Država je sankcije dočekala nespremno. Još gore od toga, ni kada su sankcije zvanično uvedene, nije sačinjen krizni plan za funkcionisanje države pod vanrednim okolnostima. Naši protivnici precizno i sistematski stežu obruč oko nas. Na sve to mi odgovaramo haotično i nesistematski. Negativni efekti sankcija na taj način se udvostručuju.
U budućoj Srbiji, ovako nešto ne sme da se dešava. Njeni organi vlasti moraju uvek da raspolažu sa nekoliko pripremljenih odgovora na probleme koji mogu iskrsnuti. Niži organizmi reaguju na prepreku tek kada se sa njom sudare. Štete se ne mogu izbeći. Buduća Srbija mora da predviđa prepreke i da se sudara sa njima samo ako to želi, tj. ako je potpuno spremna da razbije prepreku.
U našem trenutnom siromaštvu i krizi ogroman je udeo objektivnih grešaka nadležnih organa od ministarstva, do poslednjeg činovnika koji sprovodi vladine odluke. Spoljne uslove možda ne možemo menjati, ali unutrašnje sigurno možemo. Na primer, organi vlasti su mogli na vreme sprečiti neviđenu pljačku građana od privatnih parabanaka, koje su uz blagoslov vlasti izrasle kao otrovne pečurke posle kiše. Da je htela, vlast je mogla da spreči bezmerno štampanje novca, čime je obezvređena svaka zarada i svaka ušteđevina. Taj naštampani novac se ogromnim delom nenamenski trošio i troši. Pre svega za otkup deviza od građana, pri čemu te devize odlaze u inostranstvo, verovatno zauvek. Stvorivši atraktivno crno tržište novca, vlast je ugušila proizvodnju. Ko je lud da ulaže u proizvodnju, ako taj isti novac može višestruko da se uveća, trgujući njime?
U budućoj Srbiji posedovanje novca iz primarne emisije mora se tako strogo kontrolisati i sankcionisati kao što je slučaj sa posedovanjem teškog naoružanja. Ako neko dobije iz primarne emisije pola miliona maraka, bez adekvatne kontrole, to je isto kao da je na slobodno i nekontrolisano korišćenje dobio tenk ili top. I u jednom i u drugom slučaju, država se odrekla najvažnijeg dela svoje suverenosti.
Politički sistem u budućoj Srbiji mora da bude generator koji proizvodi energiju za društvo, a ne potrošač energije. Sankcije nisu nikakva prepreka za to da vlast pomaže narodu, a ne da ga samo košta.
Šta bi efikasna i odgovorna vlast učinila u trenutku uvođenja sankcija? Najpre bi sačinila plan supstitucije uvoza, tj. videla bi koji važni proizvodi i rezervni delovi mogu da budu proizvedeni i kod nas. Sačinila bi program podrške ovoj proizvodnji i time bi veliki deo privrede učinila nezavisnom od uvoza, što je dobro, i kada nema sankcija. Umesto toga, sve je prepušteno slučaju i dovitljivosti ljudi. Ni jedna privreda ne može da počiva samo na dovitljivosti.
Pametna vlast bi u trenutku nadolazeće ekonomske krize stvorila informacioni sistem o raspoloživim privrednim kapacitetima, nomenklaturi roba, i svemu onom, što skraćuje i pojeftinjuje proizvodnju. U trenutku uvođenja sankcija trebalo je kompjuterizovati Srbiju i to na račun države. Na spoljnu blokadu odgovorilo se po jačanjem unutrašnje komunikacije. Novca za to je bilo dovoljno. Zar u vreme trajanja sankcija nisu iz zemlje otišle milijarde maraka? Manji deo tih sredstava bio bi dovoljan da Srbija neutrališe bar polovinu negativnih efekata sankcija.
Vlast je mogla da pojednostavi uslove platnog prometa. Sve manji deo poslova obavlja se legalno, a za taj sve manji deo poslova potrebno je za čisto administrativne stvari utrošiti sve više vremena.
Vlast bi mogla, kada bi htela, da obezbedi striktno poštovanje ugovora, čime bi poslovanje postalo manje rizično, a građani ne bi onda u celini proizvoda plaćali taj rizik. Danas je nemoguće naplatiti potraživanje. Zbog toga se sve plaća avansno. To onemogućava složenije poslove. Naša privreda zbog svojih unutrašnjih blokada postaje sve primitivnija i neotpornija. Kada bi država garantovala jednostavno naplaćivanje potraživanja putem stečaja dužnika, jednim potezom bi uvela pravila igre i unapredila poslovanje.
Država na raspolaganju ima bezbroj načina da se aktivno suoči sa problemima i da ih rešava. Međutim, ako to ne čini, država i sama postaje problem i prepreka za njene građane. Sadašnju Srbiju karakterišu krajnja zapuštenost državnog aparata i aparata vlasti. Stalno se smišljaju nove mere i novi programi, a uporno se izbegava pitanje o instrumentima za sprovođenje tih mera i programa. Tu vlada pravi haos.
Srbija se mora vratiti svojoj državotvornoj svesti. Bez toga joj nema budućnosti. Bez sređene države ne pomaže ni jedan program, nikakva dobra namera, ni vrhunska pamet. Raditi za državu, za opšte dobro taj posao mora ponovo poprimiti smisao najviše časti i sudbinske pozvanosti. Nema te vlade koja može Srbiju izvući iz krize, ako ne pokuša da probudi uspavanu svest o visokomoralnim ciljevima žrtvovanja za svoj narod, ne u maskirnim paradnim uniformama, nego u predanom radu na sređivanju države.
Koji put vodi ka budućoj Srbiji? Kako smanjiti subjektivne greške, sprečiti zloupotrebe i pljačke, oterati mafiju iz blizine vlasti, vratiti kod građana poverenje u pravni sistem?
Od odgovora na ova pitanja zavisi naše preživljavanje. A odgovor je jednostavan. Potrebna je jasna i jaka politička volja da se to pitanje stavi na dnevni red i da se traži politička podrška za buduću Srbiju. Onaj ko nema snage za ovu mušku igru neka se odmah premesti na tribinu za gledaoce. To se u podjednakoj meri odnosi i na vlast i na opoziciju. Jer, budućnost Srbije nije partijski zadatak.
Borba, 4. maj 1990.
Peščanik.net, 03.05.1990.