Novogodišnja rasveta

Tender za novogodišnje osvetljenje u Beogradu bio je takav da je na njemu mogla da pobedi samo jedna firma. Naime, u konkursnoj dokumentaciji beogradskog javnog preduzeća „Javno osvetljenje“ traženi su svetleći ukrasi identični onima sa fotografija iz kataloga grčke firme „Fotodiastasi”, čiji je jedini distributer u Srbiji firma „Kip lajt” (Keep Light), koja je i dobila ovaj veliki posao, otkriva Pištaljka.

Iako su konkursna dokumentacija sa fotografijama ukrasa i ugovor potpisan sa ovom firmom bili dostupni javnosti na sajtu „Javnog osvetljenja“ i iz njih se moglo videti da su to fotografije sa sajta grčke firme, direktor JP „Javno osvetljenje” Aleksandar Cincar-Poposki (SNS) tvrdio je u razgovoru sa novinarkom Pištaljke da tender nije namešten, pa čak i to da u konkursnoj dokumentaciji nema nikakvih fotografija!

„Apsolutno je netačno da je nabavka nacrtana i da smo u konkursnoj dokumentaciji koristili fotografije. Nigde u javnoj nabavci ne piše da ukras mora biti iz kataloga neke firme. Gde ste vi videli u konkursnoj dokumentaciji fotografije?“, bio je odlučan Cincar-Poposki (na slici krajnje desno sa gradonačelnikom Sinišom Malim).

Pošto mu je novinarka Pištaljke rekla da se fotografije nalaze na stranama 11-18 konkursne dokumentacije, konkursna dokumentacija kao i ugovor sa firmom „Kip lajt” skinuti su sa sajta „Javnog osvetljenja”.

Pištaljka je, očekujući ovakvu reakciju, sa sajta „Javnog osvetljenja“ skinula kompletnu dokumentaciju pre razgovora sa direktorom tako da čitaoci imaju uvid u tendersku dokumentaciju i ugovor sklopljen sa pobednikom na konkursu.

Cincar-Poposki je za Pištaljku rekao da je o izgledu ukrasa odlučivala komisija koju je sastavila gradska uprava, a u kojoj je i on bio član. On je objasnio da je ta komisija izvršila „temeljnu analizu tržišta“, da su njeni članovi „pregledali kataloge raznih firmi i tako odlučili gde bi koji ukras dobro pristajao“. Cincar-Poposki nije želeo da kaže ko je još osim njega bio u komisiji koja je odlučivala kako će izgledati novogodišnje osvetljenje, rekavši da nije nadležan da odgovori na to pitanje.

„Takve javne nabavke se sprovode na način da se prvo istraži tržište, a to se u toj konkretnoj javnoj nabavci radilo razgledanjem kataloga. Komisija je onda odredila da bi ovaj ukras dobro pristajao ovde, drugi onde“, objašnjavao je Cincar-Poposki.

„Javno osvetljenje” ne samo što je u konkursnoj dokumentaciji zahtevalo da ukrasi budu identični onima koje proizvodi grčka firma, a uvozi „Kip lajt”, vlasnika Radovana Đumića, nego i to da prilikom ponude obavezno dostave i uzorke, čime je isključena mogućnost da na tenderu pobedi neko ko bi ponudio da te ukrase napravi prema priloženim fotografijama, što je rađeno u nekim gradovima Srbije gde su domaći proizvođači pravili ukrase prema nacrtima.

Tenderski zahtev da se dostavi uzorak ukrasa sa grčkih fotografija isključio je praktično iz trke sve one koji bi se neplanirano javili na ovakav tender i možda ponudili da ukrase naprave po manjoj ceni. Jer uzorak je mogla da pošalje samo firma po kojoj je tender i „krojen“ i koja taj određeni ukras već ima na „na lageru“ spreman za ovakav tender. Naime, jedan broj ukrasa, uglavnom onih koje sada vidimo na najvećim  beogradskim trgovima, naručivani su samo u jednom primerku. Onda je potpuno jasno da nijedna firma koja nema već gotov proizvod neće praviti uzorke ukrasa koje može da proda u jednom primerku samo da bi učestvovala na tenderu za koji je od starta jasno za koga je raspisan.

Upravo taj scenario se i dogodio sa jedinom firmom koja se pored „Kip lajta“ javila na tender. Naime, ponuda firme „Mak trejd grup” iz Beograda (Mac trade group d.o.o.) nije prihvaćena jer nisu imali uzorke.

Čak i da su imali uzorak, ne bi prošli na tenderu jer nisu imali određeni tip vozila vrlo precizno opisan u dokumentaciji ali ni skladišni prostor u vlasništvu firme. Naime, ovoj firmi je odgovoreno da nemaju adekvatan skladišni prostor jer su vlasnici skladišta koje su oni imali fizička lica.

Na pitanje zašto je uopšte bitno da ponuđač ima u vlasništvu skladišni prostor od 1000 kvadratnih metara na teritoriji Beograda, a što je traženo u konkursnoj dokumentaciji, Cincar-Poposki je rekao: „Radi se o 18 šlepera robe, pa nam je zato bilo potrebno da to bude negde skladišteno. Prosto je potrebno vreme da se montira rasveta, pa ona negde mora da stoji dok se doradi, preradi i poveže na javno osvetljenje, ali dobićete i zvanični odgovor pismeno”.

