Što se ne može prodati razvijenima, može nesvrstanima. To je, izgleda, nova ideja o trgovačkoj politici. Ovim se otvaraju dva pitanja: da li postoji problem pristupa tržištima i šta se može ponuditi novim tržištima?

Problem pristupa tržištima zapravo ne postoji, bar ne kada je reč o carinskim i o uobičajenim vancarinskim preprekama. Na izvoz u Evropsku uniju, koja je najveće tržište, oslobođen je od carina. Smanjena je i vancarinska zaštita. Ostaju problemi sa kvalitetom i standardima, kojima izvoznici naravno mogu da se prilagode. Isto se može reći i za susedna tržišta, na koja ide oko trećina izvoza. CEFTA obezbeđuje slobodan pristup njima, osim kada je reč o političkim preprekama. Njih ima i na strani uvoznika i na strani izvoznika (to jest Srbije, koja nekim merama preferira neka tržišta, recimo oko Republike Srpske, i time otežava pristup drugim tržištima).

Uz to, postoje, ili su u pripremi, i sporazumi o slobodnoj trgovini sa Rusijom i još nekim zemljama.Mogao bi da se smanji stepen zaštite sa zemljama u razvoju, do čega će doći pristupanjem Svetskoj trgovinskoj organizaciji. I to je otprilike sve.

Pristup tržištima, dakle, nije razlog što je izvoz mali. Izvozna ponuda, međutim, jeste. To se vidi i ako se postavi pitanje sa kojim se izvozom na nesvrstana tržišta računa? Nudi se oružje i građevinske usluge. Nije, dakle, reč o tome da Srbija ima industrijske proizvode koje ne može da proda na tržištima razvijenih. Već se računa sa učešćem u izgradnji puteva i sa snabdevanjem oružjem da bi se valjda koristila na tim putevima.

Zašto bi se srpska privreda specijalizovala za taj izvoz? Odgovor je još gori: zato što su to vrata koja država može da otvori.

 
Blic, 22.07.2009.

Peščanik.net, 22.07.2009.