavne donatore, ali kazne za kasno podnošenje izveštaja su tako male da se mnoge od njih često odlučuju da plate kaznu i da tako odlože otkrivanje donatora na nekoliko meseci ili čak nekoliko godina.

Lokalne vlasti ne dobijaju podršku samo od konzervativnih grupa 501(c)4. America’s Health Insurance Plans (AHIP) je ogromna lobi-grupa privatnog zdravstvenog osiguranja, koju vodi Karen Ignanji, koju često možete videti na televiziji kada se raspravlja o zdravstvu. Prema podacima kojima raspolaže Li Fang iz Think Progress-a, AHIP je obezbedio 50.000 svojih radnika za skupove u mesnim zajednicama i za druge vrste borbe protiv javne opcije u reformi.[9] AHIP-ov koordinator je bila organizacija Democracy Data & Communications (DDC), koja je pomagala raznim korporacijama da osnuju fantomske grupe. Direktor DCC-a je B.R. Makonon, koji je nekada radio u Građanima za razumnu privredu.

Neke stvari nisu tako skrivene. Na primer, na vebsajtu septembarskog marša su navedeni svi sponzori (na prvom mestu je fondacija Freedom Works). Takođe, finansiranje ovih grupa ne znači da protivljenje Obami i njegovoj politici ponekad nije spontano i iskreno. Oko ovog pitanja i dalje traje rasprava između liberalnih i konzervativnih blogera – prvi preuveličavaju kontrolu koju astroturf grupe imaju nad ljudima, dok je ovi drugi potpuno negiraju.

Pitanje da li je to spontana ili koordinisana pojava nije od suštinskog značaja. Važno je uvideti da je jedna neformalna mreža različitih grupa u stanju da održava i ohrabruje protivljenje administraciji i da pruža tom pokretu snagu i uticaj koji inače ne bi imao. Novac je pogonsko gorivo politike, a izvori novca za čajanke i druge astroturf  projekte su praktično nepresušni. Međutim, u ovom slučaju možda novac i nije najvažniji elemenat u širenju pokreta.

Mnogi transparenti sa marša bili su kritični prema medijima. Ovi ljudi su uvereni da su najveće medijske kuće u zemlji praktično pod kontrolom države i da bespogovorno ispunjavaju svaku Obaminu želju. Potpuno su otpisali NBC, CBS, CNN i ostale televizije. I to je nova pojava: milioni Amerikanaca su počeli da se „informišu“ samo preko medija koji im govore samo ono što oni žele da čuju.

Raš Limbau i Fox News su sada dobro poznati čak i onima koji ih nikada nisu slušali ni gledali. Ali ako ih ne gledate i ne slušate, uopšte nemate pojma o tome u kojoj meri oni direktno raspiruju raspravu o socijalizmu, izvrću, a ponekad i izmišljaju informacije, stvarajući skandale koji njihove slušaoce i gledaoce održavaju u stanju konstantne razjarenosti. Kas Sanstajn je za liberalne i neutralne Amerikance, koji možda nisu ni čuli za njega, ugledni profesor prava sa Harvarda, i jednog dana bi možda mogao da bude imenovan za sudiju Vrhovnog suda. Ako ništa drugo, on ne potržava baš svako liberalno stanovište kada se radi o građanskim slobodama. Međutim, za publiku desničarskih medija, Sanstajn je dobro poznati ludak, koji veruje da bi lov i jedenje mesa trebalo zabraniti, da bi kućnim ljubimcima trebalo dati pravo da svoje vlasnike tuže sudu i da država treba da propiše da se vitalni organi odmah vade iz tela onih koji umru u urgentnom centru.

Ovakve lažne optužbe se uglavnom zasnivaju na citatima iz njegovih knjiga, izvrnutim i izvađenim iz konteksta, koji u svakom slučaju nemaju nikakve veze sa funkcijom u Beloj kući na koju je imenovan. Ali primećene su u Senatu. Republikanci su mesecima odugovlačili sa potvrdom Obaminog imenovanja Sanstajna za šefa Kancelarije za informacije i regulaciju, objavljenog 8. januara. Na kraju je 9. septembra – i to jedva – izglasano da se nastavi sa potvrđivanjem njegovog naimenovanja. Imenovanje je potrđeno sutradan sa 57 glasova za i 40 protiv, od čega su samo četiri republikanca glasala za.

Optužbe protiv Sanstajna najviše je promovisao novinar Fox News-a Glen Bek, koji je poslednji guru nove desnice. Beka, koji se proslavio izjavom da je Obama „rasista“ sa „duboko ukorenjenom mržnjom prema belcima i belačkoj kulturi“, sada prati više od tri miliona gledalaca (barem s vremena na vreme), dakle pretekao je Bila O’Rajlija po gledanosti.[10] Bek ratuje protiv Obaminih „careva“ – funkcionera za čije imenovanje nije potrebna potvrda Senata. Obama nije prvi predsednik koji imenuje takve zvaničnike – taj običaj traje od četrdesetih godina prošlog veka, i praktikovali su ga predsednici iz obe partije. Mnogi od tih ljudi su samo funkcioneri na položajima izvan kabineta, ali su ih novinari – i sam Bek – prozvali carevima. Na primer, Denis Bler je direktor Nacionalne obaveštajne službe. Ali je istovremeno i „obaveštajni car“, što ga čini još jednim u nizu neustavno postavljenih radikalnih elemenata koji su se infiltrirali u vladu.

Demonstranti su 12. septembra nosili mnoge transparente sa porukama protiv careva i zahtevima da ih Obama vrati u Rusiju. „Rusija“ naravno zvuči „komunistički“, što carevi naravno nisu bili. Ali bitno je samo to da konzervativna baza i dalje bude sluđena i da Obama pretrpi politički poraz, što se i desilo kada je Bek uništio Vana Džonsa, „cara ekoloških poslova“, koji je podneo ostavku u septembru, nakon što je otkriveno da je potpisao peticiju u kojoj se implicitno navodi da su funkcioneri Bušove administracije možda znali da se 11. septembra spremaju napadi i da ih nisu zaustavili.

Ovi desničarski mediji, u koje spadaju i „informativni“ sajtovi kao što su Newsmax ili World Net Daily, kreiraju svet u kojem se njihovoj publici predstavlja potpuno izvrnuta slika realnosti u kojoj svi mi ostali živimo. Njihovo izveštavanje sa lokalnih skupova oblikovalo je reportaže ostalih medija sa tih događaja. Judžin Dion je u Washington Postu preneo kako je kongresmenu Dejvidu Prajsu producent jedne televizijske mreže rekao: „Sa sastanka se ne izveštava ako na njemu nema incidenata.“[11]

Osim korporacijskog novca i lojalnih medija, treći potporni stub desničarskih čajanki čine republikanski zvaničnici. Delimično zahvaljujući milionskim donacijama za senatore poput Čarlsa Greslija ili Majka Enzija, čajanke mogu da računaju na podršku skoro svakog republikanca u Kongresu kada je u pitanju glasanje o najznačajnijim zakonima. Izgleda da se samo senatorka Olimpija Snou iz Mejna ne obazire mnogo na njih i moguće je da će ona glasati sa demokratama za reformu zdravstva. (Javno se izjasnila da se protivi državnoj opciji, ali je 17. septembra potpisala pismo sa još troje demokrata, što znači da bi mogla da podrži reformu.) Ovo je još jedna situacija bez presedana. Kada su svojevremeno protestovali radnički ili antiratni pokreti, unapred su znali da će morati da se bore za podršku većine demokrata u Kongresu. U današnjoj Republikanskoj partiji nema takvih problema.

To nije iznenađujuće, imajući u vidu sve veću homogenizaciju stranke u proteklih nekoliko decenija, pošto je većina umerenih poslanika iz Nove Engleske napustila partiju. Zanimljivo je gledati kako republikanci ćute na pojave ekstremizma, ili ga čak i podržavaju. Primer za to je slučaj onih 11 republikanaca koji predlažu zakon po kojem bi svaki budući kandidat za predsednika bio obavezan da uz svoju zvaničnu kandidaturu dostavi i izvod iz matične knjige rođenih, što je očigledan slučaj povlađivanja takozvanom Birther pokretu, čiji sledbenici tvrde da Obama nije američki državljanin. Umesto da se izabrani zvančnici ponašaju kao neka vrsta umirujućeg Ega aktivista, ovde svi zajedno dele jedan veliki, mračni Id.

