Sudeći prema medijskim izveštajima sa ovogodišnjeg Kopaonik biznis foruma tamo se, na prvi pogled, nije dogodilo ništa spektakularno, osim što se iz njegovog ‘konteksta’ gotovo spontano, možda i neželjeno, kao dominanta otrgla poruka da je ekonomskom razvoju Srbije potrebna ‘vidljiva ruka države’.
Iako je premijer Ivica Dačić ovo načelo, gotovo racionalno, lansirao u okviru potrebe za „reindustrijalizacijom Srbije“ – kada je rekao da se ovaj proces „ne može desiti spontano, samo delovanjem nevidljive ruke tržišta“, već je „za reindustrijalizaciju potrebna i vidljiva ruka države“ – ovaj drugi deo poruke se, kako bi rekli komunikolozi, nekako otrgao „kontroli tekstualnosti“ našeg glavnog komunikatora u poslednjih pola godine i zazvonio je kao, u suštini, tačno izrečena osovina tekuće i buduće ekonomske politike i filozofije Vlade Srbije.
Ali, tu nije kraj danas svetski modernog uzleta ključne poruke svakog državnog privrednog intervencionizma. Odjeke ove zvonke izjave, koja uvek godi očajnim ljudima u Srbiji već duže od dva veka (koje je politička elita uvek bombardovala sakralizacijom države kao okrilja „ujedinjenja i bezbednosti nacije“ i „kontinuiteta napretka“), možemo naći i u zvaničnim zaključcima ovogodišnjeg jubilarnog dvadesetog Kopaoničkog biznis foruma.
Naime, u tim zaključcima se konstatuje da je ovaj skup „protekao u znaku konstruktivne saradnje i produktivne rasprave privrede i države, a sa ciljem uspostavljanja održivog modela razvoja Srbije kroz nove inicijative reindustrijalizacije“.
Tome je dodata i ocena da se „na Forumu osećao snažan duh saradnje i razumevanja neophodnosti zajedničkog delovanja radi prevazilaženja ozbiljnih ekonomskih problema“.
Prevedeno na običan jezik, to bi se moglo tumačiti i kao kapitulacija našeg vladajućeg preduzetničkog sloja pred državom koja ih je u velikoj meri i dovela u užasne teškoće, a pri tome ne odustaje od toga ni da uhapsi, tu i tamo, nekoga ko je previše zahvatio, kako bi narod mogao da personalizuje uzročnike navodno prolazne krize.
Ili je, pak, doista reč o tome da je ova naša biznis elita i nastala uz pomoć „vidljive ruke države“, pa sada ponovo od nje traži „novu inicijativu“ da bi je spasla od posledica njenih neuspeha, nekonkurentnosti, nesposobnosti, inercije, prezaduženosti i nedostatka ideja.
Da bi sve u Zaključcima Kopaonik biznis foruma na kraju delovalo uobičajeno ludo, to jest da bi se nastavilo sa glavnim narodnim običajem – da je kod nas početak svake deklaracije, zakona ili koncepcije u direktnoj suprotnosti sa svojim sopstvenim „završnim odredbama“ – u spomenuti dokument ubačena je na kraju i sumorna ocena stanja u privrednom sektoru u kojem je već institucionalizovana, to jest dobro očuvana „vidljiva ruka države“.
Dakle, ubačena je katastrofalna ocena stanja u „javnom privrednom sektoru“.
Naime, u tim zaključcima daje se ocena da je javni sektor jedno od glavnih izvorišta današnjih ekonomskih problema Srbije. U tom pravcu naglašava se: „Posebno indikativna analiza neefikasnosti javnog sektora i opterećenja koje proizvodi predstavljena je na panelu koji se bavio makroekonomskom stabilnošću.
Upoređen je godišnji obrt javnog sektora koji se izražava visokim gubicima i pozitivan obrt privatnog sektora. Neto pozitivan efekat ne može da pokrije nivo gubitaka i da finansira socijalne transfere. Drugim rečima, bez reforme javnog sektora ukupan iznos prikupljenih poreza i doprinosa koje u budžet uplaćuje deo privrede koji pozitivno posluje nedovoljan je za normalno funkcionisanje države i uzrokuje zaduživanje kao način pokrivanja deficita“.
Kada je već reč o glavnim manama „vidljive ruke države“, ne znam da li je potrebno podsećati, na primer, na radove Hajeka i Fridmana. Oni su odavno tvrdili da makroekonomsko planiranje obično vodi u politički totalitarizam, a da političko planiranje, to jest ono Kenedijevo (uzmimo „najblaži“ primer) „planiranje za slobodu“ – obično završi u ekonomskoj neefikasnosti, to jest inflaciji i devalvaciji. Dakle, nije dovoljno čitati samo Maksa Vebera.
Novi magazin, 22.03.2013.
Peščanik.net, 22.03.2013.
