Foto studio Vojn, Vasina ulica, Beograd

Foto: Miodrag Ćakić

Tvrdnja sadržana u naslovu ovog teksta deluje, čini se, samorazumljivo, ali iskustvo govori da nije tako i da se za pojam tradicije, bremenit romantičnim sadržajima, vrlo često neopravdano vezuju pojave koje ne poseduju nikakav kontinuitet, koje su mnogo mlađe nego što se tvrdi ili koje uopšte ni ne postoje. Taj fenomen odavno je prepoznat u evropskim i svetskim okvirima, ali ga karakteriše uporna istrajnost, naročito u identitetsko-političkoj upotrebi. Ta upotreba zanemaruje da je u nauci taj fenomen dekonstruisan, osvetljen i odavno prepoznat kao – izumevanje tradicije.1

Postoji izrazita sklonost ka izumevanju tradicije, između ostalog (pa i naročito) među pravničkom profesijom. Najpre, široko je prihvaćeno uverenje da se počeci pravničkog obrazovanja u Srbiji modernog doba vezuju za 1808. godinu, kada je u Beogradu osnovana Velika škola. Zaista, na toj se školi predavala i pravna nauka, ali je škola potrajala samo do 1813. godine. Sa propašću ustaničke Srbije nestalo je i ove prve Velike škole. Pravničko obrazovanje ponovo je u Srbiji počelo tek 1840. godine, odnosno 27 godina kasnije, što je čitava jedna „mala tradicija“ diskontinuiteta. Uprkos ovoj zaista opštepoznatoj činjenici, na amblemu Pravnog fakulteta u Beogradu ističe se na vidnom mestu 1808. godina.

Manje-više isto važi i za Beogradski univerzitet uopšte: zaista je bilo komično svedočiti dvema proslavama jubileja Beogradskog univerziteta, koji je najpre, podsetimo, 2005. godine proslavio svoju stogodišnjicu (1905. godine je tadašnja beogradska Velika škola prerasla u univerzitet). Potom, posle samo tri godine (2008) usledila je i proslava dvestote godišnjice, implicirajući neodrživu tezu o kontinuitetu (dakle i tradiciji) univerzitetskog obrazovanja od 1808. godine.2

Sledeća fiksacija je poznati Dušanov zakonik, a u manjoj meri i neki drugi srednjovekovni zakonski tekstovi. Veoma je raširena srazmerno mlada praksa da se u prikazu evolucije određenih pravnih pojmova i praksi ukazuje na to da su nekakav prototipski oblik određene pravne ustanove ili neka analogna praksa postojali već u ovom zakonskom zborniku iz 14. veka. Propušta se, međutim, da se napomene da se o nekakvoj tradiciji, u svakom konkretnom slučaju, zaista ne može govoriti zbog čega, možebiti tačna informacija o prisutnosti nekakve daleke prefiguracije određenog pravnog instituta u pomenutom Zakoniku, stvara iluziju o postojanju pravne tradicije duge vekovima.

Slično je i sa Srpskim građanskim zakonikom iz 1844, ali je u tom slučaju situacija makar utoliko bolja, a izmišljanje tradicije manje upadljivo, pošto je, uprkos stavljanju zakonika van snage 1946. godine, jurisprudencija sudova u Srbiji i posle te godine u izvesnoj meri počivala na njegovim odredbama.

O najnovijem primeru izumljenih pravnih tradicija u Srbiji svedoči i izjava ministarke pravde Nele Kuburović, koja je ovu pojavu dovela do jednog opšteg nivoa. Na nedavnoj svečanosti povodom devedeset godina od donošenja Zakona o uređenju redovnih sudova za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (što u izvesnom smislu implicira još jednu izumljenu tradiciju) Kuburović je izjavila: „Put ka EU, kome je naša država nedvosmisleno posvećena, zahteva od nas i usaglašavanje našeg pravnog okvira sa evropskim pravnim tekovinama. Ali, ono što je jako bitno u tom procesu, jeste da se Srbija neće udaljiti i otuđiti od svoje pravne tradicije, koju je vekovima gradila.“ Na stranu nelogična formulacija (a ona je naročito uočljiva kada potekne od nekoga sa pravničkim obrazovanjem) da je nešto „jako bitno“: bitno je ono što je po svojoj prirodi suštinsko, jedno ili više svojstava ili elemenata bez kojih nešto ne može postati ili opstati, pa je svako stepenovanje bitnosti logički besmisleno (osim u vrlo specifičnom smislu apsolutne i relativne bitnosti).

Važnije je od toga što je vekovima građena pravna tradicija na koju ministarka upozorava i na čiju se zaštitu obavezuje zapravo nepostojeća. Nekakvu tradiciju je veoma teško i, uz ozbiljnu toleranciju prema izostanku stvarnog kontinuiteta, jedva moguće izvesti tek za poslednja dva veka, što je period u kojem teško da se može konstituisati vekovna tradicija.

Drugo što je od značaja u ovoj izjavi jeste ta implicitna tvrdnja da evropske integracije i usaglašavanje sa „evropskim pravnim tekovinama“ nužno ugrožavaju nešto do čega nam je kao društvu stalo (ili bi makar trebalo da nam je stalo) – konkretno neku prevažnu pravnu tradiciju, pa još vekovima građenu. Međutim, zaista je teško proniknuti u to koju vekovnu pravnu tradiciju Srbija treba da odbrani od nasrtaja prokletih (ali, eto, neminovnih) evrounijatskih promena i, još konkretnije, ima li uopšte ikakve žive pravne tradicije u Srbiji (na koju bi usaglašavanje sa pravilima EU uticalo), a da ne počiva upravo na evropskim uzorima i da i sama ne predstavlja deo kontinentalne evropske pravne tradicije (na stranu pitanje vladavine prava)?

Tradicije (najčešće izumljene) čest su politički izgovor za napad na proces pridruživanja Evropskoj uniji, u vezi sa kojom se produkuje paranoično osećanje da na svakom koraku ka članstvu u ovoj organizaciji Srbiji preti opasnost od satiranja tradicija i posledičnog gubljenja identiteta. Sa time je u organskoj vezi mušičava i tobožnja odbrana nečega nepostojećeg od nečega što ne napada, što je modus operandi odbranaškog anti-EU puta u EU, koji je inaugurisan od samog početka dubioznog procesa ovdašnjih evropskih integracija, a na novi napredni nivo podignut za vakta ovog besprizornog režima.

Peščanik.net, 01.11.2018.

________________

  1. O tome videti: E. Hobsbom, T. Rejndžer, Izmišljanje tradicije, Beograd 2011. E. Hobsbom u uvodnom tekstu piše: „Ništa ne izgleda tako staro, niti povezano sa prošlošću koja se više i ne pamti, kao pompa koja okružuje britansku monarhiju u javnim ceremonijama. Ipak… ona je u svojoj modernoj formi, proizvod kasnog devetnaestog i dvadesetog veka“.
  2. E. Hobsbom naročito ističe fenomen izumevanja tradicija (u kontekstu određenih rituala) upravo u vezi sa britanskim univerzitetima.