Kinesko-američki odnosi danas su verovatno na najnižoj tački još od 70-ih godina prošlog veka. Profesori Skot Kenedi i Vang Đisi tvrde da je kovid jedan od razloga za ovaj pad: diplomatski sastanci i programi kulturne razmene su se proredili, što je na obe strane stvorilo efekat komore odjeka, zatvorenog sistema u kome nema stvarne komunikacije. To je možda tačno, ali pritisak je počeo da raste mnogo pre pandemije.
U SAD je priča o kineskoj pretnji sveprisutna. U nedavnom putovanju Si Đinpinga u Moskvu Washington Post je video kovanje plana za postamerički svetski poredak. U časopisu Foreign Affairs Džon Pomfret i Met Potindžer optužili su Kinu da se otvoreno sprema za rat: vojni budžet Kine se udvostručio tokom poslednje decenije (mada je još uvek mali u poređenju sa američkim). Volter Rasel Mid je u tekstu za Wall Street Journal nazvao Kinu „ekspanzionističkom, tiranskom silom čija neumerena ambicija ugrožava slobode širom sveta“. Direktor CIA Vilijam Berns, jedan od nedavnih govornika u seriji istaknutih predavanja na Bejker institutu, bio je nešto odmereniji, ali je rekao da se Kina „ne zadovoljava samo time da ima mesto za stolom, već želi da predsedava“. Po rečima bivšeg ministra finansija Larija Samersa „u Kini postoje samo jastrebovi“.
Kineska vlada je u martu ove godine najavila reviziju svoje spoljnopolitičke doktrine. Ona se bilateralno povezuje sa evropskim državama, bez obzira na protivrečne izjave Emanuela Makrona, Analene Berbok i Kristine Lagard. Tokom zvanične posete Kini predsednika Lule u martu ove godine, Brazil i Kina su potpisali 15 trgovinskih sporazuma, mada manjeg značaja (Brazil razmatra mogućnost da otvori novu kinesku fabriku poluprovodnika).
Na Bliskom istoku je obnavljanje diplomatskih odnosa između Irana i Saudijske Arabije, uz posredovanje Kine, povećalo šanse za produžetak brutalnih sukoba u Jemenu, koje SAD i Britanija održavaju već sedmu godinu. Sinopec je 12. aprila kupio 5 odsto udela u katarskom projektu proširenja eksploatacije tečnog gasa. Kina je takođe u pregovorima sa Saudijskom Arabijom da se deo njihove međusobne trgovine naftom odvija u juanima. O tome se šuška već čitavu deceniju, ali danas zvuči sasvim verovatno. Možda ovi događaji nemaju neku preteranu težinu. Ali saudijska nafta denominirana u dolarima i zaštićena američkom vojnom silom u Persijskom zalivu predstavlja važan deo američke globalne strategije. Revizija tog sistema bi izazvala velike potrese.
Prema Siju, vojno jačanje Kine (izgradnja „velikog čeličnog zida“) neophodno je zbog „opasnosti od američke hegemonije“. U svom govoru početkom marta Si je rekao da „zapadne zemlje na čelu sa SAD iz svih pravaca sprovode politiku sprečavanja širenja kineskog uticaja“. Sijeva procena se poklapa sa procenama američkih planera. Državni sekretar Entoni Blinken je u maju 2022. rekao da SAD ne žele da „blokiraju Kinu u njenoj ulozi velike sile“, ali je dodao da će SAD „oblikovati strateško okruženje oko Pekinga kako bi unapredile viziju za otvoreni, inkluzivni međunarodni sistem“. Oblikovano strateško okruženje za jedne drugima znači sprečavanje širenja uticaja.
Odluku da se Kini ograniči pristup tehnologiji za proizvodnju najnaprednijih poluprovodnika (od 16 nanometara ili manje) doneli su ljudi sa najvišeg nivoa američke spoljne politike: Blinken, Berns i savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven. Kakvi god da budu praktični efekti ovog poteza, iz perspektive Kine to izgleda kao pokušaj SAD-a da „pobede Kinu do smrti“. Kako se upozorava, to su „pokušaji Bajdenove administracije da kineskom tigru povadi očnjake“ – a tigrovi ne idu kod zubara dobrovoljno.
Istorijski, Kina je imala nuklearnu politiku minimalnog odvraćanja zasnovanu na najmanjem mogućem arsenalu. U međuvremenu je napravila više skladišta, više lansera i verovatno više bojevih glava. Možda Kina odustaje od politike minimalnog odvraćanja. Ili je možda, kako je to rekao Van Džekson, „Kina pogledala u ambis američkog militarizma i zaključila da joj je za minimalno odvraćanje potreban veći minimum“.
U februaru je direktorat američke Nacionalne obaveštajne službe objavio svoju godišnju procenu pretnje u kojoj se zaključuje: „Kina menja orijentaciju svoje nuklearne pozicije ka strateškom rivalstvu sa SAD, jer su njeni lideri procenili da su im trenutni kapaciteti nedovoljni. Peking je zabrinut zbog mogućnosti da bilateralne tenzije, američka nuklearna modernizacija i napredne konvencionalne sposobnosti kineske vojske povećavaju verovatnoću prvog američkog udara.“
Američka nuklearna politika uvek teži superiornosti. Prema rečima Džejmsa Ektona, kodirektora Karnegijevog programa za nuklearne politike, nove radarske i satelitske instalacije znače da Kina sada verovatno ima sistem za rano upozoravanje koji može da detektuje prvi američki udar. Ako je Ekton u pravu, povećani kapaciteti kineskog nuklearnog oružja mogu smanjiti šanse da SAD upotrebi svoje.
Visoki predstavnici američke vojske stalno licitiraju datum kineske invazije na Tajvan (dok većina poznavalaca regionalnih prilika smatra da do invazije možda neće ni doći). Tokom posete Njujorku krajem marta, tajvanska predsednica Caj Ing-ven rekla je da njena zemlja „stoji na prvoj liniji odbrane demokratije“. Kada se vratila u Tajpej, Kina je najavila trodnevne vojne vežbe. Sjedinjene Države su 11. aprila izvele svoju najveću zajedničku vojnu vežbu sa Filipinima, u kojoj je učestvovalo više od 12.000 američkih vojnika, kako bi testirale nove sporazume o pristupu filipinskim vojnim bazama sklopljene u februaru.
Aktuelna američka vlada pokušava da svoje unutrašnje političke projekte veže za konfrontaciju sa Kinom. Kako je Scipion Nasika govorio o odnosima Rima i Kartagine, postojanje zvaničnog neprijatelja može imati stimulativni efekat na matičnu državu. Ali rizici su previsoki. Američka vojska je nekada održavala prilično prijateljske kontakte sa kineskom. Zamenici iz američkog ministarstva odbrane išli su u državne posete u Peking. Sada putuju u Tajpej. Na zvaničnim linijama je zavladao muk, a pravila su postala nejasna. Bez okvira za upravljanje kinesko-američkim odnosima suviše toga zavisi od lične umerenosti nekolicine lidera.
London Review of Books, 19.04.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 17.08.2023.
