Ovogodišnji izveštaj „Reportera bez granica“ koji je pokazao da je Makedonija pala na lestvici medijskih sloboda za dodatna 22 mesta, iznenadio je samo novinare koji ponovo lamentiraju nad svojom sudbinom i teškom rukom vlasti. Nikome od njih ne pada na pamet da uzmu ogledalo u ruke. U jednom trenutku sam proglasila moratorijum na svoje učešće u medijima, u znak protesta zbog novinarske nesolidarnosti sa liderkom novinarskog sindikata koja je bila izbačena sa posla. A danas smo svedoci (sramnih) javnih izvinjenja glavnih urednika, koji demantuju vesti o političkim manipulacijama (poslednja je bila ona o ispitivanju javnog mnjenja, po kojem je većina građana navodno odobrila izbacivanje članova parlamenta od strane obezbeđenja 24. decembra). Ovi demanti su u skladu sa zakonom, koji predviđa oslobađanje od drakonske finansijske kazne, ukoliko se urednik javno izvini. Dakle, samo dete ne bi videlo da je disciplina kičme hit dana.
Pojavio se još jedan, dodatni vid pragmatičnosti (lukavosti?) kod jednog dela novinara, koji su uveli tzv. „preemptivno izvinjenje“. Tako oni prvo prekrše sve novinarske standarde, iznesu klevete i uvrede, na primer savetuju svojim žrtvama da se ne „vucaraju“ po psihijatrima, a onda kažu da se unapred izvinjavaju.
Ovakvo ponašanje me je podsetilo na istinitu anegdotu iz moje porodice: unuk moga brata je često završavao u ćošku po kazni, kada bi se posvađao ili potukao sa nekim drugom u obdaništu. Jednog dana, ispričao nam je njegov otac, primetio je kako se njegov sinčić prikrada svom drugu, udara ga i ne čekajući „presudu“ učiteljice ide u ćošak da izdrži kaznu. Zaključio je očito da je kazna vredna onoga što želi da učini izvan pravila ponašanja. Ali tako je kazna ostala bez efekta.
Slično danas postupaju lukaviji među novinarima: urade ono što su naumili i ne čekajući tužbu unapred se izvinjavaju, što je naravno javna sprdnja. Od moralne pouke opet ništa, a izvinjenje služi kao zaštita od kazne i amnestija od vlastitog primitivizma i neprofesionalnosti. U jednom slučaju, kolateralna šteta ovakve novinarske bede bili su nesrećni ljudi koji zaista imaju potrebu da se „vucaraju“ po psihijatrijskim klinikama.
Tu je i hit-kolumna univerzitetskog profesora koji je tri svoje koleginice uporedio sa „seoskim učiteljicama“ i „nevestama“ (iz erotske narodne pesme), koje sanjaju o tvrdim pendrecima u narandžastoj boji (boja vladajuće stranke). Oni kojima se dopao stil poznatog profesora, među kojima su i neke žene, u ovom tekstu nisu videli seksizam, pa čak ni da je to u najmanju ruku neukusno iz pera čoveka od čijeg su pendreka, dok je bio ministar policije, zaista ginuli ljudi, i koji je za vreme krize 2001. javno zagovarao jak oružani odgovor na albanske paravojne formacije (treba ih zgaziti). Ali sada je on u „filmu“ demokratske revolucije i građanske neposlušnosti.
„Reporteri bez granica“ možda ne znaju za naš izum: mi imamo „novinare bez granica“. Ili možda znaju, pa su i oni deo razloga za dramatičan pad ocene medija u Makedoniji. Naši novinari mogu samo da sanjaju o štrajkovima grčkih novinara. Moj prijatelj iz hrvatskog Helsinškog odbora zna reći da je sretao veliki broj nečasnih političara, ali da je broj takvih novinara ipak bio veći. Slično je i ovde. Dobar deo novinara je otkrio savršeni način za amnestiranje vlastitog političkog sluganstva, pa i kukavičluka misleći da je dovoljno kriknuti „Upomoć, cenzura, vlast je kriva za sve“.
