Najjednostavniji opis političkog prostora je u dve dimenzije. Jedna je ideološka i na njoj se vrednuju različite političke alternative. Druga je usko politička i na njoj su poređani ljudi, glasači na primer, po tome kako su grupisani oko pojedinih alternativa ili, recimo, interesa. Uzmimo normalnu distribuciju gde je prema sredini više glasača, a na krajevima, ili ekstremima, ih ima veoma malo. Tu oznake levo i desno nemaju neki specificačan vrednosni ili ideološki sadržaj već su samo uobičajen način da se odredi ideološka dimenzija.

 

Do ovakve bi distribucije u političkom prostoru trebalo da dođe ukoliko bi politička i ideološka konkurencija bile potpuno slobodne i ukoliko bi ljudi vrednovali alternative dosledno. Ovde neću ulaziti u složena pitanja šta je slobodna konkurencija i o kojoj ideološkoj doslednosti je reč, a ostavljam po strani i uticaj načina ili sistema političkog odlučivanja.[1] Ova slika je korisna samo u tom smislu da se vidi koji bi se ishod političke konkurencije mogao očekivati ukoliko nema nekih posebnih uslova ili ograničenja. Ovo nije, međutim, karakteristično za srpski politički prostor od samog početka, dakle od liberalizacije političke konkurencije pre dvadestak godina. Slika 2 prikazuje karakteristično stanje srpskog političkog prostora u ovom periodu.

 

Na jednoj strani su liberali, a na drugoj su nacionalisti. Ove nazive ne bi trebalo uzeti nepotrebno široko, jer je ovde reč o političkim vrednostima, a ne o kulturnim, estetskim ili nekim drugim. Kao što se vidi, većina ljudi, glasača ili, ako je o njima reč, partija se tiska na desnoj, nacionalističkoj strani. Čak i kada je reč o ekstremistima, dakle onima koji su na samom kraju nacionalističkog dela političkog prostora, njih je više (taj je kraj deblji, kako se kaže) nego na strani gde se nalaze liberali. Usled čega je konkurencija za njihovu podršku ili glasove značajno intenzivnija nego za podršku liberalnijih glasača, o onima na samom kraju toga prostora i da ne govorimo.

Politička konkurencija u Srbiji je, dakle, nagnuta na jednu stranu. To je obično karakteristično za jednopartijske sisteme ili za sistemu u kojima je neki politički interes ili cilj privilegovan u odnosu na druge; dakle karakteristično je za sisteme u kojima ili politička konkurencija nije slobodna ili ideološka stanovišta nisu dosledna, jer moraju da se usklade sa jednom ideloškim ideološkim stavom – u ovom slučaju sa nacionalizmom.

Na osnovu ove jednostavne sheme, analiza bi mogla da ide u više pravaca. Ja ću ovde ukazati samo na dve stvari. Prvo, lako je videti da oni koji izjednačavaju „leve i desne ekstreme“ ili se izjašnjavaju protiv svih ekstrema, greše kako kada je reč o ideološkoj tako i kada je reč o političkoj težini ovih ekstrema. Kontrastirati nacionaliste sa građanistima, kao što se ponekad čini, o nekim gotovo frivolnim izjednačavanjima i da ne govorimo, to nije nikako u skladu sa političkim i ideološkim činjenicama.

To ne znači da je izvestna nelagodnost koja se može uočiti među ideolozima teorije o „dva ekstremizma“ sasvim iracionalna, a i da je sasvim netačna implicitna ocena da je potisnuti deo političkog prostora potencijalno uticajniji nego što je slučaj u poslednjih dvadesetak godina i trenutno. Ukoliko se pretpostavi da je ravnotežna distribucija u političkom prostoru ona iz Slike 1, onda je stanje na Slici 2 nestabilno ili neodrživo. Drukčije rečeno, trebalo bi očekivati preraspodelu odnosa snaga, da se tako izrazim na štetu nacionalista i u korist liberala. To liberalnom ekstremu daje potencijalno veću političku težinu i ideološki uticaj nego što ih trenutno ima. To je još jedan razlog što ih nema smisla izjednačavati – jedni pripadaju prošlosti, a drugi budućnosti.

 
Peščanik.net, 11.08.2010.

———–    

  1. O tome sam pisao više u knjizi Politička vrednovanja (Beograd 1985) i u nekoliko ranijih napisa na Peščaniku i na drugim mestima. ↑

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija