Nezavidna budućnost Rusije

Bista Lenjina sa vatrogasnim šlemom na glavi u izlogu starinarnice

Foto: Đorđe Tomić

Za razliku od velike većine građana Rusije, analitičari ruskih bezbednosnih službi i njima pridruženi eksperti koji idejno opslužuju Kremlj, dakle svi oni dobro znaju da je Rusija zagazila u epohu konačne propasti ruske imperije koja će se bez obzira na sve ovo „predraspadno“ koprcanje završiti raspadom države. Osim toga oni shvataju da Rusija ne može da računa na spasonosni rezultat čak ni u uslovima nečasne konkurencije, čak ni na mestima gde ima određena preimućstva i dugo sticano iskustvo. I zato je po njihovim predodžbama jedini izlaz iz ove situacije preduzimanje očajničkog pokušaja razaranja osnova zapadne civilizacije, njenih bazičnih institucija, ne obazirući se na gotovo izvesne katastrofalne žrtve.

Logika ovog stava je prosta: kad već ne možemo da ih stignemo, jedino što nam ostaje je da pokušamo da ih sputamo i na silu spustimo na svoj nivo. Nikakvu drugu mogućnost za opstanak imperije oni ne vide. I to ne zato što su „slepi kod očiju“, već zato što drugih mogućnosti zapravo i nema. Za ostvarenje te svoje sakralne misije, glavni ako ne i jedini instrument koji Rusija ima je ničim ograničeno štetočinstvo, i to na svakoj tački planete gde ne nailazi na ozbiljan otpor.

U prvi mah se može činiti da Kremlj pokušava da zaustavi točak istorije, da ga pokrene unazad. Ali to je mišljenje pogrešno, kao što je na primer pogrešno misliti da je najezda varvara pokrenula točak istorije unazad i tako izazvala pad rimske imperije. Ako se uključe svi za istoriju relevantni faktori, taj nejasni put je zapravo kretanje točka istorije unapred. Rimsku imperiju je do propasti dovelo udruženo delovanje varvara, malodušnih rimskih vladara bez političkog elana i apatičnog društva koje je u svojoj tuposti negde zaturilo instinkt samoodržanja.

A današnji varvari nisu nikakvi došljaci. To su ljudi odgajani i difuzno raspoređeni unutar današnje razvijene civilizacije. To su široki segmenti društva sačinjeni od poluobrazovanih ljudi, to jest od najreakcionarnijih, najaktivnijih i sugestiji najpodložnijih delova stanovništva. Na ovaj poluobrazovani živalj propagandom se vrši krajnje moćan uticaj vlasti. I ova činjenica neizbežno utiče i na sam kvalitet vlasti. Ako prihvatimo klasifikaciju koju je jednom izrekao Vinston Čerčil, sasvim spokojno se može tvrditi da na vlast po pravilu dolaze samo političari, to jest ljudi koje interesuju isključivo rezultati na predstojećim izborima, a ne odgovorni državnici koji razmišljaju o budućim pokolenjima. U takvoj situaciji je teško očekivati da će se vladajuća elita odjednom pretvoriti u dalekovidi, strateški misleći društveni subjekt. Ona će se prećutno prilagođavati svom, u značajnom stepenu poluobrazovanom biračkom telu, a društvo će biti osuđeno da živi bez svesti o tome šta mu se zapravo događa. Na primer, nedavno se jedan savremeni varvarin u SAD dokopao čak predsedničke fotelje.

Tako sada Rusija ima na koga da se osloni, koga da koristi za realizaciju svojih destruktivnih ciljeva. „Glavna odlika našeg doba je zamena svesnog delanja pojedinaca, nesvesnim delanjem gomile“. Ako su ove reči Gustava Le Bona bile istinite krajem 19, one su još istinitije danas, početkom 21. veka. Za to vreme je masa poluobrazovanog stanovništva na planeti porasla do neuporedivih razmera.

Na kraju krajeva, Rusija može da izabere jedan od dva izlaza, oba krajnje žalosna za nju. Prvi – optimističniji – da pokuša da realizuje proročanstvo Konstantina Leontijeva (1831-1891): „Rusiji je predodređeno da dokrajči istoriju – ujedno i celo čovečanstvo“. Da, Rusija će biti uništena, ali (što posebno veseli) s njom i čitavo čovečanstvo. I to je u punoj saglasnosti s našim kredom: nama ništa ne treba ili, nema toga bez čega mi ne možemo. Upravo to je nedavno i sam Putin otvoreno obelodanio. „Šta će nam svet bez Rusije?“, rekao je on. A ranije, još 2004. Putin je u svom godišnjem obraćanju federalnoj skupštini Ruske Federacije, uz pomoć svojih „stratega“ koji su mu napisali taj govor, ovako pripremao svoje podanike, savremenim rečnikom rečeno stanovništvo Ruske Federacije za budući rat: „Očuvanje zemlje na ovako širokom prostranstvu, države koja je stekla moćne pozicije u svetu, kao i očuvanje jedne ovakve unikatne zajednice naroda je ne samo ogroman trud. To su još i ogromne žrtve, ogromna odricanja našeg naroda. I to je ono glavno što karakteriše hiljadugodišnji istorijski put Rusije. To je način kojim Rusija sebi obezbeđuje reprodukovanje svojih resursa i svih nephodnih elemenata za potrebe očuvanja snažne države.“

Dakle, ogromne žrtve i ogromna viševekovna odricanja, sve radi reprodukovanja čovekomrzilačke državne strukture pod nazivom Rusija. Obratite pažnju: nije reč o nekoj vanrednoj situaciji kada je zemlja na primer izložena spoljnoj agresiji ili se našla u nekakvoj užasnoj prirodnoj ili ekološkoj katastrofi. Ne. Reč je o svakom božjem danu naših sugrađana, i to za sva vremena jer Rusija se bez toga ne reprodukuje. Situacija se usložnjava i time što je Rusija višenacionalna država, i što možda kod ostalih naroda postoji ideja o drugačijem, manje varvarskom načinu reprodukovanja svojih resursa.

