Foto: Bettmann/Bettmann Archive
Foto: Bettmann/Bettmann Archive

Volter Kronkajt je svojevremeno napisao da „demokratija ne može da funkcioniše bez novinarstva“. Bio je apsolutno u pravu, i zbog toga moramo odgovoriti na napade koje novinarstvo danas trpi – od strane Vol Strita, milijardera, Silikonske doline i Donalda Trampa – i preduzeti konkretne mere da ih zaustavimo.

Pravo novinarstvo se razlikuje od tračarenja, propagande i „klikbejta“ koji danas dominiraju vestima. Pravo novinarstvo je, po rečima Džozefa Pulicera, naporan posao izveštavanja koje se „bori za napredak i reformu, nikada ne toleriše nepravdu ili korupciju i uvek se bori protiv demagoga“. Pulicer kaže: „Novinarstvo se uvek mora suprotstavljati privilegovanim klasama i pljačkašima javnog novca, nikada mu ne sme nedostajati saosećanja sa siromašnima, ono mora uvek ostati odano javnom dobru, ne sme se nikada zadovoljiti prostim štampanjem vesti, mora uvek biti u potpunosti nezavisno, i nikada ne sme oklevati da napadne nepravdu, kako onu u vidu predatorske plutokratije, tako i onu u vidu predatorskog siromaštva.“

Kada smo imali pravo novinarstvo, imali smo i razotkrivanje i suočavanje sa zločinima poput Votergejta, što je dovelo do antikorupcijskih reformi. Kada nam je pravo novinarstvo nedostajalo, zločini poput prevare sa hipotekama prolazili su neprimećeno i nekažnjeno, da bi na kraju doveli do katastrofalne ekonomske krize koja je uništila živote miliona Amerikanaca.

Pravo novinarstvo zahteva značajna finansijska sredstva. Jedan od razloga zašto danas u Americi nemamo dovoljno pravog novinarstva leži u tome što mnogim medijima uskraćuju sredstva iste one sile koje pljačkaju našu privredu.

Na primer, dve korporacije iz Silikonske doline – Fejsbuk i Gugl – kontrolišu 60 odsto celog tržišta digitalnog reklamiranja. One su iskoristile monopolsku poziciju kako bi medijskim kućama oduzele prihode od reklama. Istraživanje koje je nedavno sprovela Alijansa za medije otrkiva da su tokom 2018. prihodi od štampe opali, a da je istovremeno Gugl zaradio 4,7 milijardi dolara od izveštavanja za koje nije platio.

U isto vreme, korporativni konglomerati i strvinari iz hedž fondova pokupovali su i konsolidovali osiromašene lokalne novine i opustošili njihove redakcije – sve vreme isplaćujući ogromne prihode menadžerima. Na primer, predloženo spajanje Ganeta sa kućom Gejthaus medija staviće stotine izdanja pod kontrolu jedne mega-korporacije i ukinuti „sinergije“ u vrednosti od 300 miliona dolara – što je korporativni eufemizam za otpuštanja. Met Pirs, reporter Los Anđeles Tajmsa, konstatuje da će „novi direktor Ganet/Gejthausa, već prvog dana na poslu dobiti četiri i po miliona dolara u bonusima i deonicama“.

Ovi trendovi rezultirali su desetkovanjem novinarstva. Tokom poslednjih 15 godina, više od 1400 zajednica širom zemlje izgubilo je svoje lokalne novine, na koje su se u izveštavanju oslanjale lokalne televizijske i radio stanice, kao i digitalni portali za vesti. Od 2008, novinske redakcije su izgubile više od 28.000 zaposlenih – a samo tokom protekle godine otpušteno je 3.200 medijskih radnika. Danas, na jednog novinara dolazi šestoro ljudi koji rade u PR-u, neretko gurajući korporativnu priču.

Upravo u trenutku kada nam treba više novinara koji će pisati o krizi u zdravstvu, o klimatskim promenama i ekonomskoj nejednakosti, televizijski propagandisti dobijaju na desetine miliona dolara da trućaju o frivolnim političkim tračevima, dok se lokalne novine satiru.

Negativne posledice ovih trendova je lako predvideti: kako konstatuje zajedničko istraživanje Univerziteta Notr Dam i Univerziteta u Iliniosu, kada se novinske redakcije isprazne, ukupna cena koju plaćaju poreski obveznici – raste, jer ima sve manje novinara koji kontrolišu transakcije vlasti. Istraživanje koje je sprovela ogranizacija Fokus na siromaštvo, otkrilo je da uprkos tome što milioni Amerikanaca jedva spajaju kraj s krajem, novinske redakcije sa tesnim budžetima uporno ignorišu ovaj problem.