Naravno, ovi ljudi imaju još jednu zajedničku osobinu. Svi su oni, ili bar 98 odsto njih koje sam video na trgu 12. septembra – belci. Teško je utvrditi koliko je rasna pripadnost zaslužna za njihovu razjarenost. Ali budući da ogromnu većinu njih čine belci, kada govore kako se „njima“ otima država, to ima rasistički prizvuk. Da li bi ovaj pokret nastao da su na izborima pobedili, recimo, Hilari Klinton ili Džon Edvards. Mislim da bi – svi znamo da među njima nema mnogo obožavalaca Hilari Klinton. Mislim da su razlozi više ideološke nego rasne prirode. Ali mislim da u pokretu ne bi bilo toliko gneva kao što ga ima sada, sa Obamom kao predsednikom. Na primer, teško je zamisliti da bi prisustvo predsednika Edvardsa navelo ljude da donesu oružje na miting na kojem predsednik drži govor, što se letos dogodilo u Feniksu kada se Obama obratio veteranima. I u navali besa ovoga leta zbog plaćanja kredita „gubitnicima“, osećao se rasni prizvuk.

To se ne može izmeriti, a nisam siguran da bi nam išta vredelo i da može. Jedno je sigurno, a to je da se ovaj pokret održava pomoću korporacijskih milionskih donacija, moćnih medija poput  Fox News-a i glasova u Kongresu, a znamo i da će ovo potrajati, i da će se održavati na novim izmišljenim skandalima i lažima. Sledeća faza, ako prođe reforma zdravstva, biće pokušaj njenog poništenja tužbama ili rezolucijama u državama koje ne žele da sprovedu Obaminu reformu.

Ovaj pokret ima i nezvanični naziv – „desetari“, po desetom amandmanu, koji omogućava federalnim državama neograničena prava. Ove godine je čak 37 država predložilo takozvane „rezolucije o suverenitetu“, a Severna Dakota, Južna Dakota, Ajdaho, Aljaska, Oklahoma, Tenesi i Luizijana su ih i usvojile. Senator Džim Demint iz Južne Karoline, kongresmenka Mišel Bahman i guverner Minesote Tim Palenti su nagovestili da bi, ako se Obamin plan usvoji, najbolji odgovor bilo njegovo poništenje. Ako se opredele za to, ubeđen sam da će biti još demonstracija.

Majkl Tomaski, The New York Review of Books, 21.09.2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 12.10.2009.

———–    

  1. Esej predsednice Lige Džudi Braun postavljen je na LifeSiteNews.com 1. septembra 2009.
  2. Vidi: Susan Page, “Poll: Health Care Views Take Sympathetic Tilt”,USA Today, 13. avgust 2009.
  3. U članku Marka Ejmsa i Jaše Levina na sajtu Playboy-a kažu da je ova Santelijeva predstava bila “do detalja razrađena inicijalna kapisla” pokreta čajanki. Iz CNBC-a su pripretili tužbom i Playboy je uklonio članak sa sajta. Santeli je nakon objavljivanja članka poslao saopštenje u kojem je porekao bilo kakvu povezanost sa pokretom čajanki, zaklinjući se da on lično ne promoviše nikakav politički program, i rekavši čak kako se nada da će Obama uspeti da progura svoj stimulativni program.
  4. Ekstremnodesničarsko paleokozervativno udruženje (prim. prev.)
  5. Vođa poslaničke grupe republikanaca u Senatu Mič Makonel je čuo priču o ovoj ženi, Šoni Houms, i neprekidno je ponavljao. Kasnije su kanadske novine otkrile da je tačno da joj je u Kanadi rečeno da mora nekoliko meseci da čeka na lečenje i da je ona odlučila da ode na kliniku Mayo kako bi ubrzala proces, ali da zapravo nije imala tumor, nego nešto što se zove Ratkeova cista, koja je benigna. Vidi: Julie Mason, “A Reality Check on a Reality Check,” The Ottawa Citizen, 29.07.2009.
  6. Vidi: www.mediamattersaction.org/transparency
  7. Vidi: Sarah Shive, “Who’s Paying to Kill Health Reform?” na www.ourfuture.org
  8. Oznake kojima se u američkom zakonodavstvu definišu vrste neprofitnih organizacija prema visini i tipu poreskih olakšica (prim. prev.)
  9. Vidi: Lee Fang, “Health Insurance Lobby’s Stealth Astroturf Campaign Revealed!” od 28.08.2009, na www.thinkprogress.org
  10. Fox je najgledanija televizija u USA. U proseku ima tri miliona gledalaca svake večeri, dok MSNBC ima oko million i sto hiljada, a CNN oko devet stotina hiljada gledalaca. Vidi: tvbythenumbers.com
  11. Vidi: E.J. Dionne Jr., “The Real Town Hall Story”, The Washington Post, 03.09.2009.