Firma „Kip lajt“ osvetljava Beograd već drugu godinu za redom, objavili su pojedini mediji, kao i da je prošle godine za nabavku osvetljenja plaćeno 57,03 miliona dinara, a da je ove godine toj firmi za osvetljenje kroz dve nabavke plaćeno ukupno 190,6 miliona dinara. Prva nabavka je bila u martu, kada je „Kip lajt“ kao jedini ponuđač dobio posao od 46,7 miliona dinara, a druga, ova u čijoj se konkursnoj dokumentaciji nalaze fotografije iz kataloga grčke firme iz jula meseca, koštala je još 143,9 miliona dinara. Pored Beograda, „Kip lajt” je novogodišnje osvetljenje prodao i Smederevu i Brusu.

Osim što je direktor Cincar-Poposki pokušao da ubedi novinarku Pištaljke da nema fotografija ukrasa u konkursnoj dokumentaciji, uprkos dokazima, on je probao da je ubedi da je Beograd jedini grad u svetu sa ovakvim ukrasima. Poposki je prevideo da dokumente sa globalne mreže nije tako lako ukloniti kao sa sajta „Javnog osvetljenja“, pa je pitao novinarku: „Pa gde još u Evropi imate ovakvog Deda Mraza“, misleći na figuru Deda Mraza sa kružnog toka kod opštine Novi Beograd.

Na internetu se lako mogu naći fotografije istih tih figura na ulicama Berlina iz 2012. godine ili Melburna u Australiji. To naravno ne bi bio argument protiv kupovine svetlećih ukrasa, ali jeste argument kojim se dovodi u sumnju upućenost direktora „Javnog osvetljenja“ koji tvrdi da je zajedno sa komisijom ozbiljno ispitivao tržište.

Na pitanje novinarke da li je bilo moguće da se takvi ukrasi naprave u nekoj od ovdašnjih firmi, jer se radi o metalnoj konstrukciji sa lampicama a ne o nekoj komplikovanoj tehnološkoj inovaciji, direktor Cincar-Poposki je odgovorio: „Znam koliko i Vi. To je kao da pitate vozača o nečemu što on ne zna”.

„Da, ali Vi ste direktor Javnog osvetljenja, niste vozač?“

„Jesam, ali nisam stručan dovoljno da Vam odgovorim na to pitanje. To možete pismeno da postavite, pa će vam naši inženjeri odgovoriti. Po Zakonu o javnim nabavkama svaki ponuđač koji je smatrao da je bio diskriminisan tehničkim specifikacijama koje smo zahtevali mogao je da uloži žalbu. Onda, ako bismo mi bili maliciozni, mogli bismo na te žalbe i da ne odgovorimo i da ne promenimo tehničke specifikacije. Tada ponuđač ima pravo da se žali Upravi za javne nabavke. U ovom slučaju se to nije dogodilo, tako da nije bilo zloupotreba”.

„Da li to znači da primenjujete princip ako prođe, prođe”?

„Vi mene vređate, da li znate šta ste sada rekli, da mi kršimo zakon.”

„Da li ste ukrase mogli da kupite i direktno, s obzirom na to da je jasno da ste znali od koga ćete kupiti ukrase?“

„Mi nismo ovlašćeni uvoznik i zbog toga, ali i zbog Zakona o javnim nabavkama mi to nismo mogli”, rekao je Cincar-Poposki.

On je u razgovoru sa Pištaljkom tvrdio i da u Srbiji ne postoji firma koja proizvodi novogodišnje osvetljenje. Međutim, upravo je jedna firma iz Užica, „Fleš elektronik”, vlasnika Saše Tošića, po crtežima i dizajnu savetnice gradonačelnika Požarevca napravila ukrase za grad Požarevac. Međutim, ni ova firma posao nije dobila na tenderu već ga je radila kao podizvođač firme „Fluoelektro” iz Niša, vlasnice Nataše Radonjić.

Vlasnik užičke firme objašnjava za Pištaljku da bi on mogao da napravi i neke od ukrasa iz Beograda, ali da bi se u tom slučaju, da se prave ukrasi prema fotografijama sa tuđeg kataloga, moglo postaviti i pitanje autorskih prava. „Bio sam pre nekoliko dana u Beogradu i video sam ukrase. Moja radionica ne bi mogla da napravi one ukrase iz Ulice kneza Miloša, ali bi mogla one iz Kralja Milana, samo što bismo imali problem sa autorskim pravima, jer je to već nečiji dizajn”, rekao je Tošić.

Ovaj užički preduzetnik još kaže da on ne učestvuje u javnim nabavkama, „jer je za to potrebno previše papira“, ali i zato jer je ogorčen kako se te nabavke sprovode.

„Iz konkursne dokumentacije najčešće možete odmah da uvidite ko će dobiti posao“, zaključuje Tošić.

I ovde se priča vraća na početak.

Ovaj članak deo je projekta „Uzbunjivači protiv korupcije“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Snežana Đurić, Pištaljka, 17.12.2016.

Peščanik.net, 20.12.2016.