Istini za volju, kada pročitamo ekspoze Majami heralda o Džefriju Epstajnu, ili hrabro izveštavanje Čarlston gazet-mejla o opijatskoj krizi, znamo da dobri reporteri još uvek uspevaju da prevaziđu prepreke i proizvedu kvalitetno novinarstvo koje kontroliše moćne, razotkriva korupciju i preispituje status quo. Ali isto tako znamo i da su ovi uspesi prečesto izuzetak, umesto da budu norma.

Takođe znamo i da zahvaljujući Donaldu Trampu stvari postaju sve gore. Tramp je patološki lažov koji je tokom svog mandata uporno demonizovao novinare koji su se usuđivali da raskrinkaju njegove laži. Da stvar bude još gora, on je novinare nazvao „neprijateljima naroda“, u smišljenom pokušaju da uništi samu ideju slobode štampe.

Trampovo autoritarno maltretiranje medija je u potpunosti neprihvatljivo i ono se mora osuditi i odbaciti. Ali da ne bude zabune: to samo po sebi neće rešiti krizu novinarstva. Štaviše, dalje širenje oligarhijskih modela poslovanja u medijskoj industriji moglo bi da učini stvari daleko gorim.

Danas, posle decenija konsolidacije i deregulacije, jedna šačica kompanija kontroliše sve što gledate, čitate ili skidate sa interneta. Imajući to u vidu, ne bismo smeli da dopustimo da još veći deo slobodne štampe potpadne pod kontrolu šačice korporacija i „dobronamernih“ milijardera koji mogu da koriste svoje medijske kompanije za kažnjavanje kritičara i sakrivanje sopstvenih aktivnosti od javne kontrole.

Ne treba da nas iznenađuje što televizijske stanice koje zavise od farmaceutskih reklama vrednih četiri i po milijardi dolara godišnje svakodnevno predstavljaju ružičastu sliku našeg disfunkcionalnog zdravstvenog sistema – ali nikada ne omogućavaju pošteno predstavljanje predloga poput univerzalne zdravstvene zaštite, iako ankete pokazuju da ubedljiva većina Amerikanaca podržava ovaj predlog.

Korporativne medijske organizacije, sponzorisane reklamama za fosilna goriva, rado će obezbediti platformu za goste koji naglašavaju da je naša oligarhijska ekonomija uistinu izvrsna; međutim, kako pokazuju istraživanja, isti ovi mediji neretko umanjuju značaj klimatskih promena koje su rezultat delovanja njihovih sponzora.

Medijske platforme u vlasništvu Diznija i Džefa Bezosa će spremno promovisati Diznijeve filmove i Bezosove planove za istraživanje svemira, ali ne možemo od njih očekivati da dosledno i agresivno izveštavaju o borbi Diznijevih ili Bezosovih radnika za bolje nadnice. Zapravo, u jednom slučaju, videli smo da je Vašington post, dnevnik u Bezosovom vlasništvu, pokušao da kazni novinara koji je tražio povećanje zarada u ovom listu.

Moramo nanovo izgraditi i zaštititi raznoliku i uistinu nezavisnu štampu kako bi pravi novinari mogli obavljati kritički posao koji vole i koji je neophodan za funkcionisanje demokratije.

Kada budem postao predsednik, moja administracija će sprovesti mere koje će reformisati medijsku industriju i pružiti bolju zaštitu nezavisnom novinarstvu kako na lokalnom tako i na nacionalnom nivou.

Za početak, ukinućemo pokušaje Trampove administracije da olakšaju konsolidaciju korporativnih medija. Nećemo odobravati predloge poput novog plana o spajanju CBS-a i Viacom-a u giganta teškog 30 milijardi dolara.

Dugo sam se protivio medijskoj konsolidaciji i bio sam jedan od svega 16 članova američkog kongresa koji su se suprotstavili katastrofalnom Zakonu o telekomunikacijama iz 1996, koji je ubrzao ovaj proces. Moja administracija će staviti hitan moratorijum na odobravanje spajanja velikih medijskih korporacija, koji će važiti sve dok ne budu poznate prave posledice ovih transakcija po našu demokratiju.

U duhu postojećih federalnih zakona, zahtevaćemo od velikih medijskih korporacija da otkriju da li će njihove transakcije uključivati i velika otpuštanja novinara.

