big-laundry-day

 
Razgovor sa Ha-Joon Changom vodio Joel Suss

Nedavno ste u jednom članku napisali da je „ekonomija suviše važna da bi se prepustila profesionalnim ekonomistima, uključujući i mene“. Možete li da pojasnite šta ste mislili?

Ne kažem da je stručnost nevažna. Ne može se voditi složena moderna ekonomija na maoističkim linijama, koje kažu da svako može da radi sve pa nam eksperti ne trebaju. Ne verujem da može. Eksperti su presudni, ima mnogo tehničkih stvari koje samo stručnjaci znaju. Međutim, ako hoćete smislenu demokratiju, onda stručnost treba da bude stavljena u službu opšte volje, najšire javnosti.

Ukoliko građani nisu upoznati sa osnovnim ekonomskim teorijama i ključnim ekonomskim činjenicama, donosiće pogrešne odluke. Građani su dužni da se informišu o ekonomiji kako bi donosili racionalne odluke. Posle stručnjaci mogu da se bave detaljima. Ali mi smo umesto toga napravili sistem u kome samozvani eksperti vode glavnu reč, dok je demokratija postala samo formalnost jer ljudi ne razumeju šta se dešava i ne žele da shvate šta se dešava.

Ljudi imaju čvrste stavove o najrazličitijim pitanjima – gej brakovima, Iraku, abortusu, globalnom zagrevanju – bez ikakvih kvalifikacija da donose informisane odluke. Ja nisam studirao međunarodne odnose, ali znam šta mislim o ratu u Avganistanu. Zašto onda svi misle da je ekonomija previše komplikovana, previše tehnička? Ljudi formiraju jasno mišljenje na temelju nekog osnovnog znanja o međunarodnoj politici ili klimatskim promenama, a ne na osnovu komplikovanog ekspertskog znanja, i to je sve što tražim kada je reč o ekonomskim pitanjima.

Nažalost, mi ekonomisti smo veoma uspešno ubedili ljude da je ono što radimo vrlo komplikovano i da neće razumeti čak ni ako im objasnimo. Postoji i snažan politički interes da se ekonomija drži podalje od demokratske rasprave, od najšire javnosti, tako što ćemo ljude ubeđivati da je vrlo komplikovana. Tako da nema prave rasprave, nego monetarnu politiku treba da vodi Banka Engleske ili Upravni odbor Federalnih rezervi, ili cene komunalija treba da reguliše neka posebna komisija. Posle nekog vremena čovek shvati da je demokratija postala isprazna jer su sve važne odluke prepuštene tim ekspertskim grupama. To mora da se promeni.

Zar monetarna politika ne bi trebalo da bude potpuno nezavisna od politike? Da li bi birači trebalo da imaju neku ulogu?

Ovo se nije pokazalo kao naročito efikasno, ali u Americi predsednik upravnog odbora Federalnih rezervi makar mora da stane pred kongresnu komisiju i da ga ona jednom u šest meseci propita. S druge strane, Evropska centralna banka ne polaže račune nikome. Oni su potpuno oslobođeni demokratije. To mora da se promeni. Možda bi trebalo na slobodnim izborima birati članove Monetarnog odbora Banke Engleske. Zašto da ne? Nije da se zalažem za biranje članova odbora, ali mora da postoji neka vrsta demokratske odgovornosti ovih ekspertskih grupa.

Mora da postoji neka ravnoteža; odluke ne mogu da se donose čisto na osnovu političkog oportunizma, bez ikakve tehničke kompetentnosti ili stručnog mišljenja. S druge strane, stručnjaci nisu samo tehnokrate. Oni imaju svoje stavove. Možda guverneri centralnih banaka ne zastupaju otvoreno političke stavove, možda nisu članovi neke stranke, ali oni predstavljaju jedan specifičan svetonazor. To su obično ljudi iz finansijske zajednice i, ne nameravajući da budu pristrasni, oni obično gledaju na svet kroz jedan specifičan objektiv. Treba da postoji protivteža. Ako nećete ljude bez ikakvog ekonomskog iskustva, onda makar pitajte sindikate ili grupe građana da preporuče ekonomistu koji može sa njima da sedne i zastupa druge interese. U ovom trenutku, ta scena je puna ljudi iz finansijske industrije ili iz akademske sfere, tako da se monetarna politika vodi na jedan vrlo čudan način.

Kritični ste i prema tome kako je mejnstrim ekonomska misao dominantna u akademskim krugovima…

Ponekad ekonomsku profesiju poredim sa katoličkim sveštenstvom u srednjem veku. Ako niste znali latinski niste mogli ni da čitate Bibliju, jer papa nije dozvoljavao da se Biblija prevodi na lokalne jezike. Morali ste ili da naučite latinski ili da im verujete na reč. Ekonomija je postala potpuno nepristupačna za mnoge, i to moramo da promenimo, kao što je pokušano sa verskim reformama u ono doba.

U to vreme, verski reformatori su promovisali prevođenje Biblije na lokalne jezike i čitanje Biblije u krugovima običnih ljudi. Isticali su autoritet Biblije umesto onoga što Vatikan kaže da piše u Bibliji. Ako hoćete, oni su demokratizovali religiju. Nešto slično je i danas potrebno. To ne znači da nam akademski ekonomisti nisu potrebni; ti ljudi su neophodni. Ali to se mora povezati sa onim što se dešava u realnom svetu. Nažalost, mnoge moje akademske kolege ne samo što se ne bave realnim svetom, nego nisu ni zainteresovani za realni svet.

Kakve biste heterodoksne ili alternativne pravce ekonomske misli voleli da vidite u mejnstrimu?

Ne volim izraz heterodoksno, jer je relativan. On već pretpostavlja da postoji ortodoksna pozicija i da je sve ostalo heterodoksno. Ono što je heterodoksno može se promeniti u svakom trenutku. Pedesetih godina Milton Fridman je bio heterodoksan. Moj stav je da nam treba pluralistički pristup, gde nijedna teorija nije superiorna u odnosu na bilo koju drugu teoriju. U ovoj novoj knjizi objašnjavam da ima najmanje devet velikih ekonomskih škola, a možda još 5-6 ako uključimo i neke manje škole ili veće podelimo na različite pravce.

Ima mnogo različitih ekonomskih teorija i sve one mogu nešto da doprinesu. Svaka ima slabosti i prednosti, jer svaka ima izvesne pretpostavke o etici i politici. Postoje različite teorije o tome kako se države razvijaju, različite vizije kako izgleda idealno društvo i tako dalje. Ljudi bi trebalo imaju pristup što širem opsegu teorija kako bi stekli sofisticiraniji pogled na svet. Proučavajući različite teorije steći ćete komplikovaniji uvid u svet.

Svoje čitaoce pokušavam da naučim kako da misle a ne šta da misle. Oni će sami izvući zaključak, ja im jednostavno dajem neophodna sredstva u obliku različitih teorija i istorijskog konteksta i činjenica, takvih kakve su danas, tako da mogu da donesu što racionalniji zaključak. Odličan primer je Singapur. Ako čitate isključivo Economist ili Wall Street Journal, o toj zemlji ćete znati samo da vodi tržišnu politiku i da je otvorena za strane investicije.

Nikad vam neće reći da je u Singapuru država vlasnik 90% ukupnog zemljišta, da 85% stanova obezbeđuje državna stambena korporacija i da firme u državnom vlasništvu proizvode zaprepašćujućih 22% BDP-a, dok je međunarodni prosek oko 9%. Singapur kombinuje politiku ekstremnog kapitalizma i ekstremnog socijalizma, i kakva je onda to zemlja? Ne postoji jedna ekonomska teorija koja može da objasni Singapur. Stvarnost je veoma kompleksna, zato podstičem svoje čitaoce da razmotre različite teorije i pokušaju da primene različite teorije u različitim kontekstima.

Koje su šire implikacije dominantnog ekonomskog svetonazora koji postavlja pojedinca kao racionalnog aktera, kao činioca koji deluje u sopstvenom interesu i sistematski vaga troškove i dobit? Neki ljudi tvrde da je, kao rezultat toga, tržišna logika sada ugrađena u naše svakodnevne, lične interakcije.

Da, to je tačno. Naravno da je glupo negirati da svi mi makar pokušavamo da budemo racionalni. Ima racionalnih aspekata u onome što radimo. Ljudska bića su makar delimično motivisana sebičnim interesom. Ali takav vrlo uzak pogled na ljudsku prirodu zapravo je izgradio siromašno društvo, u smislu da se sve svodi na monetarnu vrednost. Sada ljudi postavljaju pitanja da li su nam potrebni predmeti poput antropologije, ili istorije umetnosti, ili sociologije, kada samo treba da zarađujemo novac. To je vrlo siromašno društvo.

Danas neki tvrde da treba komercijalizovati BBC tako da proizvodi više programa koje bi ljudi gledali, a ti ljudi ne shvataju da nam na tom BBC-ju zavidi čitav svet, jer nudi vrlo kvalitetan kulturni program. Takav svetonazor je osiromašio društvo, u smislu kulturne raznolikosti i sličnih stvari. Ali još važnije, stvorio je društvo gde se bezobzirnost smatra pozitivnom odlikom, ili se neko takav čak smatra pametnim. Ako čovek nije pokvaren, zapravo je budala.

Kada jednom počnete da posmatrate svet na takav uzak, osiromašen način, onda ćete stvoriti društvo koje je zapravo vrlo neefikasno. Onda morate reći – pošto svako pokušava svakoga da prevari i bori se za svoj interes, moramo svakog da nadziremo sve vreme, ali ko će onda kontrolisati kontrolore? Moramo da angažujemo kontrolore za kontrolore i tako dalje. Na taj način društvo postaje vrlo neefikasno, da i ne spominjemo koliko je neprijatno.

 
Ha Joon Chang, Social Europe Journal, 18.07.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 26.07.2014.