„Bauk kruži Evropom“. Ovom čuvenom rečenicom počinje Komunistički manifest. Danas Evropu ponovo progoni bauk. Ali za razliku od 1848, kada su Marks i Engels napisali ovaj tekst, sada nije reč o komunizmu već o – bauku lenjosti. Prošli su dani kada su se više klase plašili razjarene rulje koja će im porazbijati glave i oduzeti imovinu. Danas je njihov najveći neprijatelj armija lenjih grebatora, čiji hedonistički životni stil – finansiran nesnosnim porezima na bogatstvo – parališe razvoj ekonomije.
U Velikoj Britaniji Kameronova vlada se okomila na parazite socijalne države iz predgrađa, koji se posle žestoke noći provedene uz Sky Sports i Online Casino izležavaju po čitav dan. Ova urbana legenda glasi: „Ovaj ogromni deficit donela nam je njihova besramna žudnja za „nečim za ništa“, pred kojom su laburisti popustili.“
Mnogi u evrozoni veruju da su za evrokrizu odgovorni lenji Mediteranci iz Grčke i Španije. Oni su godinama živeli na račun vrednih Nemaca i vreme provodili pijuckajući espreso. I sve dok se oni ne primoraju da zasuču rukave, od evrozone neće biti ništa. Problem sa ovom pričom jeste u tome što je ona samo priča.
Treba reći da su budžetski deficiti zemalja evrozone u prvom redu posledica pada poreskih prihoda, što je za recesiju uobičajena pojava – a ne porasta socijalnih izdataka. Osim toga, siromašni rade daleko više i duže. Prema OECD-u ljudi u Grčkoj, naciji zabušanata, radili su u 2011. prosečno 2.023 sata, tek nešto manje od radoholičara iz Južne Koreje sa 2.090 sati. U istoj godini, Nemci su „rmbačili“ 1.413 sati (30% manje od Grka), dok su Holanđani zvanično nacija najvećih lenjivaca na svetu, sa 1.379 radnih sati godišnje.
Ako su legende o lenjosti do te mere providne, zašto ljudi u njih veruju? Zato što su mnogi tokom perioda tržišno-liberalne dominacije podlegli mitu o tome da svaki pojedinac snosi isključivu odgovornost za svoju sudbinu. To je počelo sa Diznijevim filmovima koje smo gledali kao deca i koji su nam govorili: „Ako veruješ u sebe, sve možeš da postigneš!“ Bombardovani smo porukama da su pojedinci – i samo oni – zaslužni za sve što im se dogodi u životu. L’Oreal princip: „Ako neko godišnje zarađuje milione, to je zbog toga „što toliko vredi“. A ako je neko siromašan, to je zato što nije dovoljno dobar ili se nije dovoljno trudio“. Budući da je politički riskantno kritikovati siromašne zbog njihove nesposobnosti, napad se usmerava na lenje grebatore bez trunke morala, da bi se na kraju, u ime borbe protiv lenjivaca, uništavale institucije koje pomažu siromašnima.
Onima koji od tog sistema neumereno profitiraju, prednosti ovakvog pogleda na svet su očigledne: oni svet redukuju na pojedince i time skreću pažnju sa strukturnih uzroka siromaštva i nejednakosti. Poznato je da loša ishrana, nedostatak podsticaja za učenje u socijalno ugroženim domaćinstvima i loše škole onemogućavaju decu da razviju svoj puni potencijal. Oni koji odrastaju u takvim uslovima neprekidno se bore sa ponižavajućim predrasudama, naročito ako su pogrešnog pola ili pogrešne boje.
Uz takav teret na leđima, siromašnima je teško da se održe i na najpravednijem tržištu, a vidimo da se tržištima često i manipuliše, da bi od njih najveću korist imali bogati, što nam pokazuju i brojni finansijski skandali. Zato je nedopustivo da se siromaštvo i nejednakost odvajaju od svojih strukturnih uzroka. Prvi važan korak bio bi oslobađanje od rasprave o štetnom mitu lenje rulje.
Der Freitag, 11.02.2013.
Sa engleskog preveo Steffen Vogel
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 15.02.2013.
Srodni link: In These Times – Pregaoci i grebatori