Takođe ćemo zahtevati da zaposleni dobiju priliku da otkupe medijske platforme kroz deonice pre nego što dođe do bilo kakvih budućih spajanja – što je inovativni model poslovanja koji je prvi put isproban upravo u novinskoj industriji.

U federalnim agencijama ćemo sprečiti donošenje odluka o medijskoj konsolidaciji i deregulaciji koje bi mogle imati negativne posledice po manjine i žene. Kako je konstatovala Slobodna štampa, neprofitna grupa za kontrolu rada medija: „Žene i rasne manjine su nedovoljno zastupljene među vlasnicima dozvola za emitovanje“. Ova grupa ističe da je to posledica činjenice da je Federalna komisija za komunikacije (FCC) odobrila spajanja medijskih kompanija, a da „nije uzela u obzir kako takva koncentracija vlasništva utiče na šanse za žene i pripadnike rasnih manjina“.

Kada naša administracija bude postavila novo, progresivno vođstvo u FCC-u, poništićemo sve dosadašnje odluke Trampove administracije koje ugrožavaju tradicionalna pravila o medijskom vlasništvu. Tramp je dopustio istovremeno vlasništvo nad novinama, televizijskim i radio-stanicama; takođe, on je odobrio posedovanje većeg broja TV stanica na istom tržištu. Šteta od ovih odluka mogla bi biti ogromna: „U teoriji“, piše Slobodna štampa, „ove promene bi omogućile jednom emiteru da istovremeno poseduje vaše lokalne novine i vaše dve najveće lokalne TV stanice, i da uz to upravlja još nekolicinom drugih stanica kroz ugovore o učešću – pretvarajući vašu zajednicu u grad sa samo jednom redakcijom“.

Mi ćemo učiniti upravo suprotno: ponovo ćemo uspostaviti i ojačati pravila o vlasništvu nad medijima i ograničiti broj stanica koje mogu biti u vlasništvu velikih korporativnih emitera. Takođe, naložićemo federalnim agencijama da istraže uticaj konsolidacije u štampi, televiziji i digitalnim medijima, kako bi odredili da li je neophodna dalja antimonopolska akcija.

Povrh toga, sprovešćemo moj Plan o demokratiji na radnom mestu, koji će osnažiti hrabre napore medijskih radnika da formiraju sindikate i kolektivno pregovaraju sa poslodavcima. Ja sam više puta javno podržao napore novinara da formiraju sindikate. Sindikati ne samo da se bore za plate i doprinose medijskih radnika, već mogu bolje zaštititi zaposlene od korporativnih politika kojima je cilj da spreče novinare da istražuju vlasnike medija i njihove oglašivače.

Konačno, kada je u pitanju Silikonska dolina, postaviću novog glavnog tužioca, kao i službenike Federalne trgovinske komisije koji će strožije sprovoditi antimonopolske zakone protiv giganata interneta poput Fejsbuka i Gugla, kako bi ih sprečili da koriste svoju ogromnu tržišnu moć za kanibalizovanje i varanje novinskih organizacija. Monopolska moć ovih giganata naročito je naštetila malim, nezavisnim medijskim platformama koje ne poseduju korporativnu infrastrukturu koja bi im omogućila da se odbrane.

Takođe, moramo pronaći nove načine da osnažimo medijske organizacije za kolektivno pregovaranje sa monopolistima na internetu, a trebalo bi da razmotrimo i uvođenje poreza na targetirane reklame, kao i korišćenje sredstava od ovih poreza za finansiranje neprofitnih medija usmerenih na zaštitu javnih dobara. Ovo bi bio deo šireg projekta supstancijalnog povećanja fondova za finansiranje javnih medija koji prikupljaju vesti na lokalnom nivou – na način na koji mnoge druge države već finansiraju nezavisne javne medije.

Prvi član našeg ustava eksplicitno štiti slobodu štampe jer su osnivači razumeli značaj novinarstva za demokratiju. Ne možemo dopustiti da više od dva veka po potpisivanju ustava korporacije, milijarderi i demagozi unište „četvrtu granu vlasti“, niti im smemo dopustiti da zamene ozbiljno izveštavanje „infotejnmentom“ i propagandom.

Moramo preduzeti odgovarajuće korake – i ako to učinimo, znam da ćemo uspeti. Moguće je obnoviti medije o kakvima su sanjali Volter Kronkajt i Džozef Pulicer i kakvi su Americi danas potrebniji nego ikada ranije. To ćemo i učiniti.

The Guardian, 27.08.2019.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 31.08.2019.