Bez obzira na to što će se iz finansijske krize Amerika izvući brže od svih i s lakšim gubicima od ostalih, predsednik Barak Obama jasno shvata neophodnost planiranja izlaza iz krize, te se i dalje drži kursa u pravcu ekonomskog razvoja. Takvu nameru precizno odražava njegov antikrizni plan. U isto vreme, ruske vlasti se ne žure da razrade program za spasavanje zemlje. Kod nas su zasad pripremljeni samo dosta smušeni predlozi Rusije za predstojeći Samit “dvadesetorice“ (sastanak G-20 zakazan je za 2. april 2009),[1] među kojima su: prihvatanje međunarondih standarda u oblasti makroekonomske i budžetne politike, prihvatanje međunarodne saglasnosti kojom bi se odredili globalni standardi za regulisanje i nadzor u sektoru finansija, uvođenje nadnacionalne rezervne valute, povišenje nivoa finansijskog obrazovanja stanovništva, koncepcija efektivnosti energetskog rasta.
O tome na kakav će prijem kod velike dvadesetorice ovi predlozi naići, šta nedostaje planu Obame, kako se današnja realnost poklapa s prognozama Marksa i zašto je slobodno tržište nešto na šta se slobodno može zaboraviti, govori nam u intervjuu Novoj Gazeti Igor Lavrovski, direktor konsalting kompanije “Kontako”, predavač na Univerzitetu Karlton u Kanadi, s karijerom konsultanta američkog kongresa, ruskih kompanija i centralnog aparata vladajuće partije “Jedinstvena Rusija”.
Kada se čita protivkrizni plan Baraka Obame, stiče se utisak da je to prosto novi program novog predsednika, o pravcu razvoja zemlje. Precizan plan, kojim je do poslednjeg centa sve promišljeno, pun oduševljenja i optimizma, kao da i nema krize. Ima li čega što tom planu nedostaje?
Nedostaju negativne stimulacije. Evo jednog primera. Da bi se iz krize brze izašlo, trebalo je da Obama kaže sledeće: “Narode, vi morate da se što pre otresete vaših starih automobila, i da kupite nove”. Automobilska industrija je već spremna da na tržište izbaci novu generaciju proizvoda s niskom potrošnjom goriva. Smetaju joj milioni starih automobila kojima je mesto na otpadu. I to važi za čitavu industriju. Ako se za korišćenje zastarele opreme uvedu novčane kazne, to će ubrzati njenu zamenu.
Šta je u Americi konkretno već urađeno?
Prvo, spasene su banke. Zatim, mnogo novca usmereno je u problematične privredne grane, delimično i u automobilsku industriju. Jak je pritisak na institucije zadužene za davanje pomoći. Kompanije se dugo nisu obnavljale. Čekale su na državu da im dodeli novac za modernizaciju i to su izdaci kojima se čuva američki socijalizam. I na kraju je postalo jasno gde su granice: niko ne želi da one potonu, ali to ne znači da treba da se oslanjaju isključivo na državnu kasu.
Nedavno sam čitao komentar američkog konsultanta Roba Enderlija koji je rekao kako veoma žali što Amerikom ne upravlja korporacija Intel. On misli da Intel s više uspeha upravlja svojim resursima i tržištem nego američka administracija svojim. Ja se s njim slažem. U načinu na koji rade uspešne kompanije najrazvijenih privrednih grana, sadržan je odgovor na pitanje kako će funkcionisati ekonomija buducnosti.
A šta je to što oni rade? Intel se bavi planiranjem. Oni znaju da njihov čip, s ovim obimom proizvodnje, danas pokriva 90% tržišta. I već je sve spremno za novi čip koji će nakon deset godina takođe pokrivati 90% tržišta. Zato će korporacija kroz pet godina započeti masovnu reklamnu kampanju i istovremeno postepeno skraćivati proizvodnju starog čipa zamenjujući ga novim. Nema nikakve krize… Ni u tragovima.
Kod nas je ekonomija rekonstruisana po uzoru na otprilike 1913. godinu. Nema nikakvog planiranja.
Kod nas ni pravog antikriznog plana…
Nažalost. Bilo bi idealno sesti i razraditi program, sakupiti ljude i ponovo ih obučiti. Ali za tako nešto je potreban ogoroman novac, i jos važnije od toga – razumevanje da je to stvarno neophodno. A ako se lepi snovi države o uspešnoj ekonomiji završavaju na izbalansiranoj emisiji novca, nikuda mi nećemo stići.
…Savremeni kapitalizam Zapada je zapravo samo lejbl (label) prilepljen na neodgovarajući sadržaj. I taj ko veruje tom lejblu, ne razume suštinu sadržaja.
Kako vi nazivate vladajući savremeni sistem?
Smišljeno je mnogo eufemizama – mešovita ekonomija, socijalna tržišna ekonomija, država blagostanja – samo da se socijalizam ne nazove socijalizmom, a kapitalizma s nevidljivom rukom tržišta već davno nigde nema. Realnost se poklopila s prognozom Marksa. Stvarno je došlo do krize koja je uništila kapitalizam. Ali to nije ova, današnja kriza. To je učinila kriza 1929 godine.
Ipak, Marks je pogrešio u dve važne teze. On je opisao smenu društveno-ekonomskih formacija kao posledični proces, a zatim je ta smena politizovana. No politički prevrati nisu povezani s ekonomskom revolucijom. Staljin je upravljao državom kao Henri Ford, a United Fruit se u Latinskoj Americi ponašao kao Berija u Sibiru. U jednakim uslovima rađaju se jednake organizacione forme, tako da nas robovlasništvo još nije napustilo. Progres za poslednjih 2000 godina ogleda se u tome, što se roblje danas ne prodaje na 24 sata korišćenja 7 dana u nedelji, već na 8 sati 5 dana u nedelji. Stare društveno-ekonomske formacije i danas postoje, ali se nad njima pojavljuje jedna novina. Društveno-ekonomske formacije se ne smenjuju tako što nove istiskuju one stare, kako je mislio Marks, već se slažu jedna na drugu, u slojevima. Onoga trenutka kada počne da se ruši postojeća socijalna organizaciona struktura, počinju da isplivavaju stari, već davno, kako nam se to dotada činilo, zaboravljeni slojevi. U 90-im godinama prošlog veka širom Rusije su ponovo procvetale rodovske zajednice, banditske grupe analogne drevnim bandama lovokradica, feudalisti i vazali.
Druga greška Marksa je uverenje da ekonomski progres automatski rešava socijalne i političke probleme. Međutim, pokazalo se da smena društveno-ekonomskih formacija nije porodila novi “zlatni vek”, već čitavu gomilu antagonistički nastrojenih nacionalnih “socijalizama”. Revolucija se sastojala u tome što se u državi pojavio centar planiranja. Sve ekonomije posle 1929. godine postale su jednotipne. Glavnu ulogu u razvoju ekomoje počele su da igraju državne narudžbine, bez obzira je li to SAD, Sovjetski Savez ili Nemačka. Sve te ekonomije su standardizovale rad. Sve te forme socijalizma su u svom većem delu militarizovane, zato što nastupajući u ulozi glavnog naručioca, država u prvom redu naručuje oružje. Te ekonomije u principu nisu sposobne na suživot. Marks nije predvideo da će umesto sveopšteg mira socijalizam zapravo proizvesti sveopšti rat. Prvu su iz spiska konkurenata izbacili Nemačku, zatim je bliže začelju spiska potisnut SSSR, te su tako u trci ostale same SAD. I to je uzrok današnje krize.
A šta s teorijom slobodnog tržišta?
Realna tržišta se tako ne ponašaju. Ona se razvijaju samo kad se šire. U početku novo tržište raste, potom se survava i nakon toga ulazi u fazu stabilnih kolebanja. S ovim ciklusima ekonomisti se bore od kada su ih uočili. I Evropa je u tome uspela. Politikom koju vode, Evropljani su se naučili da gase ove oscilacije i za rezultat se dobio zaustavljen ekonomski rast u evropskim državama.
Sudarivši se s istim problemom 60-ih godina prošlog veka, Amerikanci su primenili upravo obrnuta rešenja. Shvatili su da ako se gase kolebanja, dobit iščezava, a gde nema dobiti nema ni investicija. I počeli su da ulažu maksimalne količine novca u rastuća tržišta, pojačavajući kolebanja. Negativne posledice ovakve politike kompenzirane su ubrzanim prelivanjem novca iz grane u granu. U te svrhe redovno se koristi nafta i otuda takva velika kolebanja “cene za 1 barel”. Tako su naduvali ogroman “balon” u sektoru informacionih tehnologija (IT), što je većina naših ekonomista osudila. No kada pogledamo šta je ostalo od rasprslog “balona” , primetićemo da je IT tržište u celom svetu monopolizovano od strane američkih kompanija.
A kako je ustrojeno to takozvano slobodno tržište u SAD? Da počnemo od sledeceg pitanja: šta to može biti “više privatno” od privatne radnje, odnosno prodavnice? I kada saznajemo da u SAD postoji dve hiljade mreža koje objedinjuju preko sto hiljada prodavnica, slika o “slobodnom tržištu” postaje nešto jasnija. To su krupne korporacije. Ako neko želi da otvori radnju, on kupuje franšizu čak i za neki mini-kiosk. Za neku potpuno privatnu prodavnicu, vlasnik od nikoga neće dobiti kredit, pošto su realni rizici opstanka vrlo veliki. U Americi preživljavaju i rade samo oni koji su uključeni u neku korporaciju.
I još jedan primer. U SAD postoji 170 hiljada benzinskih pumpi, od kojih samo 8% pripadaju neorganizovanim privatnim licima. Naravno, tamo negde u Arizoni, neki siromašak sam usred pustinje, može da opslužuje tri automobila dnevno i to mu niko neće zabranjivati. Sve ostale pumpe kontrolišu velike korporacije kojima se direktno potčinjava privatni biznis. Pri tom one sve normalno funkcionišu. Planska privreda ih štiti od većine rizika.
Šta nam možete reći u vezi sa predlozima Rusije spremljenih za aprilski samit “Velike dvadesetorice”?
Nakon raspada SSSR-a, kao rezultat naduvavanja svih tržišta nominovanih u dolarima, desilo se da su celokupnim finansijskim sistemom planete zavladale SAD i da su Federalne rezerve preuzele ulogu svetske Centralne banke. A iz predloga Medvedeva i Putina, da se pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija i velike dvadestorice osnuje još jedna svetska Centralna banka koja će emitovati novu valutu, proizilazi zapravo to da bi Amerika morala da se vrati na svoju poziciju iz 1945 godine.
U početku epohe Gorbačova, privredna moć SSSR-a je bila u najmanju ruku dva puta veća od kineske. Tada je bilo mnogo više toga, čime se sa Zapadom mogla istrgovati neka pristojna pozicija. Mogao se u mnogim oblastima kroz integraciju ugraditi svoj sistem i dobiti štošta vredno u zamenu…
Sve manje i manje se veruje u sposobnost Rusije da izvede neki novi veliki skok. Računajuci na realnu situaciju, po mom mišljenju, optimalna strategija bi bila, potruditi se i napraviti što tačniju prognozu buduće konfiguracije svetske privrede posle krize i, već danas, započeti trgovinu s budućim svetskim liderima za svoje mesto pod suncem. Pritom zaboraviti na slobodno tržište. Samo uključivanje i upisivanje (po mogućnosti masnim slovima) u tuđi plan je nešto o čemu danas može da se razgovara.
Ana Ovjan, Новая Газета, 26.03.2009.
Sa ruskog preveo Haim Moreno
Peščanik.net, 02.04.2009.
- G-8 – u početku G-7, neformalni klub koji objedinjava lidere najrazvijenijih zemalja zapada: SAD, Japan, Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Italija, Kanada, a od 1998. godine i Rusija. “Veliku osmoricu” često su optuživali za nedemokratičnost, elitizam i stremljenje ka hegemonizmu. S pojavom globalne finansijske krize, njegova nepotpunost i nesposobnost da izgradi efikasne mere za njeno suzbijanje i prevazilaženje postale su očigledne. Tako je novembra 2008, format “Velike osmorice” dopunjen “antikriznim” formatom “Velike dvadesetorice” (G-20) u koji ulaze još i Australija, Argentina, Brazil, Indija, Indonezija, Kina, Meksiko, Saudiska Arabija, Turska, Južna Afrika, Južna Koreja i Evropska Unija. Na prvom antikriznom samitu u Vašingtonu, takođe su učestvovale i Ujedinjene Nacije, MMF i Svetska Banka. ↑