Često se čini da Putin, crpeći svoja znanja i misli iz raznoraznih izveštaja i savetničkih sugestija, ne razume do kraja njihov smisao, te prilikom njihovog obznanjivanja javnosti nije uvek jasno o čemu se zapravo radi. Na primer, šta on ima u vidu kad kaže „Rusija ne može da menja suverenitet za bolji kvalitet života. Rusija bez suvereniteta ne postoji. Ona će se bez suvereniteta raspasti“? I zašto bi se bolji kvalitet života morao menjati za suverenitet? Sudeći po svemu, suverenitet i bolji kvalitet života u njegovoj glavi su nespojivi.

Kada se dogodila dugo čekana „najveća geopolitička katastrofa 20. veka“ (Putinova omiljena definicija raspada SSSR-a), najšira svetska javnost je iz naivnosti i neznanja očekivala da će se sad, kada se najzad izbavila zagrljaja zle sudbine, pred Rusijom otkriti zanosna perspektiva izgradnje slobodne i uspešne države koju će ona oberučke prihvatiti. Ali Rusija je ovaj događaj primila sasvim drugačije. Pojam „nema imperije“ za nju je jednak pojmu „nema Rusije“. Revitalizacija imperije je za Rusiju postalo pitanje života ili smrti. Prvi njen korak u tom pravcu je bio stvaranje neprijateljskog okruženja, emitovanje svađalačke i džangrizave retorike i neprestanih provokacija uperenih prema susedima, a potom je sledila i čitava serija prestupničkih ratova – što unutrašnjih što spoljnih. Shvativši da niko nema nameru da je napadne, Rusija je drsko proveravala granice tolerantnosti zapada, a naivni svet je stidljivo i suzdržano molio Rusiju da se mane svojih suseda, da se okrene sebi i da se bavi svojim sopstvenim razvojem i blagostanjem. Međutim, za razliku od razvijenog sveta, Rusija vrlo dobro zna da je to za nju pretežak, apsolutno nemoguć zadatak. A uloga patološkog hemoroida u analnom kanalu naprednog čovečanstva (i to ni manje ni više nego u prvoj četvrtini 21. veka), njoj u potpunosti odgovara. Ona se u toj ulozi odlično oseća. Pritom se još dosetila da u tome vidi svoje najviše dostignuće, svu svoju veličanstvenost. I ne daj bože da nekome padne na pamet da taj hemoroid pokuša da leči. Rusija istog trenutka može pristupiti realizaciji svog „optimističnog“ scenarija.

Ali postoji i onaj drugi, manje optimističan izlaz. To je relativno dugo (ali ne predugo) tavorenje u bespovratnoj degradaciji svega što Rusija ima, da bi na kraju, kao prirodan rezultat tog procesa stigla i definitivna propast imperije. Za takozvanu rusku svest, slika takvog finala je apsolutno nesnosna. Razlog tome je čak i general de Gol umeo da uoči: „Ljudi u Rusiji nikada neće biti srećni, znajući da negde u svetu neki drugi ljudi žive bolje od njih. I budući da su za progres nesposobni, zloba i frustracija su konstante koje definišu duševno stanje ruskog čoveka“. Život u imperiji takođe nije bio sladak, ali je ona narod štedro hranila iluzijom o njenoj veličanstvenosti. I kako jednom reče naša savremenica Natalija Zubarevič: „Rusija je zemlja koja je spremna da trpi ogromnu bol u ime svoje veličanstvenosti“. A šta je to što „ruski čovek“ (русский человек), polazeći od stvarnih činjenica smešta u taj pojam, ostaće verovatno zauvek velika tajna. Uostalom, gde piše da se mora polaziti od stvarnih činjenica?

U svakom slučaju, šahid Putin se aktivno sprema da svet gurne u novi veliki rat. „Stratezi“ iz njegovog generalštaba su mu napunili uši idejom da mogu da pobede, a ako im se posreći, da unište i celo čovečanstvo. Istina, pljačke kosmičkih razmera s kojima je savremena Rusija suočena, u znatnoj meri su podlokale resurse zemlje. No realizacija optimističke varijante i ne zahteva neke naročite resurse. Evo, ministarstvo odbrane je već pripremilo plan o konfiskaciji privatnih automobila u slučaju rata.

A sad, budimo na trenutak ozbiljni: zar zaista nije moguće zaustaviti tog manijaka koji u svojoj glavi nosi tako neverovatne količine mržnje?

Abraham Majvin, Kasparov.ru, 24.07.2018.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 03.08.2018.