Panorama Damaska sa brda Džebel Kasijun, Sirija, foto: Konstantin Novaković
Panorama Damaska sa brda Džebel Kasijun, Sirija, foto: Konstantin Novaković

Od 7. oktobra, napadi na američke snage u Siriji i Iraku gotovo su svakodnevni. Većina tih napada je minorna, čak simbolična. Međutim, 28. januara tri američka vojnika su ubijena u napadu dronom na Toranj 22, američku bazu u Jordanu, u blizini granice sa Sirijom.

Sjedinjene Države drže niz garnizona i malih ispostava po Siriji i Iraku. Neki od njih su tu, bar zvanično, kao zaštita od ostataka Islamske države. Drugi predstavljaju baze za obuku i podršku lokalnim „partnerskim snagama“ koje služe kao de fakto američki proksi. Obe vrste ispostava povremeno idu u napad, a i same su često na meti lokalnih milicija koje podržava Iran, a koje žele da proteraju američku vojsku iz obe zemlje.

Dron koji je izveo napad na Toranj 22, a koji je gotovo sigurno napravljen u Iranu, pratio je američki dron duž unapred određene putanje leta nazad do baze, što je zbunilo sisteme protivvazdušne odbrane. Naime, jedan od načina na koji protivvazdušna odbrana izbegava obaranje sopstvenih aviona i dronova jeste uzdržavanje od napada na letilice koje se kreću odobrenom putanjom.

Odgovornost za napad preuzeo je Islamski otpor u Iraku, krovni termin za nekoliko grupa koje podržava Iran, uključujući Kata’ib Hezbulah čiji su pripadnici ubijeni u američkim vazdušnim udarima na Al-Kaim i Jurf al-Sahar u Iraku 24. januara. SAD će gotovo sigurno odgovoriti na napad od 28. januara sa još više vazdušnih udara.

Jordanska vlada je prvo negirala da je do napada došlo na njenoj teritoriji, verovatno u pokušaju da izbegne diplomatske neprijatnosti sa Irakom ili Iranom. Toranj 22 je baza za podršku američkom garnizonu s druge strane sirijske granice u al-Tanfu. Manji objekat na jordanskoj strani je zgodno mesto za parkiranje helikoptera, a ima čak i fudbalski teren. Međutim, al-Tanf predstavlja središte zone dejstva u radijusu od 55 kilometara, koju su američke snage uspostavile u istočnoj Siriji nakon što je Islamska država proterana iz te oblasti. To je takođe baza operacija za američke proksi snage koje se obično nazivaju Revolucionarna vojska komandosa (Jaish Maghavir al-Thavra). Sirijski proksiji žive i treniraju zajedno sa američkim vojnicima (to su, trenutno, trupe iz 10. brdske divizije).

Vašington je pre skoro deceniju odustao od svrgavanja Bašara el Asada, ali je postavio baze u Siriji za borbu protiv Islamske države. Nakon što je ID poražena, američke snage su tu ostale. Kao i u al-Tanfu, nekoliko stotina američkih vojnika nalazi se na severoistoku koji pretežno kontrolišu Kurdi i gde sirijske demokratske snage još uvek drže oko deset hiljada pristalica ID u logorima.

Kao i drugi američki garnizoni, baza Tanf je nominalno tu da spreči povratak Islamske države. Ali takođe se nalazi u blizini glavnog autoputa od Bagdada do Damaska. Iračke milicije koje podržava Iran kontrolišu delove autoputa dalje na istoku. General Džozef Votel, tadašnji šef američke Centralne komande, rekao je 2018. da položaji SAD u al-Tanfu imaju „indirektan uticaj na neke zlonamerne aktivnosti koje bi Iran i njihovi različiti proksiji i surogati hteli da sprovode ovde“.

To nije sve čemu al-Tanf služi. Izraelski avioni često ga preleću u operacijama vazdušnih udara u Siriji, da bi izbegli sirijsku protivvazdušnu odbranu. Donald Tramp je 2019. hteo da povuče američke snage iz Sirije, ali je Benjamin Netanjahu zatražio da ostanu u al-Tanfu.

Kada je 2021. Džo Bajden naredio reviziju američke politike prema Siriji, doneta je odluka da se al-Tanf i druge ispostave zadrže. Održavanje ruralnih vojnih utvrđenja je klasičan imperijalni modus, pa nije neobično da to SAD rade na Bliskom istoku; jedino što su mnoge ispostave u Siriji i Iraku postale problem.

U ovom trenutku izgleda da je njihova glavna svrha da apsorbuju napade motivisane besom zbog američke podrške Izraelu i američkog prisustva uopšte. Napadi na američke snage u Siriji i Iraku često se opisuju kao dokaz majstorstva iranske kontrole lokalnih piona, ali se time zanemaruje unutrašnja politička dinamika Iraka i Sirije. Mada je svakako zadovoljan ovim napadima, malo je verovatno da ih sve usmerava Iran.

Američke pustinjske ispostave na Levantu izgledaju kao anahronizmi bez jasne svrhe i očigledno su privlačne mete. Zašto onda još nisu zatvorene? Možda se povremeni napadi smatraju cenom vrednom da se pokaže kako se američka moć pruža duboko u sirijsku pustinju.

Standardna je praksa ili da se američka imperijalna arhitektura tretira kao na neki način prirodna, bez potrebe za nekim koherentnim opravdanjem, ili da se njeno postojanje potpuno ignoriše. Ignorisanje je teže kada ginu američke trupe. Međutim, na Bliskom istoku u celini stopa gubitaka među američkim vojnicima je veoma niska. Možda se smatra da podrška Izraelu i frustriranje Irana vredi par života.

London Review of Books, 01.02.2024.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 08.02.2024.