Kada smo na sajtu postavili vest o tome da je sud u Moskvi sredinom septembra osudio na zatvorske kazne 11 skinheda, većinom tinejdžera, za ubistva izazvana mržnjom, i da je u pitanju grupa mladića koju predvodi 18-godišnja devojka, javila nam se slušateljka Jagoda:
Devojka se zove Evgenija Žihareva, nije punoletna i osuđena je na 8 godina zatvora, kao vođa grupe koja sebe smatra poklonicima bogova starih Slovena. Po podacima ruskog tužilaštva samo u prvoj polovini ove godine zabeleženo je više od 500 napada na strance u Rusiji, od čega su preko 100 krivična dela.
Slušateljka Jagoda živi u Beogradu, ali redovno posećuje ruske sajtove, još od 2004, kada je otvorila blog na ruskom: Želela sam i delimično uspela da objasnim lik i delo Zorana Đinđića, jer tamo postoji kult Miloševića. Bilo mi je malo što sam izdajnica u svojoj zemlji, nego sam morala i od njih da dobijem isto.
Jagoda je prevela i poslala nam nekoliko vesti i dokumenata koji ovih dana kruže ruskom blogosferom:
Akcija protiv klerikalizacije škole i vojske
01.10.2009, pokret Slobodni radikali, u saradnji sa Ateističkim društvom Moskve, organizovao je manifestaciju protiv uvođenja veronauke u ruske škole i protiv aktivnosti sveštenika u ruskim oružanim snagama, što je nedavno predložio predsednik Medvedev. U svom saopštenju Slobodni radikali kažu: Uvođenje verskih predmeta u škole, kao i svešteničke službe u armiji, dovešće do međukonfesionalnog razdora u ruskom društvu i narušavanja slobode savesti agnostika, ateista i predstavnika bilo koje druge veroispovesti, koja se ne ubraja u takozvane tradiconalne ruske vere. Manifestacija je održana u 19 sati na trgu Ljermontova, pored spomenika pesniku.
Nerazjašnjena ubistva novinara
Keti Marton iz Komiteta za zaštitu novinara
U trenutku kada ceo svet proslavlja 20 godina od pada Berlinskog zida, Rusija se vraća svom sovjetskom nasleđu. U današnjoj Rusiji novinari su izloženi većim opasnostima nego u vreme hladnog rata. U tom smislu, ispred Rusije su samo Irak i Alžir. Od 2000. u Rusiji je ubijeno 17 novinara, a samo u jednom slučaju prestupnik je priveden pravdi. Ovo je tužna statistika velike države, koja je posle 70 godina represije krenula putem demokratizacije. Komitet za zaštitu novinara priredio je ovaj izveštaj i poziva u pomoć međunarodnu zajednicu. Naša misija – zaštita novinara – u Rusiji je doživela neuspeh. Ovim izveštajem mi izražavamo svoje negodovanje zbog toga.
Ako država gleda kroz prste ubicama novinara, ona gubi pravo da se naziiva demokratskom. Onespokojava i činjenica da ruski građani na ova ubistva reaguju samo sleganjem ramena. Uzrok te apatije je očigledan, jer većina građana dobija samo preparirane informacije. Glasovi gnevnih zbog ovih ubistava jedva su čujni.
Sedamnaest novinara koji su ubijenu tokom poslednjih godina pokrivali su sledeće teme: organizovani kriminal, korupciju, podmitljivost državnih činovnika i nerede na severnom Kavkazu (bez obzira što je objavljen kraj rata u Čečeniji, krvoporlića su se preselila u druge republike). Ubistvo svakoga od njih je doživelo parodiju na suđenju. Vlast ih je bez oklevanja proglašavala za posledicu ličnih obračuna.
U Toljatiju, ruskom Detroitu, istražni organi su zaključili da je Aleksej Sidorov, urednik Toljatinskog pregleda, ubijen u slučajnoj uličnoj tuči: Sidorova su izbola nožem nepoznata lica, jer je odbio da im da votku. Istražitelji se nisu bavili tekstovima ubijenog novinara, kao ni sadržajem njegovog kompjutera i magnetofonskim zapisima. Policija nije ispitala svedoke. Veoma retko istražitelji uopšte posete redakcije u kojima su radili ubijeni novinari. Ubistva su najčešće pripisana huliganima, a istrage obustavljane. Naručioci ubistava spokojno spavaju.
FSB, naslednica KGB, preuzela je sistem rada od svojih prethodnika. I u vreme hladnog rata ljudi ovde nisu bili maženi istinom, a oni koji su uporno osporavali zvanične verzije događaja često su završavali iza rešetaka. Moji roditelji, Endre i Ilona Marton, poslednji nezavisni novinari sa ove strane gvozdene zavese, bili su osuđeni samo zato što su bili reporteri američke agencije iz Budimpešte.
Svoju hrabrost su životom najviše platili saradnici Nove gazete, napoznatijeg nezavisnog medija koji još opstaje u ruskoj medijskoj areni. Zamislite kako je to kada svakoga dana na putu do posla prolazite pored ogromnih fotografija troje najboljih reportera vaše redakcije – Igora Domnikova, Jurija Ščekočihina i Ane Politkovske. Komitet za zaštitu novinara je 2007. nagradio urednika Nove gazete Dmitrija Muratova nagradom za slobodu medija.
U ceremoniji stupanja na dužnost predsednika Rusije 2008, Dmitrij Medvedev je izjavio da će tokom njegovog mandata zaštita prava i sloboda čoveka biti – odrednica i smisao sveukupne državne delatnosti. U Berlinu je obećao da će – slučajevi povezani sa kriminalnim nasrtajima na život i zdravlje novinara u našoj zemlji biti istraženi i dovedeni do kraja, bez obzira kada su počinjeni.
Komitet podseća predsednika na ovo obećanje, kao i na to da ova velika zemlja koja pretenduje na vodeću ulogu u svetu, mora da obezbedi pravnu sigurnost za sve svoje građane. Lideri evropskih zemalja i Amerike dužni su da u to ubede Rusiju.
Pre tri godine, na pomenu Ani Politkovskoj, najhrabrijoj među hrabrima, ja sam obećala da Komitet neće zaboraviti Anu, ni ono za šta se borila i zbog čega je izgubila život. Mi smo održali reč, iako Anino ubistvo ni do danas nije razjašnjeno. U februaru ove godine sud je zbog nedostatka dokaza oslobodio troje optuženih u slučaju Politkovska. Država je i ovoga puta rešila da ne uznemirava naručioce zločina.
I dok je Komitet pribavljao dokumentaciju za obnavljanje ovog postupka, na ulici je ubijena Anina koleginica iz Nove gazete. Ubistvo 25-ogodišnje Anastasije Baburine je kap koja je prelila čašu. Rukovodstvo lista se obratilo vlastima sa molbom da se njihovim saradnicima izda dozvola za nošenje oružja. Ovo je još jedna mrlja na reputaciji države, od koje su svi očekivali da će u boljem svetlu dočekati 20 godina pada Berlinskog zida.
PS: Drage Svetlane, u izveštaju nedostaje ubistvo Natalije Estemirove iz jula 2009, jer je ona ubijena u Groznom. Bila je bliska prijateljica Ane Politkovske i Staše Markeleva, advokata koji je ubijen zajedno sa Baburinom. Prilkom njihovih poseta Čečeniji, Natalija im je bila prevodilac. Ona zaslužuje poseban tekst; za sada evo samo njene fotografije:
Da, trenutno se vodi hajka protiv još jednog novinara koji je potekao iz Nove gazete. On je u svojoj elektronskoj novini Ежедневный Журнал razljutio proputinovski omladinski pokret Naši napisavši Otvoreno pismo sovjetskim veteranima. Svi mi koji imamo blogove sa političkim temama pišemo o tome. Videćemo dokle su spremni da idu. Njegovo ime je Aleksandar Podrabinek i 01.10.2009. se održava mitnig podrške. Mnogi blogeri su u znak podrške Podrabineku promenili svoj juzerpik u novi, sa likom progonjenog novinara. Sa druge strane, aktivisti prokremaljskog pokreta Naši skupljaju potpise protiv Podrabineka, koje će predati tužilaštvu i zahtevati podizanje krivičnog postupka.
Povod je naziv jednog kafea u Moskvi, koji je iritirao sovjetske veterane – Anti Sovjetskaja. Vlasnici su pod pritiskom gradske vlasti pristali da skinu tablu sa ovim imenom. Podrabinek je na ovo reagovao otvorenim pismom sovjetskim veteranima.
Otvoreno pismo sovjetskim veteranima
Vama se samo čini da ste privatizovali patriotizam, ljubav prema Rusiji i brigu o njenoj budućnosti. Vama se samo čini da je vaš odmor zaslužen i poštovan. Vama se samo čini da uživate sveopšte poštovanje. U to su vas davno ubedili, ali vaše vreme je prošlo. Vaša otadžbina nije Rusija. Vaša otdžbina je Sovjetski Savez. Vi ste sovjetski veterani i vaše zemlje, hvala Bogu, već 18 godina nema.
Sovjetski Savez nije ona zemlja koju ste prikazivali u školskim udžbenicima i vašoj lažljivoj štampi. Sovjetski Savez nisu samo politički komesari, stahanovci, udarnici komunističkog rada i kosmonauti. Sovjetski Savez su i seljački ustanci, žrtve kolektivizacije i Gladomora, stotine hiljada nevino streljanih u čekističkom podzemlju, milioni mučenih do smrti u Gulagu uz zvuke pogane himne. Sovjetski Savez je doživotni boravak u psihijatriskim ustanovama za disidente, to su ubistva na svakom ćošku, bezbrojna logorska groblja, bezimeni grobovi mojih drugova – političkih zatvorenika, koji nisu sa mnom dočekali slobodu. Vi ste se uznemirili zbog naziva ”antisovjetsko”, jer ste možda bili nadzornici u tim logorima i zatvorima, jer ste bili krvnici na poligonima za streljanje. Tako ste vi sovjetski veterani štitili sovjetsku vlast, a sada se plašite istine i drhite zbog sovjetske prošlosti.
Vladimir Dolgih, predsednik moskovskog Saveta veterana, koji je i lično predao zahtev za promenu naziva restorana, u ratu je bio politički komesar, zatim je napravio političku karijeru i na kraju postao sekretar CK KPSS. Ljudi iz starijih generacija se sećaju tog prezimena. On je veteran totalitarizma. Za vreme njegove vlasti robijalo se za antisovjetsku delantost. Zato i ne čudi njegova oštra reakcija na naziv kafea. Vi ste, Vladimire Ivanoviču, iz te bande komunističkih prestupnika, koji su se trudili da unište našu zemlju, a onda ste smislili kako da izbegnete i sud i kaznu. Sada ste opet isplivali na površinu da bi opravdali svoju prošlost. Sovjetsku prošlost, krvavu, lažljivu i sramotnu.
A ja, koji pripadam antisovjetskoj prošlosti naše zemlje, mogu da vam kažem ovo. U Sovjetskom Savezu je osim vas bilo i drugih veterana, o kojima vi niste hteli ništa da znate i čujete – to su veterani borbe sa sovjetskom vlašću. Sa vašom vlašću. I oni su se, kao i neki od vas, borili sa nacizmom, a onda su poraženi od komunista u šumama Litve i zapadne Ukrajine, u brdima Čečenije i pesku srednje Azije. Oni su skoro svi izginuli, i sećanje na njih niko ne čuva, ulice i trgovi ne dobijaju imena u njihovu čast. Malobrojni koji su preživeli ne dobijaju od države nikakvu penziju, žive u bedi i neizvesnosti. Oni su istinski heroji naše zemlje, a ne vi koji ste štitili sovjetsku vlast.
Naše uspavano društvo još nije svesno toga. Ono još nije u stanju da oceni značaj antisovjetskog protivljenja vlasti, niti da poštuje sećanje na poginule u borbi sa sovjetskom vlašću. Naše je društvo još uvek pod hipnozom sovjetske propagande ili, u najboljem slučaju, ravnodušno u odnosu na svoju prošlost i ne razume njen značaj za budućnost.
Da, one koji su se borili sa nacizmom treba uvažavati. Ali zaštitnike sovjetske vlasti ne. Treba poštovati one koji su bili opozicija komunizmu u SSSR. One koji su štitili slobodu u neslobodnoj zemlji. Da li išta vredi sećanje na njih u Rusiji, koja sebe naziva demokratskom?
Vreme je da se prekine sa licemernim jadikovkama o osećanjima veterana, koje pogađaju napadi na sovjetsku vlast. Zlo mora biti kažnjeno. Njegove sluge takođe. Prezir potomaka je najmanje što su zaslužili graditelji i zaštitnici sovjetskog režima.
Aleksandar Podrabinek
06.10.2009: Drage moje, situcija na ulicama Moskve je haotična, svakodnevno se održava po destak mitinga i protesta raznim povodima. Na primer, jedan je bio pod nazivom Protiv internet cenzure. Našisti i dalje uznemiravaju porodicu Podrabineka, stalno su pod prozorima njegovog stana, dovode neke mučne penzionere, navodne veterane, koje su ubedili da Podrabinek želi da im ukine penzije.
Predsednica saveta za ljudska prava pri predsedništvu RF Ela Pamfilova je najnovija meta napada desničarskih partija. Ona se stavila u odbranu Podrabineka i sada Jedinstvena Rusija i Naši traže njenu ostavku od Medvedeva.
O Aleksandru Podrabineku: 1977. napisao je knjigu Kaznena medicina o zloupotrebi psihijatrije u političke svrhe, 1979. knjiga je objavljena u Americi, 1978. je uhapšen i osuđen na pet godina progona u severoistočni Sibir, tokom izdržavanja kazne dodata mu je nova kazna od tri i po godine zbog širenja samizdata te knjige na engleskom jeziku. Po povratku iz Sibira radio je u hitnoj pomoći (završio je medicinsku školu), a od 1987. uključuje se u rad Ekspres-hronike, koja se bavi zaštitom ljudskih prava. Piše u levičarskoj Novoj gazeti koju napušta 2007. i osniva svoju elektronsku novinu, liberalni Ežednevnij žurnal.
Za sutra (07.10.2009) zakazan je novi miting podrške Podrabineku i miting sećanja na Anu Politkovsku.
Poz Jagoda
Drage Svetlane, danas (07.10.2009) je i Putinov rođendan i neki pisci su odbili da dođu na rođendansku svečanost: Ljudmila Ulickaja, Dmitri Bikov i Zahar Prilepin.
Na sajtu Grani.ru Andrej Piontkovskij je danas napisao:
Sedmi oktobar će zauvek biti povezan sa dva najznačajnija simbola Rusije sa početka 21 veka: dan rođenja Vladara i dan pogibije Pravedne.
Vladar je sa genijalnom izražajnošću odreagovao na Aninu smrt: beznačajna, čija je smrt NAMA donela više štete, nego ceo njen život.
Ana je spasla čast Rusije spuštajući se u pakao čečenskog rata. Ona nije idealizovala čečenski otpor. Pisala je i o njegovim nitkovima. U tom ratu Ana je uvek bila samo na jednoj strani – na strani žrtava. Onima koji su umrli u tom paklu vratila je dostojanstvo posle smrti. Sva njihova bol prošla je i kroz Anino srce, jer samo tako je bilo moguće pisati o tome o čemu je ona pisala. Svakodnevno je na sebe preuzimala teret njihovih patnji. Taj teret treba svi da nosimo, zbog svog kukavičluka, ravnodušnosti i nesposobnosti da podnesemo bol drugih. Ne znam da li je Ana bila vernik, ali znam da je svoj hrišćanski dug ispunila do kraja.
Nemirno groblje, Ilja Milštajn
Živimo kao na groblju, na kojem se svake godine uvećava broj humki, a ožalošćena gomila sa svećama rida. To groblje sve više podseća na zajedničku grobnicu, u kojoj poginuli novinari leže pored onih koje su želeli da zaštite ili da bar obaveste o tome zašto su ti ljudi ubijeni.
Peščanik.net, 07.10.2009.