Sasvim je tačno da vlasti stežu obruč oko svega što se može ugrabiti, ili što se samo nudi u medijskom prostoru. Provladine medije pristojan čovek odavno ignorira, ali činjenica da su opozicioni mediji u manjini, ne oslobađa ih odgovornosti za način na koji obavljaju svoj rad. Kada se i u tom prostoru naiđe na totalnu moralnu raspojasanost, onda je to teži udarac od bilo kakvog izveštaja Reportera bez granica.
U opštem nastojanju da se Makedonija srbizira u političkom smislu, odnosno da „mali diktator“ postane veći, dobro dođe čak i Dačić sa skrivenom kamerom. Dnevne novine pokrenule su anketu sa pitanjem koja bi od novinarki (ponuđenih na fotografijama) bila najadekvatnija da intervjuiše našeg premijera. Ali ubrzo je anketa povučena, a redakcija i vlada su demantovale da pritisak dolazi iz premijerovog kabineta. Novinari iz te redakcije objašnjavaju da je to bio „subverzivan način“ da se premijer isprovocira da prihvati javni nastup izvan svojih proverenih medija. Mada su neke kandidatkinje izjavile da su počastvovane time što su se našle na listi najboljih „komada“, a neki novinari izjavili da je to kompliment za izabrane, ipak je prevladalo gorko podsećanje na kampanju u kojoj je Gruevski bio izazivan od strane svoje protivnice Šekerinske da se ne plaši ženske suknje.
Ne znam odakle je došao pritisak da se anketa povuče. Ali činjenica da se redakcija umesto novinarkama izvinila čitaocima pokazuje da ovo nikako nije bio unutrašnji čin samopreispitivanja i osećaja za pristojnost i dostojanstva žena. Ime za ovo je liberalno-spakovana, pa zato i bizarna mizoginija. Kao odgovor, konkurentske novine (s desna, a čija je urednica jedan od izabranih komada), odgovorila je kontra-anketom o homoseksualcima među novinarima. I tako je krug bede zatvoren.
Nakon svega, pitam se da li je elementarni osećaj za pristojnost postao konzervativan po difoltu? Da li je svako ko se zgražava nad ovim duelima genitalijama i seksualnim orijentacijama nazadan, bez smisla za humor, glup ili desničar? Da šizofrenija bude potpuna, pored „šokantne“ objave o povučenoj anketi, iste su novine na naslovnoj strani postavile vest da poslanik vladajuće stranke očekuje treće dete (muško). Dakle, oni koji vrše pritisak na demokratske medije su vaginofobi (kako ih je nazvao jedan borac za ljudska prava), ali očito je za ovu redakciju taj organ dovoljno važan kada služi za rađanje dece političara. Oni koji se stalno žale na vladin pritisak, ovih dana pokazuju da su spremni da skinu gaće pred političarima, ali uz visoko podignute pesnice otpora. Neverovatan oblik građanske neposlušnosti!
Kada sam u jednom regionalnom natpisu pročitala da je Makedonija najgora karikatura od demokratije u regionu, kao rezultat niske socijalne kulture, to me je jako pogodilo jer je bilo izrečeno od nekoga koga poštujem. Ali očito je on objektivniji posmatrač od mene. Svedoci smo medijskog origijanja koje okupira pažnju javnosti upravo u času kada je društvu potrebno da se sva kritička moć okrene važnim stvarima. Konzervativci su mi jasni kao dan: poručili su da ne treba da se bavimo „tamo nekakvim ženskim pravima“ zato što je nacija u opasnosti od nestajanja. Manje jasni su mi ovi s leve strane kada otpor vode kroz vulgarizaciju i seksualizaciju javne debate. Žene su po njima ili neveste koje sanjaju o tvrdim pendrecima ili provokacija za političare svojim „najjačim oružjem“. I tako, mera ženske emancipacije je skidanje gaćica u borbi s premijerom, uz obavezno zgražavanje kada je „humor“ okrenut novinarima muškog pola.
Nova Makedonija, 04.02.2013.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 06.02.2013.