Veliko finale

Najzad je izrečeno to što su svi s nestrpljenjem čekali: Bela kuća je oglasila uslove pod kojima je spremna da preispita režim američkih sankcija uperenih protiv Rusije. Ukratko, sve izgleda prosto i prilično bezazleno: od Rusije se ne zahteva da čini bilo kakve napore u traženju načina za mirno rešenje konflikta sa Ukrajinom. Prosto treba da se opusti, zaćuti i ne radi ništa. Neka sve ostane onako kako jeste. Neka obe samozvane, čak i od strane Rusije nepriznate, narodne republike na istoku Ukrajine (Luganska i Donjecka NR) i dalje ostanu nekakve nedefinisane teritorije zaglavljene između Rusije i Ukrajine. Nek svi tamo pomru od gladi i zime. Samo da ne bude pucnjave. Čak i Krim može da ostane ruski, mada SAD to zvanično nikada neće priznati.

A za ovako zamišljen i ponuđen status kvo, koji je obrni okreni povoljan isključivo za Rusiju i nikoga više, SAD od Kremlja traži samo jednu sitnicu: nekoliko hiljada vojnika za kopnenu operaciju protiv Isisa. Jer, o čemu su tu zapravo radi: vas će to verovatno jako iznenaditi, ali Amerikanci (kakvi idioti!) nikako ne vole da njihovi vojnici ginu. Oni su spremni da učine velike ustupke, da potroše ogromne pare samo da bi zaštitili živote svojih građana. Naravno, mi to nikako ne razumemo. Kako je moguće da su životi ljudi važniji od novca? Ali, to vam je tako. Prihvatite to kao činjenicu.

Kada je odlučio da Rusiju umeša u sirijski konflikt, Putin je znao za ovu američku slabost koja je istovremeno i naša snaga: mi lako trgujemo topovskim mesom. To nam je takoreći u krvi, što smo Evropi pokazali već u onom danas zaboravljenom Sedmogodišnjem ratu protiv Fridriha II Velikog, a potom redovno vekovima potvrđivali.

Kako bilo da bilo, Vašington je odavno shvatio da bez kopnene vojne operacije Isis ne može biti pobeđen. I zato je Obama plašeći se gubitaka u ljudstvu tako dugo otezao sa svim svojim odlukama u vezi sa Sirijom. A Putin je ušao u Siriju baš zato da pokaže Obami kako mi imamo vojske koliko nam duša hoće i da nam nije žao ako izginu. Mi ćemo živote naših vojnika lako zameniti za priznanje da je Krim naš (ne mora de jure, biće dovoljno i de fakto), baš onako kako je to zapad svojevremeno učinio priznavši aneksiju baltičkih zemalja od strane Sovjetskog Saveza.

Međutim, Obama nije želeo da se dogovara s Putinom. On je flertovao čas sa „umerenom“ sirijskom opozicijom, čas je računao na tursku i iransku armiju, čas na kurdske ustanike. I nijedna njegova računica se nije ostvarila. Rat protiv Isisa traje li traje, a borbe protiv sirijske armije Bašara Asada samo odvlače i desetkuju snage koje bi se mogle upotrebiti u borbama protiv Isisa.

Trampova taktitika je, po onome što se dosada moglo zaključiti, neuporedivo prostija. Ona se svodi na to da nema potrebe insistirati na svrgavanju Asada. A za uzvrat, od njega i Putina treba tražiti podršku u ljudstvu, da se njih dvojica lepo dogovore i obezbede dovoljan broj vojnika za pobedonosnu kopnenu operaciju protiv Isisa. Tada će Tramp biti spreman da Rusiji učini navedene ustupke u vezi sa Ukrajinom.

Tramp misli da će realizacijom ovog predloga napraviti odličan posao: spasiće živote američkih vojnika (umesto njih ginuće ruski) i istovremeno likvidirati (po njegovom mišljenju) danas glavni bliskoistočni problem SAD – samozvanu terorističku državu Isis. To šta će Putin raditi s Krimom njega nimalo ne zanima. Jer na kraju krajeva, oslobađanje Krima i ne treba da bude posao Amerike i zapada u celini. Neka se time bave Ukrajinci. Što se Amerike tiče, dovoljno je da zvanično ne prizna rusku aneksiju Krima i kraj. Dobro, može se još razmotriti i pitanje snabdevanja Kijeva američkim naoružanjem…

A Putin misli da je ovaj posao za njega prosto idealan: on faktički dobija oproštaj za sve svinjarije koje je poslednjih godina u okruženju napravio, ponovo ga primaju u pristojno društvo, ukidaju mu sankcije itd. I koliko će ga koštati to zadovoljstvo? Par hiljada poginulih ruskih vojnika. Priznaćete – sitnica, praktično ništa u odnosu na pravo da se ponovo kočoperi na sednicama Velike osmorke.

Tim pre – misli u sebi Putin – ako u rat budem slao pre svega Čečene. To će prilično oslabiti Ramzana Kadirova i istovremeno silno obradovati Šojgua i Bortnikova. Njih dvojica o tome već dugo maštaju. Tako ću jednim metkom ubiti dva zeca – raduje se u sebi Putin.

Samo da se Čečeni ne dosete, pa da stigavši u Siriju ne uprte sa sobom svu tu vojnu tehniku i naoružanje koje im je Putin dao i ne pređu na stranu Isisa. Tada će i Tramp i Putin imati nad čime debelo da se zamisle.

I kakvo grandiozno finale! Velika Rusija se od energetske supersile pred našim očima pretvara u glavnog igrača na svetskom tržištu topovskim mesom.

Alfred Koh, Kasparov.ru, 07.02.2017.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 13.02.2017.