Nigerija pod snegom

Trijumf komatozne demokratije

 
Većina smatra da je suština demokratije u ispunjavanju volje većine. (Čak i kada kod te većine – u bilo kom smislu te reči – nema ama baš nikakve volje ni u tragovima.) Otuda i to prosto religiozno poštovanje izbornih procedura, to klanjanje kultu biračke kutije – toj tako podatnoj prostitutki vlasti i svetoj kravi opozicije. Imali smo jedne takve izbore 14. oktobra,^[1] i druge, nešto drugačije, posle samo nedelju dana.^[2] Na prvima je zabeležena rekordno niska izlaznost, trijumf bezvoljnosti i konformizma većine, a drugi su nam pokazali da je pod posebnim uslovima manjina i te kako sposobna da organizuje poštene izbore.

I taman da zaustim i da se na sav glas svetu požalim kako su prvi bili nepošteni i da parafraziram našeg čuvenog gubitnika i da za ove druge konstatujem da su „pošteni izbori bolji od nepoštenih“,^[3] ali na vreme se setih da sebe lagati nema apsolutno nikakvog smisla. Jer čak i da su kojim slučajem ovi prvi, to jest lokalni izbori bili kristalno čisti i, kako danas vole da kažu – transparentni, to u suštini ne bi imalo nikakvog uticaja na njihov konačan rezultat.

Razloga za to ima mnogo, ali od svega je najpogubnije to što uvek i svuda ima:

– više plašljivih nego hrabrih,
– više nazadnih nego prosvećenih,
– više pohlepnih nego nesebičnih,
– više konzervativnih nego kreativnih,
– više zavisnih nego samostalnih,
– više poslušnih nego galamdžija, i tako dalje.

Pri tome, zahvaljujući neverovatno dugoj, žestokoj i veoma efikasnoj negativnoj selekciji, u Rusiji su analogne proporcije u korist negativnog udvostručene, a često i utrostručene. A i kako bi drugačije na sam vrh vlasti mogle da odskoče takve kreature kao što su Putin ili Sečin? Realna većina je izabrala sebi slične i to je u stvari prirodna selekcija. To je demokratski izbor Rusije. I što je najzanimljivije i istovremeno (meni barem) najteže razumljivo, ta ista većina, od strane vlasti prinuđena na život i položaj kojim nije zadovljna, uopšte ne voli Putina. A Putin tu svoju amorfnu glasačku masu – voli još manje. No i pored toga, ta nakaradna vlast i njome zgnječeno stanovništvo, evo već godinama zajedno žive u patološkoj simbiozi.

Sve što sam rekao je opštepoznato, čak banalno i svi ti naši turobni pametnjakovići i politmazohisti to isto danima prežvakavaju da bi na kraju raširili ruke i saopštili: „da, narod nam je takav, ali drugoga nemamo“, „to vam je demokratija“ i „teško da ćemo je mi doživeti“.

A ja iz svega toga izvodim jedan sasvim drugačiji zaključak: tu takvu skrnavu demokratiju, zajedno sa njenim prepredenim izborima pod hitno treba baciti u kantu za đubre! Jer ovde se više ne postavlja pitanje očuvanja principa. I za zemlju, i za narod, ovo je postalo pitanje života ili smrti. Da l’ to Čerčil jednom reče da do sada ništa bolje od krstića na glasačkom listiću nismo smislili? Isuviše je to prost izgovor – obično izvrdavanje.

Uzeću sebi slobodu da izreknem još jednu banalnost: za svoj razvoj i za sva svoja dostignuća (osim, možda za evolutivni skok od majmuna ka homo sapiensu), čovečanstvo treba da zahvali isključivo MANJINI, to jest ljudima učenim i umnim, trvrdoglavim i strasnim, svecima i umetnicima, usijanim glavama, vizionarima i nesebičnim herojima. A to su upravo svi oni koji su tokom čitavog prošlog veka od strane naših vlasti svesno spaljivani i ratovima košeni, i čije ostatke današnja četa predsednikovih podrepaša marljivo i usrdno cedi, nemilosrdno odstranjuje iz aktivnog života i u buljucima šalje van granica zemlje. „Većina“ se na to upšte ne obazire, možda se tome čak i raduje, i jedina manjina koju je ona spremna da gotovo s radošću trpi, to je zapovednička lopovska nomenklatura koja danas sedi na vlasti. No nesreća je u tome što ova polusvesna neodgovorna vlastelinska klika („manjina“ nije uvek dobra i društveno korisna) neće nikada ni pokušati da iznađe neko spasonosno rešenje za zemlju i da je onda (već nekako) iznese na svetlo dana, nego će je stalno samo gurati nazad u mrak. Zemlju mogu spasti samo „neprijatelji stabilnosti“ (ranije su ih zvali „narodni neprijatelji“) i ako se na komandnom mostu Rusije uskoro ne pojave pametni, stvaralački nadahnuti, nekoristoljubivi ljudi i ne preuzmu kormilo vlasti u svoje ruke, ova je zemlja osuđena na propast. Ovo nije tek zgodna tragična rečenica puna izlizanih metafora, niti je to plašenje naroda ili nekakav moj histerični napad. To je друзья мои (где вы?), stvarno TAKO.

