Transparanet sa protesta na kome piše: No nuclear war
Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Odluka da se britanski arsenal nuklearnog oružja uveća za 40 odsto pominje se na 76. strani vladine Integrisane analize bezbednosti, odbrane, razvoja i spoljnih poslova iz marta. Izbegavanje pažnje javnosti jedini je razlog da se ključna strateška odluka objavi na takav način, a to se upravo i desilo. UK je tako odlučila da održava veću količinu nuklearnih bojevih glava od Kine (prema procenama SAD), dok odluka nije podvrgnuta kritičkoj diskusiji.

Odluku međutim nije ignorisala Kampanja za nuklearno razoružanje, koja je angažovala Kristin Činkin i Luiz Arimatsu iz LSE za pravno mišljenje o tome da li je to u suprotnosti s članom 6 Ugovora o neširenju nuklearnog oružja, koji od potpisnica zahteva delotvorne mere „u dobroj nameri“ u cilju nuklearnog razoružanja. Činkin i Arimatsu tvrde da jeste. Kampanja namerava da prijavi Ujedinjeno kraljevstvo UN-u na sledećoj konferenciji o sprovođenju Ugovora, čije je održavanje više puta odloženo od početka pandemije, trenutno zakazanoj za februar 2022.

Od 2010. do 2019. konzervativne vlade su zadržale pravac Britanije kao principijelne pristalice razoružanja, oslanjajući se na smanjenje britanskog nuklearnog arsenala „korak po korak“ od 1980. Nominalno je 1998. arsenal ograničen na 200 bojevih glava, iako ih je zapravo ostalo 225. Zatim je 2010. i 2015. UK potvrdila da je posvećena smanjenju arsenala na 180 bojevih glava. Podizanje limita na 260 predstavlja oštar zaokret i otvoreno kršenje obaveza, opravdano uopštenim „tehnološkim i doktrinarnim pretnjama“. Plan je i dalje nejasan: šta će biti sa bojevim glavama koje čekaju na deaktiviranje u depou Kraljevskog pomorskog naoružanja u Kulportu? Da li će posao na deaktiviranju u Burgfildu biti obustavljen, ili će arsenal s vremenom biti dopunjen novim bombama?

Eksperti se ne slažu oko razloga za uvećanje nuklearnog arsenala. Jedan argument glasi da bi to omogućilo razmeštanje „taktičkog“ nuklearnog oružja male eksplozivne snage, kakve UK nema od 1990-tih. Prva nuklearna sredstva u UK, od „Plavog Dunava“ do „Crvene brade“, bile su atomske bombe manje snage, predviđene za bacanje iz vazduha. Od 1960-tih, britanski nuklearni program zasnovan je na balističkim raketama koje se lansiraju iz podmornica (prvo je bio Polaris, danas se program zove Trajdent). Projektili se uzimaju u zakup od SAD. Bojeve glave se prave u UK, ali prema američkom dizajnu. SAD su do 2006. držale taktičko nuklearno oružje u UK, u Lejkenhit bazi vojne avijacije. Koliko je poznato, Britanija ne planira nabavku taktičkog nuklearnog oružja.

Lorens Fridman kaže da bi limit arsenala od 260 glava omogućio da dve potpuno naoružane nuklearne podmornice Vangard patroliraju u isto vreme (svaka podmornica može da ponese 16 projektila, od kojih svaki nosi 8 bojevih glava; ukupno 256 na dve podmornice). Strateška potreba za tim ostaje nejasna.

Integrisana analiza sadrži standardno opravdanje za „nuklearno sredstvo odvraćanja“ (iako UK poseduje nuklearno oružje; odvraćanje je konceptualna stvar): oružje će se koristiti u „ekstremnim okolnostima samoodbrane“, a ne kao pretnja državama bez nuklearnog oružja, sve dok one ne krše odredbe Ugovora o neširenju. Međutim, u Integrisanoj analizi nalazi se i neočekivana revizija britanske politike. Po novom usmerenju, UK „zadržava pravo da preispita“ svoje garancije da neće upotrebiti nuklearno oružje protiv država koje nemaju takvo naoružanje, „ako to bude neophodno zbog buduće pretnje oružjem za masovno uništenje, kao što su hemijski i biološki kapaciteti, ili novim tehnologijama koje bi imale slične posledice“. To se može tumačiti kao otvaranje prostora za upotrebu nuklearnog oružja u odgovor na nenuklearni napad, gde dvosmislenost postaje bezobzirnost.

Optužba Kampanje za nuklearno razoružanje da UK krši međunarodni ugovor jeste neophodan izazov vladi, ali nije dovoljan. Nema potrebe sužavati kritiku britanske nuklearne politike na ograničene domete međunarodnog prava, koje je i samo često oružje jakih. Potrebna je politička kritika koja govori o pragmatizmu, licemerju, strategiji i principima. Ujedinjeno Kraljevstvo se jednostrano odlučilo za veći nuklearni arsenal i agresivniju nuklearnu doktrinu, dok je vladi za pokriće bilo dovoljno da se neodređeno pozove na „preovlađujuće bezbednosno okruženje“.

Tom Stevenson, London Review of Books, 26.07.2021.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 05.08.2021.