Prošle sedmice RTS je objavio priču da se u Srbiji oko 250, od ukupno 371 javnih komunalnih preduzeća nalazi pred blokadom računa zbog neplaćenih poreza i doprinosa. Među spomenutih 250 dužnika poreskoj upravi i društvenim fondovima, čak 57 komunalnih preduzeća duguje više od milion dinara, ali se u ovoj priči ne spominju oni koji duguju najviše (jer bi se onda morale spomenuti i opštine sa takvim dugovima, a ko zna koje su koalicije tamo na vlasti).
Problem uvećava činjenica da se mnoge male opštine ne usuđuju da daju finansijske garancije da će one platiti dugove za poreze i doprinose ukoliko to ne učine njihova komunalna preduzeća, što je uslov da se ti dugovi reprogramiraju – zato što su svesne da u tom slučaju i njima samima preti blokada računa. A takvih lokalnih samouprava, kojima su računi već u blokadi, sada ima 13 u Srbiji. Nije to malo, jer kada je lokalna ćelija državne vlasti u blokadi ne samo da opštinski čelnici i činovnici ne mogu dobiti plate, nego ne mogu platiti nijedan račun svojim dobavljačima.
Zašto su se javna komunalna preduzeća gotovo listom našla na spisku onih koji ne plaćaju poreze i doprinose – mada su to preduzeća koja imaju sigurnu klijentelu, nemaju nikakvu tržišnu konkurenciju i vode ih najmoćnije političke snage u svakoj lokalnoj sredini, one koje praktično mogu da im odobre unosne cene komunalnih usluga i druge mikropogodnosti? Među nekoliko najvažnijih razloga za ovu tužnu i opasnu tendenciju da kod nas ubrzano propadaju čak i komunalna preduzeća, treba izdvojiti dva osnovna: prvi je da su ta preduzeća pretovarena zaposlenima (a naročito politički podobnim savetnicima i funkcionerima) i loše vođena u pukom menadžerskom smislu, a drugi je da narod ne plaća komunalne usluge.
Iako na prvi pogled izgleda da bi nekakva volšebna „departizacija” komunalnih preduzeća i profesionalizacija njihovog upravljanja mogla brzo rešiti problem nelikvidnosti lokalnih javnih preduzeća, problem je verovatno mnogo dublji. Naime, većina komunalnih preduzeća ima problem sa naplatom svojih usluga od građana, u mnogim gradovima stepen naplate je manji od 50 odsto iako, navodno, cene komunalnih usluga nisu „ekonomske” (ma šta to značilo), već „socijalne”.
Taj deo politike zavođenja „finansijske discipline”, to jest „nulte tolerancije” prema komunalnim dužnicima, najdelikatniji je u svakoj državi jer upućuje bar na dve kompleksne stvari opasne za opstanak svakog poretka. Prvo je da centralna država zahvata previše i lokalnim samoupravama transferiše premalo, pa one ne mogu da ispunjavaju ni najelementarnije obaveze prema socijalnim, penzionim, zdravstvenim i drugim fondovima čak ni za sopstvene zaposlene.
Drugi je još komplikovaniji za svaku upravu javne potrošnje – da je narod suviše siromašan čak i za relativno nizak standard komunalnih usluga koje obezbeđuju naša komunalna preduzeća, pa su pod znakom pitanja i svi drugi standardi svakodnevice na svim nivoima – od škola i zdravstvenih stanica do policijske zaštite i odbrane zemlje.
Mnogi su već na stranim televizijskim stanicama gledali one katastrofične serije o „zemlji posle ljudi”, u kojima se špekuliše šta bi, na primer, bilo sa gradovima koji se ne održavaju, kada bi počeli da se ruše, sve sa animacijom takvih procesa, itd. Zamislite sada u tom kontekstu jednu državu u kojoj bi se razredilo odnošenje đubreta, u kojoj bi bio prepolovljen broj ljudi priključenih na vodovod i kanalizaciju, gde bi došlo do kontrakcije i ukidanja sistema za daljinsko grejanje, gradove u kojima bi bio smanjen ili čak ukinut javni gradski prevoz, gde bi se lečile samo najprostije bolesti i tako redom. A takva opasnost nije neka puka mrzovoljna projekcija bolesnih pesimista – nego realna pretnja koja stiže iz nelikvidnog komunalnog sektora Srbije.
Srbija, dakako, mora da spreči takvu ružnu perspektivu i to je jedan od najtežih zadataka pred kojim će se naći novi ministar finansija. Dakle, od njega ne treba očekivati previše, biće dobro ako bar zaustavi opasnosti koje se već nadvijaju nad našom svakodnevicom.
Novi magazin, 23.08.2013.
Peščanik.net, 24.08.2013.