Tu skoro mi se omaklo da smislim jedan prilično slikovit termin: DEGENEROKRATIJA. „Moć degeneracije“ ili vladavina degenerika… Jer degeneracija je u stvari isto što i jednosmerna ulica. To jest, svi društveni procesi se kreću isključivo u jednom pravcu, u našem slučaju – unazad.

Od današnje kleptokratije do buduće degenerokratije deli nas još samo jedan korak. I taj se korak već uveliko čini. Noga je već podignuta i ako čvrsto zgazi na ono malo mesta što je ostalo ispred policijskog kordona iza koga se tako nevešto krije, i pridavi ostatke „kreativne klase“, u sagledivoj budućnosti se u Rusiji više niko (i ništa) neće pokrenuti.

Biće to kraj jednak smrti. Biće to kraj istorije jedne VELIKE zemlje koja se definitivno pretvorila u „Nigeriju pod snegom“. Ona će i dalje, puneći džepove lokalnom plemstvu, ostatku sveta više-manje uredno isporučivati političke emigrante, lepe devojke i naftu i gas. Životni vek jedne ovakve gasno-naftne banana-države biće prilično kratak. Dinamični susedi s juga i istoka, de facto će je brzo utilizirati, a de jure ostaviti Putina da bude njihov namesnik u Kremlju. Biće to lep diplomatski gest, znak priznanja za to što je od Rusije napravio tako lak plen.

Svetli li u Rusiji neki zračak nade u vidu bilo kakvog alternativnog rešenja koje bi možda moglo da zameni ovu, po nju tako nezavidnu sudbinu? Ne uključujući skori smak sveta, pokušaću da ponudim pet varijanti za rešenje ovog problema:

1. Pokajanje lidera ovog za zemlju katastrofalnog režima i dobrovoljna predaja punomoćja onima koji su spremni da spasavaju zemlju od propasti. Verovatnoća: ravna nuli. Čak i s garancijom o punoj materijalnoj i ličnoj bezbednosti, elita na vlasti se neće odreći zadovoljstva da ostane spojena za sve te cevi kojima je orgazmički usisana u vlast.

2. Pošteni izbori, s pozitivnim (to jest u korist „promena“) ishodom. I jedno i drugo, čak zasebno, izuzetno je malo verovatno. A kada se saglasno teoriji verovatnoće ove dve minimalne veličine pomnože, za rezultat ćemo dobiti mikroskopski mali broj.

3. Masovni štrajkovi, štrajkovi glađu, narodni ustanak. To može da se desi (mada, s potpuno neizvesnim rezultatom) samo pod uslovom da cena nafte katastrofalno padne. Što se toga tiče, Putin je do sada imao neverovatno veliku sreću, no svaki Kaščej Besmrtni, ranije ili kasnije, uvek zasluži nekog svog Ivana Carevića, makar to bio i Ivica Budalica. U svakom slučaju razvoj ovakvog scenarija malo zavisi od (recimo) „Levog fronta“, a kudikamo više od svetskog tržišta kapitala.

4. Dvorski prevrat s delimičnom zamenom članova elite. Ovo je najomiljeniji rebus svih kremljologa i nije isključeno da će se u nekom vidu na kraju on i ostvariti. No tu se postavlja pitanje ko će se i pod kojom parolom tamo „prevraćati“. Što se mene tiče, težeg beznađa od vladavine Putina nema, no da menjam klasičnu kagebejsku masnu omču za elektična vešala sa daljinskim upravljačem, takođe nisam rad.

5. Revolucija „manjine“ – s pretpostavkom da će ona zastupati prosvećene, altruističke ideje. Koje će ona boje nositi, sasvim je svejedno, no u svakom slučaju ona mora biti bez primene nasilja. Ovo podvlačim ne zato što se bojim da će mi „služba“ prilepiti etiketu revolucionara i staviti na svoj spisak (ona sve nas već ionako ima na spisku), već zato što je nasilje uvek (i samo) nasilje i zato što je to uvek dozlaboga loše. A još i zato što nas naša istorija uči da u času opšteg krvoprolića, hirurg i običan mesar naprečac prestaju da se razlikuju. Čini mi se da nam je dovljno još samo pola zamaha klatna „negativne selekcije“ i da će nakon toga bilo kakav odabir biti potpuno bespredmetan.

Molim čitaoce da moje predhodno izlaganje ne razumeju kao strašilo Apokalipse. To što sam napisao nije primer crnog humora. To je glasni poziv na otrežnjenje – i to sa izrazito optimističkim prizvukom. Čini se da još uvek postoji šansa da se repa zvana Rusija isčupa iz crne rupe bezvremenosti. Izgleda da živimo u vremenima kada je apel „povuci – potegni“ za sudbinu Rusije postao više nego neophodan i kada je u spasonosnom lancu „deda za repu – baba za dedu – unuka za babu – kuca za unuku – maca za kucu“ ostalo toliko vremena i mesta gde još samo miš može da se uključi. A gde je miš? Gde naći tog Super Miša? On je tu negde – skriven među nama. A možda si to baš TI.

 
Artemij Troicki, Новая Газета, 29.10.2012.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 06.11.2012.