It was raining the whole weekend so we did ontology.
Jerry Fodor
Korisna posledica poslednjih izbora je rasprava o tome šta je demokratski a šta nije, posebno kada je reč o rezultatima izbora u Beogradu. Većinsko je mišljenje da je demokratija ono što se ponekad naziva proceduralnom demokratijom. Jer, smatra se, nema smisla govoriti o volji glasača mimo samog čina glasanja. Ili, drukčije rečeno, svaki ishod koji je u skladu sa izbornim i drugim propisanim precedurama u skladu je sa voljom glasača. Jer bismo inače pristali na autoritarno tumačenje volje glasača i izgubili bismo demokratiju. Mislim da je sve to netačno, a kako ima izvesne nade da se demokratija u Srbiji ustali, nije nevažno da se rasprava o njoj nastavi.
Iz intelektualnih razloga bih hteo da kažem nešto o Rusoovoj ideji opšte volje, jer se neretko ona pominje da bi se potsmehnulo onima koji misle da je u demokratiji reč o volji većine ili, još gore, o volji glasača. I mnogi komentatori Rusoa teže da u tom pojmu vide neku metafizičku stvar, pa im je teško da razumeju o čemu je stvarno reč. Kada se, međutim, pročita tek nekoliko stranica posvećenih opštoj volji i sistemima odlučivanja i izbora u Rusoovom Društvenom ugovoru, postaje jasno da je Ruso samo opisivao ono što se prirodno vezuje za demokratsku vladavinu.
Suština je u ovome: demokratski način odlučivanja i izbora ima za cilj donošenje zajedničke odluke, koja bi trebalo da izražava volju (interese, ciljeve, vrednosti) glasača, dakle neku zajedničku, skupnu, sabranu ili opštu volju.
Očigledno je da, kada se kaže da je potrebna zajednička odluka (ili društveni izbor, kako se to zove u teoriji o društvenom izboru), kako god da se do nje dolazi, to znači da se pretpostavlja da je ona, ta zajednička odluka, mogućna. Ako je odluka instrumentalna, kao što mora da bude ako je politička, tada ona ima nešto za cilj, dakle intenciju. Konačno, kako je zajednička odluka nekakav zbir pojedinačnih volja (ili interesa), prirodno je reći da je to zajednička ili opšta volja (ili da je reč o opštem ili, kako je uobičajeno reći, javnom interesu).
Sam pojam volje, koji je izvor muka i uzbuđenja mnogih interpretatora, može da se zameni interesima, ciljevima, potrebama, vrednostima, idealima, političkim strastima čak, a da se ništa od političkog značaja i smisla ne promeni, osim možda kada se pojam opšte volje dovodi u vezu sa radikalnim političkim promenama, sa reformama ili revolucijama.
U demokratijama odlučuje većina. Kada je reč o samom ustavu zajednice ili države, o društvenom ugovoru po Rusou, potrebna je jednoglasnost. Zato što time građani slobodno pristupaju zajednici, sa ciljem da u njoj nastave da budu individualno slobodni. To znači da je cilj pristupanja zajednici individualna sloboda i da opšta volja ne može da bude drukčije predstavljena nego jednoglasno, mada to ne znači da se do saglasnosti mora doći glasanjem ili na ustavotvornoj skupštini. Zapravo, prirodno je da to bude individualan ugovor sa društvom, kako i sugeriše Ruso.
Takođe, kada se odlučuje o javnim dobrima, postoji faktička jednoglasnost interesa, bez obzira kako se ona izražava, i interes svakoga je istovremeno i opšti interes ili volja, što praktično sledi iz definicije javnog dobra (Ruso kao primere uzima bezbednost i dobrobit).
Tako da nema ničeg metafizičkog u tome da, kada je reč o društvenom ugovoru i najosnovnijim javnim dobrima koja se njime obezbeđuju, svaki pojedinac zna šta je opšta volja i da pojedinačna i jednoglasno izražena volja koincidiraju. Ruso smatra, ispravno, da je za to potrebno samo posedovanje zdravog razuma i ništa više od toga, nikakva viša racionalnost ili autoritet bilo koje vrste.
U svemu ostalom, volja (proste) većine izražava opštu volju. Zašto? Zato što ne može da je izražava volja manjine. To je jednostavno opravdanje demokratije, to jest odlučivanja većinom. Jednoglasnost bi bila još bolja, ali nje često nema, usled razlika u mišljenjima i interesima. Jednoglasno se ne bi mogle doneti mnoge odluke, a ako bi bila dovoljna neka manjina, mogle bi istovremeno da se donesu potpuno suprotstavljene odluke (jer manjina kod svakog izbora može da ima više, većina je jedna).
Jedino odlučivanje većinom obezbeđuje, pod određenim uslovima, i odlučivost i jednoznačnost. Ruso veoma dobro, i savremeno, analizira političke procese, koji su se u starijoj političkoj filozofiji nazivali „korupcijom države“, u kojima volja manjine prevladava nad većinom. I to je otprilike sve što je od značaja kada je reč o opštoj volji, bar kada je reč o samom pojmu.
Politika, znači, ima za cilj ostvarenje javnih interesa i staranje o javnim dobrima, koji su transparentni glasačima, jer su u skladu sa njihovim interesima, koje u najvećem broju slučajeva reprezentuje glas većine, jer ona predstavlja opštu volju. Kako se pojedinačni glasovi sabiraju u glas većine, pitanje je političkog sistema i načina biranja i glasanja. No demokratija, ili odlučivanje većinom, ima političku prednost nad autoritarnim vidovima odlučivanja zato što bolje i efikasnije reprezentuje opštu volju, što i jeste rukovodno načelo kod izbora alternativnih postupaka odlučivanja.
Računam da je ovo dovoljno, bar za svrhu ovog napisa, da se vidi da nema ničeg ni metafizičkog, niti autoritarnog u tome da se smatra da je potrebno da procedura odlučivanja izražava volju većine i time demokratsku volju glasača. I zaista, to i jeste ono što se podrazumeva pod demokratijom: legitimnost volje većine i procedura koja obezbeđuje da se ona izrazi.
Može se reći da mi ne možemo da znamo koja je volja većine, mimo onoga što se konstituiše kao većina po važećoj proceduri. Posebno u reprezentativnoj demokratiji. To nije očigledno samo po sebi, kao što se može činiti, ali jeste tačno da nema volje većine mimo neke procedure kojom se ona izražava. Ali, naravno, to su dve stvari. Jedno je da je uvek potreban postupak dolaženja do opšte volje, a drugo je da je to ostvarivo svakim postupkom koji je trenutno na snazi. Kod ove tačke greši, mislim, Kenet Erou, kada interpretira idealistička shvatanja, u koja svrstava i Rusoovu opštu volju (kao i učenje Kanta).1
Jedan način da se razume opšta volja u svetlu Erouove teorije društvenog izbora, koja je apsolutno fundamentala za političku nauku i analitičko političko mišljenje uopšte, jeste sledeći:2
Potrebna je određena homogenost političkih shvatanja, kako bi dosledno odlučivanje večinom bilo moguće. To je u skladu sa Erouovom teorijom. Opšta volja jeste jedan opis te homogenosti. Dakle, postoji ishod kada su volje (interesi, preferencije, ciljevi, vrednosti ili o čemu god se radi) homogene i drugi, kada one to nisu. Po Rusou, prvi ishod legitimiše drugi. Ovo se može shvatiti kao dinamička teorija društvenog izbora. Naime, opšta volja jeste ono što utiče na političku stabilnost u svakom datom času. Ukoliko ishodi konkretnih političkih izbora, recimo trenutni rezultati glasanja, ili još češće, odluka o većinskoj koaliciji, dakle ukoliko oni nisu u skladu sa opštom voljom, može se očekivati politička nestabilnost i promene koje će voditi usklađivanju sa opštom voljom, odnosno voljom većine.3
To je i bio razlog što su ta „idealistička“ shvatanja imala revolucionarni potencijal i posledice, ne samo 1789. nego i 1989. Demokratija je više od procedure i skupa institucija.
