Velika šizma 2018.

Sa značajnim datumima kao što su 16. jul 1054. kada se hrišćanstvo podelilo na istočno i zapadno i 31. oktobar 1517. kada se zapadno podelilo na katolike i protestante, 15. oktobar 2018. će možda ući u istoriju kao početak trećeg Velikog raskola. Toga dana je održana vanredna sednica Sinoda Ruske pravoslavne crkve sazvana radi „oštrog i adekvatnog“ odgovora na odluke Sinoda vaseljenske patrijaršije iz Konstantinopolja (današnjeg Istanbula) od 11. oktobra ove godine. Sudeći po raspoloženju i komentarima predstavnika ruskih duhovnih i svetovnih vlasti (vidi ponoćnu sednicu Saveta bezbednosti Ruske Federacije od 12. oktobra 2018), izgleda da je na oba vrha ruske piramide vlasti prkosno odlučeno: rat do istrebljenja. Velika je verovatnoća da će na vaseljenskog patrijarha Vartolomeja biti bačena anatema i da će doći do raskida odnosa Ruske pravoslavne crkve sa vaseljenskom patrijaršijom.

Šta je razlog mogućeg raskola?

Od 5 tačaka u kominikeu Sinoda vaseljenske patrijaršije od 11. oktobra Moskvi ne smeta toliko poništenje nedavne anateme Ruske pravoslavne crkve bačene na velikodostojnike ukrajinskih crkava, pa čak ni početak procedure za dodelu autokefalnosti Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi. Najviše peče tačka 4 kojom se „ukida pravno obavezujuće sinodalno pismo iz 1686“. To pismo je moskovskom patrijarhu davalo pravo na hirotoniju mitropolita kijevskog kao i kontrolu nad teritorijom kijevske mitropolije. U ovom drevnom dokumentu crno na belo piše „да святейшая епархиа Киевская будет подлежащая святейшему патриаршескому престолу великого и богоспасаемого града Москвы“. Drugim rečima, odluka Sinoda vaseljenske patrijaršije od 11. oktobra 2018. vratila je ove prostore 332 godine unazad, to jest jednim potezom teritoriju kijevske mitropolije stavila van kontrole moskovske patrijaršije. Nije zgoreg napomenuti da su se 1. juna 1686. u sastavu kijevske mitropolije nalazile sledeće eparhije: holmska, peremišljska, ljvovska (galicijska), lucka, Vladimir-voljinska, kijevska, belgorodska, černigovska, brestska, turovska (Turovo-pinska), polocka, aršanska i mstislavsko-mogiljevska (beloruska), smolenska i brjanska.

Sajt pravoslavne enciklopedije, dostupan javnosti po blagoslovu Patrijarha moskovskog i sve Rusije Kirila, podseća nas da je „mitropolija kijevska godine 1686. prevedena pod jurisdikciju moskovskog patrijarha. I poljska država je bila prinuđena da prizna ovu činjenicu. Kralj Jan III Sobjeski je svojim potpisom na Večitom ugovoru s Moskvom čvrsto potvrdio da sve pravoslavne eparhije na teritoriji poljsko-litvanske unije (Речь Посполитая) ostaju pod upravom mitropolita kijevskog, koji će od tada pa nadalje (zauvek) biti pod omoforom patrijarha moskovskog“.

Ovo pismo je vekovima imalo ključnu ulogu u strateškim kampanjama za uspostavljanje ruske carevine, ruske imperije i SSSR-a. Ono je u ranijim periodima otvoreno, a u kasnijima prećutno opravdavalo političku kontrolu nad svim „kanonskim teritorijama“ moskovske patrijaršije. Tokom 3 podele poljsko-litvanske unije, Katarina Velika je svoje zahteve pravdala prirodnom potčinjenošću pravoslavnih vernika mitropoliji kijevskoj, odnosno Moskvi. Na teritoriji odsečenoj od „zemalja“ u sastavu poljske carevine u slivu reke Visle 1912. je stvorena holmska gubernija (po prostranstvu i broju stanovnika najmanja u ruskoj imperiji) samo zato da bi se administrativno poklopila sa teritorijom holmske eparhije. Rusija je u Prvi svetski rat ušla ne toliko radi zaštite Srbije, koliko zbog mogućnosti da najzad uspostavi kontrolu nad pravoslavnom Galicijom.

Ovo je istorija. A sad pogledajmo ove prostore danas.

Holmska i peremišljska eparhija (po odluci vaseljenske patrijaršije iz 1924) danas su u sastavu autokefalne Poljske pravoslavne crkve.

Teritorije bivše ljvovske, lucke, Vladimir-voljinske, kijevske, belgorodske i černigovske eparhije nalaze se na teritoriji savremene Ukrajine. Sudeći po sadašnjem raspoloženju svetovne i duhovne vlasti u Kijevu, ove „zemlje“ su posle više od 4 godine kremaljskog rata protiv Ukrajine za moskovsku patrijaršiju nepovratno izgubljene.

Što se tiče bivše smolenske i brjanske eparhije, budući da se one nalaze na teritoriji današnje Ruske Federacije teško se da zamisliti da će njima u skorije vreme upravljati vaseljenski patrijarh iz Istanbula.

Međutim, situacija s „kanonskim teritorijama“ sledeće 4 bivše eparhije Kijevske mitropolije izgleda sasvim drugačije. Brestska, turovska, polocka i mstislavsko-mogiljevska eparhija danas su unutar granica savremene Belorusije. Ukidanje pravno obavezujućeg sinodalnog pisma iz 1686. označava formalno vraćanje ovih eparhija na status koji je važio 1. juna 1686, to jest pod upravu vaseljenskog patrijarha.

A za moskovsku patrijaršiju i Kremlj to znači ne samo gubitak 1.500 parohija i više miliona vernika, već i kraj vlažnog sna našeg nacionalnog lidera, konačan krah plana o stvaranju hiljadugodišnjeg pravoslavnog rajha.

Realizacija autokefalnosti Beloruske pravoslavne crkve danas nije moguća. Mada ne i sasvim nemoguća. Ako uzmemo u obzir neizbežnu smenu beloruskog političkog rukovodstva i postepene promene raspoloženja u beloruskom društvu, pitanje zvanične autokefalnosti Beloruske pravoslavne crkve i njeno potčinjavanje vaseljenskom patrijarhu lako može doći na dnevni red.

Očigledno je da su perspektive ovakvog razvoja događaja naterale patrijarha Kirila da trkom požuri u Minsk i tamo održi vanrednu sednicu Sinoda, prvu u istoriji Ruske pravoslavne crkve zakazanu van granica Rusije. Iste perspektive su naterale i Vladimira Putina da 12. oktobra brže-bolje odleti u Belorusiju na hitan sastanak sa Aleksandrom Lukašenkom. One su bile razlog i vanredne sednice Saveta bezbednosti RF na kojoj se raspravljalo o situaciji nakon „odluke sinoda patrijarha iz Konstantinopolja o početku procesa dodele autokefalnosti Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi, čime bi bila ukinuta pravno obavezujuća gramata o prelasku kijevske mitropolije pod jurisdikciju moskovske patrijaršije iz 1686. To bi takođe obnovilo stavropigiju vaseljenskog patrijarha nad Kijevom“. Očigledno je da su iste perspektive iznenada inspirisale i rusku vladu da razmišlja o mogućnosti dodele novog međudržavnog kredita Belorusiji od 630 miliona dolara.

Poslednjih dana smo svedoci događaja koji podsećaju na grozničave aktivnosti Moskve od pre 5 godina, na dane kada je Ukrajina potpisala Sporazum o saradnji sa EU, na preteću retoriku Kremlja tim povodom i na koruptivni zajam od 3 milijarde dolara Janukoviču. Danas znamo kako se završila ova spoljno-politička kampanja Kremlja.

Nije valjda da nas ponovo čeka isto?

Andrej Ilarionov, Kasparov.ru, 15.10.2018.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 22.10.2018.

Srodni link: Vladimir Veljković – Da li je Treći Rim zaista pao