Pre nego što je otišao na Jahorinu, gde će izgovoriti novi tekst o BiH i praviti se da nikada u životu nije čuo za Mileta Dodika, a kamoli ga prigrlio kao najdražeg od sve braće, naš republikanski car rekao je da smederevska Željka ne sme pasti i poslao jednog od svojih kaskadera, Mirka Cvetkovića, da je otkupi od US Steela. Na ceremoniji potpisivanja ugovora, bilo je vidljivo da je onom američkom menadžeru neprijatno što nam uvaljuje tu kosku, ali Cvetković se nije dao omesti, rekao je kako smo železaru dobili pod jako povoljnim uslovima, bez gubitaka i kredita, a i vreme radi za nas – kada prođe svetska kriza, Željka će biti na belom konju. Za sve nas koji ćemo kao poreski obveznici plaćati milost države prema smederevskim radnicima, ostaje da se tešimo da smo spasli sigurne gladi, po nekim podacima 3.500 radnika, po drugima 4.500, a po Tadiću 5.500 smederevskih duša. Kako mu je to bilo malo, a pamet mu ne smeta, dodao je da smo kupovinom ugašenih visokih peći spasli sigurne propasti još, ni manje ni više, nego 100.000 radnih mesta, koja su na direktan ili indirektan način povezana sa železarom. Pokušavam ovih dana da saberem razne cifre koje izgovaraju novi vlasnici smederevskog giganta, ali ne može, mešaju se tone koksa sa stotinama hiljada evra, procenti od izvoza sa brojem kula na tvrđavi Đurađa Brankovića. Pokušaj da čitanjem izjava srpskih političara i ekonomista saznaš šta smo sve natovarili sebi na leđa kupovinom železare, koliko dugova, kredita, koliko će nas koštati taj plemeniti Tadićev gest čuvanja nekoliko stotina hiljada miliona radnih mesta, pokazao se kao nemoguća misija. Ipak, jedno pitanje ne iziskuje veliki mentalni napor – ako je sve to tako kao što pričaju, zašto je Amerikancima toliko laknulo kada su uzeli taj jedan dolar i pobegli glavom bez obzira. Šta je sledeće što možemo da očekujemo, red na Andrićevom vencu, u kome će stajati strani i domaći biznismeni i govoriti – ako nam ne date olakšice, monopol, subvencije… mi odosmo, evo vam za jedan dolar cementare, železare, mlekare, pekare… Da li će država sve to da otkupi za po jedan dolar, pa da nam onda priča – ovo je bio iznuđen ali nužan potez, a i dolar po dolar, pogača.
Hajde, pa pokušajte da saznate u čemu je sve nesporazum sa čikama i tetama iz MMF-a koji su juče došli u Beograd na pregovore, za koje se priznaje da su neizvesniji nego ikada. Da li je izašao ministar finansija da nam kaže: jeste, naš budžet za 2012. predviđa stavke koje nisu bile deo dogovora sa MMF-om, da nam kaže da li je predviđeno zaduživanje veće za 300, 400 ili 500 miliona evra, šta će se time finansirati, Bajatovićev Srbijagas, dokapitalizacija Komercijalne banke koje država neće da se odrekne, gubici železara, staklara, azotara… Ministar finansija ništa ne govori, jer i ne može, ne postoji. U vreme kada se svet ruši zbog ekonomske krize, Srbija nema ministra finansija; egzistira izvesni Nenezić koji to glumi u momentima kada je Mirko Cvetković prinuđen da glumi premijera, jer Tadić baš tih dana radije igra rolu predsednika. Zadužuju se za nepoznati broj stotina miliona evra, mimo dogovora sa MMF-om, ali jedino što pouzdano znamo je da je šef delegacije MMF-a ovog puta neka opasna žena – Murgasova, opasna, kažu, kao Karla del Ponte; nije meka kao onaj Mark Alen koji je bio skoro bratski popustljiv prema nama.
Drugi čovek ove države, potpredsednik vlade Ivica Dačić, nikada se javno nije zanimao za finansije države, on je zadužen za ideološki rad i moralni preporod. Pre nego što je otišao da doručkuje kod Obame, svratio je u naš konzulat u Njujorku kako bi lično uručio pasoš Žarku Lauševiću. Uz pasoš, Laušević je od Dačića dobio i dirljivo priznanje kako mu je čast da uruči srpska dokumenta “čoveku čija je teška sudbina i ispovest izazvala toliku pažnju naše javnosti”. Lauševića je ovim činom egzekutor nad upravnikom Narodne biblioteke Sretenom Ugričićem, ne samo amnestirao za dvostruko ubistvo, nego ga je proglasio počasnim građaninom Srbije. Šta je sledeće, da mu patrijarh uruči orden Svetog Save, a Dodik orden RS? U konzulatu je svečanom činu prisustvovao i novinar Blica, pitao je Lauševića kojim jezikom govore njegova deca, crnogorskim ili srpskim, na šta je on odgovorio, naravno srpskim. I onda su se svi zajedno fotografisali.
Daćićeve političke i moralne poruke su odvratne kao što su oduvek i bile, ali ni kad je u pitanju Sreten Ugričić, pa ni Žarko Laušević, ne treba zaboraviti da je sve to Tadićevo maslo. On sam čuvao se prljavih poslova, primao je vaterpoliste i rukometaše i klanjao im se – tako je rekao, a onda dodao kako će država ubuduće graditi mnogo više sportskih terena. U međuvremenu je neka komisija odlučila da desetine beogradskih ulica dobiju imena po nekim bivšim sportistima. To je samo priprema da uskoro svoj bulevar ili autoput dobije Novak Đoković – ako ni zbog čega drugog, koridor 10 ćemo završiti samo zato da ga imenujemo po Noletu. On ovog puta nije mogao da se pridruži vaterpolistima i rukometašima na terasi gradske skupštine koja je postala srpska trijumfalna kapija. Doček sportista sve više liči na rimski trijumf, to nije samo javna ceremonija nego i verski obred. U Rimu je posle trijumfatora išla kolona vojnika noseći zlato i druge dragocenosti zaplenjene u ratu. Naša kolona koja se vraćala sa Kosova, u njivama duž atoputa ostavljala je haubice, tenkove, topove koji i dan danas tamo leže kao spomenik poraza i sramote. A onda su se dosetili da trijumfatorima proglase Stanića, Udovičića, Čavića i Đokovića, da preko njih ujedine naciju, stvore novi srpski identitet i učvrste državu. Nije to prvi put u istoriji da se politika pokušava zameniti nečim drugim, ali to je bilo davno i nije bilo ovoliko jadno i glupo. U Rusiji su neki mislili da Puškinov život i delo mogu biti primer kako je umetnost alternativa politici, Šiler je bio uveren da će Nemci postati jedna nacija kada se sagradi nemačko nacionalno pozorište, Lesing je navodno napisao – i dođe Šiler, i Nemačka bi ujedinjena. Navodno je deo nemačke tradicije da se kultura shvata, pogrešno, kao bolja politika i da se i time može objasniti kako su Geteovi potomci završili u crnim košuljama. Nikada nisam čula da neko vaterpolo smatra alternativom politiici. Sve je to, naravno, zametanje tragova, pokušaj skrivanje katastrofalnih rezultata politike, ali to može da se čini jedno vreme. Istočnonemački plivači i plivačice svakodnevno su obarali svetske rekorde, a Honeker je to predstavljao kao dokaz nadmoći komunizma nad kapitalizmom. Nađa Komaneči nije pomogla Čaušeskom i on je, kao što smo videli svojim očima, završio uz neku rumunsku tarabu. Rumunska revolucija je počela na temišvarskim ulicama sa parolom – drugovi, došlo je vreme da popričamo o golom hlebu i golom životu. Ako ne počnemo da govorimo o tom duplo golom, začas će se trijumfalna kapija na terasi gradske skupštine pretvoriti u stadion u Port Saidu, gde se nisu tukli navijači Al Alija i Al Masrija, a više od 70 Egipćana nije pregaženo na smrt zbog buba-mare. Možda su to stvarno izazvale Mubarakove pristalice, možda Muslimanska braća, vojska, paravojska, tek, svima je jasno da gnev u Port Saidu, kao i onaj širom sveta, kao i ovaj na koji miriše svako okupljanje više od troje ljudi u Srbiji, ne ključa zbog fudbala, pokušaja kontrole interneta, gej parade ili Kosova… Ljudi su dovedeni na ivicu provalije, ako pomisle da im je to jedini preostali put, tamo neće poći sami, dohvatiće za nogavicu svakoga koga mogu da dohvate.
Iz najave za emisiju 03.02.2012.
Peščanik.net, 03.02.2012.
