SONY DSCAutor govori o svojoj novoj knjizi Economics: The User’s Guide /Ekonomija – uputstvo za upotrebu/, Pelican Books 2014.

U svojoj prethodnoj knjizi, 23 stvari koje vam nisu rekli o kapitalizmu, rizikovao sam i rekao da je 95% ekonomije zdrav razum. Naravno, svesno zakomplikovan žargonom i matematikom. Čak i preostalih 5% može se shvatiti, makar u suštini ako ne baš u svim tehničkim detaljima, ako se neko potrudi da vam to objasni na pristupačan način.

Kad kažem pristupačan, ne znači da vam nudim neku dečju verziju ekonomije, nekakav „Vodič kroz ekonomiju za idiote“. Svoje čitaoce shvatam vrlo ozbiljno i razmatram sva suštinska pitanja ekonomije: šta je ekonomija, koje su etičke osnove ekonomije, da li se ekonomija i politika mogu razdvojiti i kako različiti načini koncipiranja ekonomije utiču na naše viđenje sveta.

Recimo, ljudi misle da današnja tržišna ekonomija direktno proizilazi iz Adama Smita, ali to nije tačno. Kod Adama Smita i drugih takozvanih klasičnih ekonomista, društvo i ekonomija su predstavljeni kao sačinjeni od klasa, a ne pojedinaca. Čitava teorija je evoluirala oko toga kako se ove različite klase sa različitim materijalnim interesima ponašaju, utičući na akumulaciju kapitala, ekonomski rast, raspodelu dobiti itd. Danas u tržišnoj ekonomiji postoje samo pojedinci. Kada ljudima pomenete klase, oni kažu da to ne postoji, da je to stari marksistički koncept. Ali ako je tako, zašto marketinške kompanije imaju silne klasne kategorije, pa posmatraju grupe A, B, C, C1, C2 itd? Zašto sprovode ciljani marketing?

U knjizi takođe razmatram neke teme koje se danas uglavnom ignorišu u ekonomskoj diskusiji. Pokušavam da čitaoca upoznam sa najnovijim, kako ih nazivam, brojkama iz stvarnog sveta. Postoji zamisao da je ekonomija disciplina koja se bavi brojkama. Zapravo, ako zaustavite nekog nedavno svršenog studenta i pitate ga koliki je nacionalni proizvod njegove zemlje, u 90% slučajeva reći će vam da ne zna. Ne znaju koliko ljudi rade u, na primer, Nemačkoj ili Grčkoj.

Važno je znati ove brojke iz stvarnog života. U nedavnim vestima o krizi, mnogi su, naročito Nemci, kritikovali Grke zato što su lenji. Ako pogledate radne sate, Grci rade 30% više nego Nemci. Ko je tu onda lenj? Stvar je u produktivnosti. Grci su neproduktivni, a nisu lenji. Zatim se postavljaju mnoga pitanja. Individualna produktivnost nije određena jednostavno time koliko je neko pametan ili vešt, nego ima li veze sa infrastrukturom, institucijama, društvenim poverenjem i nizom drugih stvari nad kojima pojedinci nemaju kontrolu, koje su kolektivna odgovornost. Ako je neko za to kriv, kriva je grčka elita, a ne grčki narod. Naravno, u doba interneta ne morate znati napamet ove brojke, uvek možete da ih pronađete. Ali treba da imate neku predstavu o njima, makar da biste znali šta da tražite.

Iako ističem značaj brojki, ujedno ističem i kako brojke u ekonomiji treba uzimati sa zrnom soli, a ponekad i sa čitavim džakom soli. Nemački pisac i naučnik Johan Volfgang fon Gete rekao je jednom „Sve što je faktičko već je teorija“. Brojke ne padaju s neba. Kad kažete da je nezaposlenost 7%, šta podrazumevate pod „nezaposlenošću“? Po zvaničnoj statističkoj definiciji, biti nezaposlen znači da niste radili više od jedan sat nedeljno, što znači da ako ste radili sat vremena smatraju vas zaposlenim. Mnogi bi rekli da je to glupost. Da bi vas računali kao nezaposlenog, morate „želeti da radite“. Neki ljudi ne žele da rade – recimo ako redovno pohađate nastavu, verovatno ne želite da radite. A kako dokazujete da želite da radite? Tako što dokazujete da ste se javili na neki oglas za radno mesto u protekle četiri nedelje. Dakle, ako ste se javili pre pet nedelja, smatra se da ne želite da radite, čak i kad želite. I mnogi ljudi su u takvim okolnostima prestali da se javljaju na oglase, jer su se prijavili 300-400 puta i bili odbijeni, pa su sada obeshrabreni. Ne kažem da su 4 nedelje gore nego 3 nedelje ili 5 nedelja, ali morate znati da su sve to konkretne definicije i da iza svih njih stoji neka teorija.

Mnogi ekonomisti će vam reći da je ekonomija nauka u kojoj postoji samo jedna ispravna teorija. Postoji najmanje devet glavnih ekonomskih škola mišljenja, a ima ih još nekoliko ako ubrojite i manje škole ili podelite glavne na podkategorije, od kojih svaka ima svoje prednosti i slabosti. Samo u tržišnoj ekonomiji imate tri velike škole: klasičnu ekonomiju, neoklasičnu ekonomiju i austrijsku školu. Ovi raznoliki pristupi su nam neophodni da bismo u potpunosti razumeli ekonomiju, jer svi podrazumevaju određene pretpostavke, svi imaju drugačije osnovne etičke i političke vrednosti, svi imaju različite teorije o tome kako privreda raste itd.

Ako čitate novine poput Wall Street Journala ili časopis Economist, stalno ćete se susretati s tvrdnjom da je Singapur uspešan zahvaljujući tržišnoj politici i otvorenosti za strane investicije. Ovo je delimično tačno, Singapur jeste sve to imao, ali nikad vam neće reći da je u Singapuru država vlasnik skoro 90% ukupnog zemljišta, da 85% stanova obezbeđuje državna stambena korporacija, da firme u državnom vlasništvu daju zaprepašćujućih 22% BDP-a, dok je međunarodni prosek oko 9%. Što se tiče Singapura, uvek kažem svojim studentima: Navedite mi jednu ekonomsku teoriju, nije važno koju – neoklasičnu, marksističku, austrijsku, šumpetersku – navedite mi jednu ekonomsku teoriju koja može da objasni Singapur. Ne postoji. Dakle, treba da poznajete sve ove različite teorije da biste potpuno shvatili kako država poput Singapura može da bude uspešna.

Tvrdim da treba da cveta hiljadu cvetova, neka se razvijaju različite ekonomske teorije. I tvrdim da ne samo što treba da pustimo da cveta hiljadu cvetova, nego treba da ih pustimo da se ukrštaju. To ukrštanje može da se dogodi na mnogim poljima. Mnoge teorije, uprkos tome što se nalaze na suprotnim krajevima političkog spektra, dele neka shvatanja. Recimo, marksistička i austrijska škola možda imaju potpuno suprotne političke stavove, ali u razumevanju funkcionisanja konkurencije mnogo su sličnije jedna drugoj nego neoklasičnoj školi. Austrijanci i kejnzijanci vode borbu od 1930-ih, ali zapravo dele stav da je svet neizvesno mesto i da opsednutost racionalnošću neoklasične ekonomije ne funkcioniše, itd.

Dakle, apelujem na aktivno ukrštanje. U tom smislu mislim da ne treba ekonomiju shvatati kao čekić i učiti samo jednu ekonomsku teoriju. Jer, koja god to teorija bila, kad jednom poverujete da je samo jedna teorija ispravna, kao čoveku sa čekićem sve će početi da vam liči na ekser, pa ćete po svemu početi da udarate. Možda to i upali ako je stvarno u pitanju ekser, ako imate sreće, ali ako je u pitanju jaje rezultat će biti katastrofalan. Po meni, trebalo bi da imate švajcarski nož, treba da imate niz teorija, i naravno treba vam malo zdravog razuma da presudite koju alatku gde da upotrebite.

Većina radno sposobnih ljudi provede barem polovinu svog aktivnog vremena radeći, a u to vreme treba uračunati i putovanje na posao. Ako ste nesrećni crnac iz nekog zabačenog predgrađa u Južnoj Africi, može vam se dogoditi da čak šest sati provedete na putu do radnog mesta i nazad. Jer stari režim aparthejda nije obezbedio, kao ni novi režimi, javni prevoz za ova predgrađa i ti ljudi moraju da putuju minibusevima, koji se iz nekog razloga u toj zemlji zovu „taksi“, čiji su vlasnici gangsteri koji debelo naplaćuju prevoz – ali ljudi moraju tako da putuju jer je to jedini način da se stigne do grada gde se nalaze radna mesta.

Dakle, ogromnu količinu vremena provodimo na poslu, naročito poslednjih godina. Ako imate kancelarijski posao, nikad ni ne odlazite s posla, jer postoji imejl, fejsbuk, poruke, mobilni telefoni… I pored svega toga, u novije vreme vrlo malo se govori o poslu u ekonomiji. Koliko ste ekonomskih knjiga pročitali koje govore o poslu? U današnjoj dominantnoj ekonomskoj teoriji – neoklasičnoj teoriji – ljudi se uglavnom zamišljaju kao potrošači. A rad se smatra – kako ti ekonomisti kažu – korišću sa kojom se morate pomiriti, da biste došli u posed novca kojim možete da konzumirate dobra i usluge koji proizvode zadovoljstvo, to jest ono što oni nazivaju korišću. To je vaš cilj. Izvlačenje zadovoljstva iz potrošnje. Rad je jedno od sredstava.

Ali ono što se dešava na radnom mestu suštinski nas pogađa, ne samo u fizičkom i mentalnom pogledu, nego i u smislu našeg identiteta i percepcije naših vrednosti i ostvarenosti. Zato su poslednjih godina u mnogim bogatim zemljama mnogi ljudi vrlo nesrećni u poređenju sa stanjem od pre par decenija, uprkos visokim primanjima. Zašto? Zato što je rad postao stresniji. Intenzitet rada je pojačan. Ako radite u Amazonovom skladištu, prate vas GPS-om. Postoji snažan psihološki pritisak za bolji učinak, iako se učinak sastoji od ispunjavanja glupih ciljeva, kao i naknada po učinku. Nisam protiv naknade po učinku, ali često se učinak definiše kao nešto što se lako meri, što možda nije tačno. Do posla putujemo sve duže i neudobnije, imamo manju sigurnost zaposlenja, ljudi su mnogo nesrećniji uprkos tome što dobro zarađuju, ali ekonomisti vam poručuju: treba da budete srećni – Britanija danas ima 20% više prihode nego 1975. Zašto niste srećni?

Moja knjiga se ne bavi samo objašnjavanjem ekonomskih teorija i činjenica, već i ulogom ekonomije u javnom životu. U tom smislu imam tri zapažanja. Prvo je – nikad ne verujte ekonomisti. Uključujući i mene. Profesionalni ekonomisti rado tvrde da znaju šta se dešava. Ne, oni nemaju monopol na istinu. Već sam vam rekao da postoji devet različitih vrsta ekonomskih teorija i da zaključak zavisi od toga sa kojim ekonomistom razgovarate. Tvrdim da je savršeno moguće da ljudi koji nisu profesionalni ekonomisti zdravo rezonuju o ekonomskim pitanjima. Čak tvrdim da je ponekad njihov sud i bolji od suda profesionalnih ekonomista, jer su možda čvršće vezani za stvarnost i manje usko fokusirani. Tvrdim i da se na spremnosti običnih građana da dovedu u pitanje profesionalne ekonomiste i druge eksperte temelji demokratija.

Ako zaista mislite da treba samo da slušamo eksperte, da slušamo profesionalni ekspertski konsenzus, šta će nam uopšte demokratija? Neka pripadnici samoizabranih elita jedan drugog postavljaju i neka upravljaju svetom. Zato mnogi ljudi nisu zadovoljni Evropskom unijom. Ona nameće takozvane tehnokratske vlade Italiji i Grčkoj. Mario Monti, koga pomalo poznajem, veoma je sposoban ekonomista i pristojan čovek, i uvek bih izabrao njega umesto Berluskonija, ali on nije izabran. Spustiti ga kao padobranca u vladu Italije je nedemokratski. Mnogi će reći, jeste, ali on je kompetentan. Ali ako je to jedino opravdanje, isto opravdanje se može navesti i u Kini ili bilo kojoj diktatorskoj zemlji.

Drugo zapažanje je latinski izraz „audi alteram partem“ – neka se čuje i druga strana. Tvrdim da je ovo stav koji morate imati kada raspravljate o ekonomskim pitanjima. Ne kažem da ne treba imati svoje mišljenje, već hoću da kažem, imajući u vidu kompleksnost sveta i nužno pristrasnu prirodu svih ekonomskih teorija, da treba biti skroman po pitanju validnosti sopstvene ekonomske teorije i imati otvorena shvatanja.

Na kraju, iako u čitavoj knjizi iznosim reformske predloge, naglašavam koliko je teško promeniti ekonomsku realnost. Ponekad je razlog očigledan: ljudi koji imaju koristi od statusa kvo trudiće se da spreče promenu svim sredstvima – lobiranjem, potkupljivanjem, medijskom propagandom, pa čak i nasiljem. Ali status kvo se često brani i kad ljudi nisu aktivno pokvareni. U tržišnom sistemu vlada pravilo: jedan dolar – jedan glas. To znači da je sposobnost onih sa manje novca da odbiju neželjene opcije vrlo ograničena. Dakle, za mnoge siromašne radnike, naročito u zemljama u razvoju, izbor se često svodi na to da li će raditi u fabrikama pod nehumanim uslovima ili će umreti od gladi. U tom smislu, ovi ljudi prihvataju takve opcije, što ne znači da ih žele. Pa ipak time se štiti status kvo.

Takođe možemo zastupati uverenja koja nam idu na štetu. Šta se dogodilo kada je Barak Obama pokušao da reformiše sistem zdravstvenog osiguranja? Videli smo snimke penzionera koji demonstriraju protiv takozvanog Obamakera sa transparentima na kojima piše: „Državo, dalje ruke od mog Medikera“. Samo što je Mediker državni program. Sa takvim ljudima se osiguravajuće kompanije i profitno orijentisane američke bolnice odlično snalaze. Ne moraju čak ni da se brane. Marksisti su to zvali lažnom svešću, poznatom i kao Matriks, kao onaj film.

Iako priznajemo probleme u menjanju ekonomskog statusa kvo, ne znači da treba da odustanemo od pokušaja da stvorimo bolju ekonomiju i bolje društvo. Jeste, promene su teške, ali dugoročno gledano, ako se dovoljno ljudi dovoljno snažno za nešto bori, mogu se dogoditi mnoge nemoguće stvari. Da ste pre 200 godina predlagali da Amerika ukine ropstvo, optužili bi vas da ste u najmanju ruku nerealni, a verovatno i da ste nenormalni. Pre 100 godina, britanska država je trpala žene u zatvor jer su tražile pravo glasa. Čak su i mnoge žene govorile – šta će nam pravo glasa, imamo muževe i braću koji će zastupati naše stavove. Pre 50 godina, većinu osnivača današnjih zemalja u razvoju britanska i francuska vlada su proganjale kao teroriste, uključujući i osnivače Izraela.

Antonio Gramši, italijanski marksista, jednom je rekao da nam je potreban „pesimizam intelekta, a optimizam volje“. Treba prihvatiti teškoće promene statusa kvo, ali morate verovati da je promena moguća. Na kraju, kako je govorio Nelson Mandela, „uvek izgleda nemoguće dok se ne izvede“.

 
RSA, 01.05.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 29.05.2014.