Nije dobro kada neka nova vlada krene od pogrešnog razumevanja problema koje bi trebalo da rešava. Jer ne samo da će izgubiti vreme, nego i poverenje, pa je gubitak legitimnosti gotovo neminovan, posebno u rđavim privrednim i društvenim okolnostima. Kako uz krizu idu i promene ljudi na vlasti, neznanje i rđave ideje mogu da budu skupe.

Uzmimo jedan ne toliko važan primer sa ocenama rejting agencija. Kako mnoge zemlje, recimo Slovenija i Srbija, prolaze loše, koliko je tačno da je reč o oceni težine problema sa kojima se nove vlade suočavaju i da li u tim intervencijama tih ocenjivača ima političkih namera?

Šta se ocenjuje? Rizik ulaganja u državne obveznice neke zemlje. Drukčije rečeno, koliki su izgledi da će se uloženi novac vratiti. Na to utiče stanje u privredi i javnim finansijama i politički odgovor vlade na njega, dakle njena privredna politika. Ukoliko postoji istorija ocena, to jest rejtinga, na novi rejting, bilo da je promenjen ili ne, utiče samo ono što se ili nije znalo ili nije očekivalo kod poslednje ocene i eventualne promene u privrednoj politici, koje se naravno očekuju ako je reč o novoj vladi. Tako da promena u rejtingu ne govori o oceni stanja u poslednjih deset godina ili za vreme mandata prethodne vlade ili u poslednjih godinu dana. Utiče samo promena stanja koja nije uzeta u obzir kod poslednje ocene, jer ili podaci nisu bili dostupni ili se očekivanja nisu u potpunosti ispunila. Osim kod sasvim neočekivanih, a značajnih, promena, odstupanja od poznatog i predviđenog bi trebalo da budu mala.

Ono što je, međutim, nedovoljno poznato i može zaista da iznenadi jeste privredna politika nove vlade ili njen nedostatak. To je, recimo, neizvesnost koja je pratila prevremene izbore u Grčkoj ili, mada u manjoj meri, promena vlade u Sloveniji ili, još manje, promena vlasti u Hrvatskoj. Ocena ove poslednje vlade tek predstoji, ali ono što je postignuto u poslednjih šest meseci i ne naročito optimistička očekivanja uz nedostatak novih ideja – sve to ne sluti na dobro. No, ocena, kada do nje dođe, neće biti o stanju stvari, već o tome hoće li se pogoršavati ili ne u budućnosti.

Da li su te ocene vid političkog pritiska? Odgovor je negativan, kako kada je reč o motivaciji rejting agencija, tako i kod ispravnosti njihove ocene. Ovo drugo zato što one ne znaju ništa što ne znaju ne samo vlasti u zemlji koja se ocenjuje, već i bilo ko drugi ko namerava da ulaže. Tako da su te ocene irelevantne ukoliko su neobjektivne ili nestručne. Pogrešan rejting može da znači da se odustane od ulaganja koje je moglo biti profitabilno. To ne koristi ni investitorima, a ni rejting agencijama. Koja je korist od smanjenja rejtinga nekoj zemlji koja bi inače mogla da se zadužuje, ali po tom novom rejtingu od toga mora odustati. Takva politizacija nije nikome u interesu. Što ne znači da rejting agencije ne greše. Daleko od toga, one koriste iste modele i iste podatke kao i svako drugi i stoga greše otprilike isto tako često kao i svako drugi.

Donekle povezano sa tim, kome koriste visoke kamatne stope na neke državne obveznice, recimo čak na one zemalja članica evro zone? Zbog čega su te kamate tako visoke? Odgovor: zato što kreditori tako ostvaruju enormne zarade, je pogrešan. To je Mario Dragi objasnio, ali je mnogima ostalo nejasno. Uzmimo da računate da nije neverovatno da će Grčka da se vrati na drahmu, za koliko bi drahma devalvirala? Recimo da je to 50 posto, a da je verovatnoća da će do toga doći 20 posto, to bi značilo da grčki evro sada vredi manje nekih 10 posto. Za toliko će grčke obveznice biti manje vredne, a njihovi prinosi veći nego u drugim zemljama. Isto važi za dinare, kune, leve, leje ili buduće tolare, perpere ili već šta bilo. Visoka kamata znači da je dug manje vredan, a ne obratno da se ostvaruju natprosečne zarade.

Konačno, i opet donekle povezano sa tim, da li je javni, i bilo koji drugi dug, manje održiv ako je zemlja manje razvijena? Recimo, razvijene zemlje mogu da imaju javne dugove do 60 posto njihovog BDP, a manje razvijene 45 posto. Je li to tačno? Nije, bar ne bezuslovno. Uzmimo da se Srbija učlani u Evropsku uniju i pređe na evro i uzmimo da po ustanovama i politici, mada ne po razvijenosti, liči na Austriju, da li bi se suočavala sa problemima otplate javnog duga ako bi on bio iznad 60 posto od BDP? Ne bi, jer bi kamatna stopa bila niska, gotovo kao u Nemačkoj, a potencijalna stopa rasta znatno brža, upravo zbog nerazvijenosti. Koji je optimalan nivo javnog i uostalom privatnog duga, to je značajno pitanje privredne politike, ali ne zbog nedostupnosti kredita po povoljnim kamatnim stopama usled nerazvijenosti.

Ključno bi dakle pitanje bilo kako ostvariti tu potencijalnu stopu rasta i koje reforme ustanova i promene politika su potrebne, a ne kako pogrešno objašnjavati finansijski i svaki drugi svet.

 
Novi magazin, avgust 2012.

Peščanik.net, 10.09.2012.


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija