Trijumfalno osećanje ponosa što živim u državi Srbiji u kojoj mesecima nema Vlade ni Parlamenta, presečeno ushićenjem zbog veličanstvenog podatka da je, recimo, Ustavni sud odavno ili ukinut ili rasformiran ili kolektivno penzionisan ili likvidiran, svejedno – jedan je od onih ključnih trenutaka kad bi ljudska civilizacija valjalo da preispita principe tzv. demokracije. Teza pretočena u vekovnu praksu da nekakva država mora imati Vladu, Parlament i najviši Sud, na primeru Srbije pokazala se sasvim besmislenom: nemamo ništa od toga, ali šta nam fali? Gradski saobraćaj funkcioniše, neki ljudi još idu na posao, struje ima, pijace pune zeleniša, Rusija voli Srbiju, Srbija obožava Rusiju, poneka retka bomba poleti ka novinaru, lijepe žene prolaze kroz grad: stiglo i proleće u obliku leta, kakve veze ima što će nam Koštunica biti premijer sledećih dvadesetak godina? Na orlovskim krilima sovjetske sreće što živim u zemlji koja ne robuje Novom Svetskom Poretku, odlučim da belosvetski entuzijazam pretočim u neku formu dnevnika, tek kao elementarni dokaz da je Srbija nenadjebiva!

 
PETAK, 8:15: Pijem prvu jutarnju kahvu, gledam na Zvezdaru i osluškujem da li lift radi. Ne radi. Matematičku utehu da dvanaest katova nizbrdo i posebice uzbrdo vidim kao šarmantnu fizičku vežbu, kompletiram otkrivenom činjenicom da u nekim beogradskim neboderima od tridesetak spratova već mesecima ne rade liftovi; ima stanara koji više od sto dana nisu sišli na zemlju, većina njih je stalno u pidžamama, što bi se, jebiga, oblačili kad su u kućnom pritvoru? Ljupka televizijska reportaža o ovoj skupini nebeskog naroda ima sve elemente opšte zajebancije: kamere ih prate sa ljubopitljivošću kojom bi pratile čoveka sa tri penisa ili banderu na kojoj rastu banane. Niko, naravno, nije kriv. Ovi što popravljaju liftove nemaju rezervne delove; grad teorijski nije zadužen za liftove; opština nema ustavnih ingerencija niti preambulu o liftu: tehnički premijer Koštunica ne bavi se saobraćajem po zgradama. Čovek, bre, brani Kosovo; bgd gradonačelnik je na bolovanju; predsednik države okupiran je trenutno brigom oko Katara ili Gabona ili Gane – neka od tih država, MUP će već utvrditi, jeste nestalna članica Saveta bezbednosti UN, gde će se glasati ne o liftovima nego o Kosovu. Taman kad se spremim da uzmem baterijsku lampu i probijem mrkli mrak po stepenicama, čujem na radiju vest da postoji realna mogućnost da Koštunica ostane premijer sve do 10. novembra. Primećujem da na radiju nisu rekli koje godine: mašem onom baterijom i cerekajući se ulazim u mrak.

 
SUBOTA, 12:10: Već tri sata sedim u kafiću na pijaci i ločem mineralnu vodu. Čekam da mi se javi domar iz zgrade i potvrdi da je lift popravljen. Rekli domaru da će majstori doći u deset: ja naivno naseo na obećanje, krenuo na pijac i sad sedim ovde sa 15 kila voća, povrća, mleka i sokova u staklenkama. Da prekratim vreme, razmišljam o misteriji zdravstvenih knjižica: naime, nekoliko meseci trajala je besomučna medijska akcija u kojoj se građanstvo, uključujući i one nesrećnike sa 29. kata, obaveštavalo da se menjaju zdravstvene legitimacije i zamenjuju novim, s elektronskim čipovima. Krenem ja da se raspitam šta treba od dokumenata za zamenu, a uvek nešto treba: kažu mi – ništa, stara zdravstvena, fotokopija lične karte i to je to. Četrdeset osam sati pre isteka roka približim se nekakvom Zavodu za zdravstvo ispred kojeg stoji dvesta tisuća izbezumljenih ljudi čekajući u proseku 18 sati. Otkrijem da mi treba „izjava dva svedoka“, što praktično znači da u rođenu općinu valja da dovedem dvoje ljudi s ličnim kartama koji će pod materijalnom i krivičnom odgovornošću (!) potvrditi da osoba koja hoće novu knjižicu nema veći dohodak od 7.260 dinara, oko 700 kuna. Otkud ti ljudi znaju ko koliko prima para? I kakve veze pare imaju s knjižicom?  Ko li je kreten koji je smislio „izjavu dva svedoka“? Uhvatim na brzinu jednog prijatelja koji dovede svog prijatelja (nikad ga nisam video) i krenemo u opštinu: tamo tek pedesetak tisuća ljudi, svaki zajedno sa dva svedoka. Napredujemo kroz neprijateljsku teritoriju satima: guramo se s ljudima i svedocima, pričamo o vrhunskoj sreći koju obezbeđuje nova zdravstvena knjižica, ali niko da dovede pod upit „izjavu dva svedoka“, kao, otkud znamo, mora da ima neki razlog što nam to traže.

Pitam onog na šalteru da mi otkrije ko je debil koji je ovo smislio, kako bi mu jebao sestru i tetku i teču i akvarijum: on sleže ramenima, ljudi ćute, gledaju u zemlju, nemojte gospodine da vičete. Jebala vas knjižica, zajedno sa svedocima poručujem mu dok mi daje potvrdu, uplašen od mog ludačkog pogleda. Onda jovo-nanovo: krenem s potvrdom u Zavod, čekam tri sata i na šalteru doživim hičkokovski thriller obrt: službenica mi kaže da je „obustavljena zamena knjižica“. I šta sad, pitam polako, da je ne progutam s šalterom. „Ništa, sve po starom“. Danima nakon toga, kao najgori medijski bolesnik tragao sam za informacijom glede knjižica: nigde ni slova. Danas, mesec dana kasnije, ostao sam jedini čovek u Srbiji koji se seća novih zdravstvenih knjižica.

 
SUBOTA, 16:20: U kafiću sam. Domar mi javlja da niko od majstora nije došao i da krenem kući: „Samo polako. Stići ćeš“. Stvarno: povrće, voće, staklenke, mleko i ja stigli smo kući već oko pola sedam. Brže nego što sam mislio. 

 
NEDELJA, 8:32: Pijem drugu jutarnju kavu i osluškujem lift. Ne radi. Na internetu otkrivam da je Kosta Čavoški, senator Republike Srpske, srpski akademik, predsednik Narodnog odbora za „istinu“ o Radovanu Karadžiću, dugogodišnji bliski prijatelj dr Koštunice, tokom nekakvog skupa rekao da je „navodni genocid Srba nad muslimanima laž, jer je višestruko uvećan broj ubijenih u Srebrenici, tako što je Haško tužilaštvo broj ekshumiranih množilo sa 2,6 odnosno sa 3,56“. Čitam nekoliko desetina puta ovu matematičku formulu kojom je jedino moguće objasniti rimsku legendu da je konj bio senator – što se ponovilo onog časa kad je nacista Čavoški postao počasni građanin Republike Šumske. Dva meseca nakon sramne presude Međunarodnog suda pravde kojom je Srbiji blago naloženo da isporuči optužene za ratne zločine (ha ha) i koja je još blaže ukorena jer nije ni pokušala da spreči genocid u Srebrenici – slavodobitno se javio Kosta Čavoški da pojasni ovdašnju državnu politiku, koja upravo misli ono što akademik misli, ali se još ne usuđuje da to kaže glasno. Budući da negiranje genocida u Srbiji nije krivično delo, da je ksenofobija omiljeni politički motiv, a rasizam prirodno srpsko okruženje, sasvim je razumljivo da niko iz vlasti nije ništa zamerio starom drugu Kosti. U sledećem matematičkom obraćanju, kad umesto da množi bude delio, otkriće se da je u Srebrenici ubijeno preko deset hiljada nenaoružanih Srba. Kad je senator konj, matematika se mora potkivati!

 
PONEDELJAK, 9:20: Pun mi je kurac kafe i osluškivanja lifta. Nervozan kao glista slušam vesti. Jedan od mnogih dementnih fukcionera iz Koštuničine stranke apeluje na građane da ne gube nadu da će se Vlada ipak formirati; glasno mu odgovaram da me svečano zabole da li će se Vlada formirati. Ako se i formira, to mrtvorođenče će biti nakazni retard, majka Tadić, otac Koštunica. Izlazim iz stana, uzimam stolicu i sedim pored lifta. Zamišljam kako bacam Kostu Čavoškog u otvor za lift i poručujem mu kako nikad neće zameniti zdravstvenu knjižicu koja se množi sa 2,6.

 
UTORAK, 8:40: Čekam rusku himnu da mi s njom počne dan. Ako u vestima nema bar pedesetak ruskih zvaničnika koji brane Kosovo, onda to nisu jutarnje vesti. Slušam da se Južnoafrička Republika koleba, Togo je našoj strani, klima nam se Peru, ali je zato Gana kupljena. Nigde vesti o beogradskim liftovima. Moj je definitivno klinički mrtav.

 
UTORAK: 20,43: Proradio lift! Na spratu slavlje: žene iznele kolače, muškarci pevaju! Cvrkuće mail kao da zna da lift radi. Stiže mi obavijest: u novom predmetu “Matematika sa osnovama verske nastave” koji ce ući u nastavni plan po formiranju novog Ministarstva prosvete Republike Srbije pod rukovodsvom DSS, postavljen je ovaj zadatak: “Milica je počinila pet smrtnih grehova. Koliko grehova još treba da počini da bi gorela u paklu?“. Poznavajući bolesnike iz DSS, odgovor je lak: još četiri smrtna greha fale joj do lomače. Prvi bi bio da poveruje da je Čavoški normalan, drugi da je uverena kako je Srbija država a ne cirkus, treći bi joj greh bio da poveruje da liftovi dosežu do 29. sprata i četvrti, najvažniji, da Koštunica neće biti premijer. Hoće! Koliko god katova za to bude bilo potrebno!

 
Feral Tribune, 24.04.2007.

Peščanik.net, 24.04.2007.