Tu sada greše oni koji misle da je autoritarno tumačenje opšte volje jedino moguće, bilo da je reč o načinu odlučivanja ili o načinu iskazivanja neslaganja sa onima na vlasti. Zapravo je upravo suprotno, kao što je precizno pokazao Erou. Određena saglasnost individualnih volja, dakle opšta volja, potrebna je da bi se demokratskim putem uklonila autokratska vlast. Nije, u stvari, potrebno ni predati vlast autoritarnom vođi, niti se za nju otimati na ulici, što ne znači da reprezentativna demokratija nema smisla, a ni da javne demonstracije ili protesti nisu jedan od načina da se izrazi volja građana ili glasača.
Da bi se to videlo, ima smisla krenuti istim postupkom kao i Ruso: od posebnog slučaja. Skorašnji izbori u Srbiji su održani pre vremena, da bi se glasači odlučili da li su ili nisu za potpisivanje (alternativno, za poništavanje) Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Da li znamo za šta su se glasači odlučili? Oni koji veruju u proceduralnu demokratiju, mogli bi da odgovore na jedan od dva sledeća načina.
Prvi: ogovor ćemo znati pošto se oformi vladajuća većina. Ako se ona sastavi od partija koje su protiv toga sporazuma ili za taj sporazum, značemo i volju većine.
Drugi: pitanje nema smisla, jer se na izborima odlučuje o tome ko može da sastavi vladu, ko će da bude vlast, a ne o tome šta da se čini sa nekim međunarodnim sporazumom.
Oba ova odgovora nisu u skladu sa demokratijom shvaćenom kao način odlučivanja većinom. Jasno je da je reč o izborima na kojima su glasači pitani o tome šta je u opštem interesu, šta je opšta volja, pa bi procedura glasanja morala da bude takva da može da dâ odgovor na to pitanje. Kao što se može videti, upravo je o tome reč u postizbornim pregovorima političkih partija. Moguće je da prevlada volja manjine, jer, kao što je i Rusou bilo jasno, interesi partija ne moraju da budu isti kao i interesi glasača. Zapaziti da je to omogućeno procedurom, moglo bi samo da bude razlog da se ona ne smatra demokratskom, a ne da se tvrdi da je to jedini kriterij demokratičnosti.
Naravno, skorašnji srpski izbori su poseban slučaj. Mnogo češće na izborima se ne odlučuje o jednom političkom pitanju već o skupu pitanja, dakle o čitavim programima. Tako da ovde nije jednostavno odrediti šta je volja većine, to jest kojom procedurom se ona utvrđuje. Opet, u posebnom slučaju, kada postoje dve stranke ili kada su interesi glasača uređeni na poseban način, recimo na one koji su više ili manje ulevo ili udesno, u ideološkom ili u interesnom smislu, tada volju većine izražava glasač koji je u sredini toga prostora, jer je isti broj glasača ulevo i udesno od njega, pa je većina tamo gde se taj glasač nađe.
No, to ne mora da bude slučaj, ako postoji veći broj stranaka, ako se odlučuje po proporcionalnom sistemu i ako se ideološki sporovi ne mogu svesti na jednu dimenziju – kao što je podela na levicu i desnicu. No, i u tom slučaju možemo da znamo koja je volja glasača i ona ne mora da bude saglasna sa svim onim ishodima koji su u skladu sa izbornim pravilima i drugim propisima, kojih može da bude više ili previše.
Uzmimo primer beogradskih izbora. Možemo li da znamo šta je volja glasača Beograda? Najpre bi trebalo uočiti da je reč o redovnim izborima, na kojima se ocenjuje rad gradske vlasti. Rezultati beogradskih izbora ne sugerišu da im je izglasano nepoverenje. Jasno je da je jedna od stranaka iz postojeće koalicije na vlasti, DSS, rešila da pređe u drugu koaliciju iz razloga koji nemaju veze sa gradskom, već sa državnom politikom. Tako da to ne može da se opravda pozivanjem na volju glasača.
Naravno, kako su moguće različite koalicije koje obezbeđuju većinu u gradskoj skupštini, može li se za neku od njih reći da je više u skladu sa voljom glasača? Ruso je ovde posmatrao glasanje i uopšte demokratsko odlučivanje kao način da se pronađe volja većine, koja, da podsetim, predstavlja opštu volju. Jedan način da se ta ideja predstavi jeste da se utvrdi koja stranka ima veći koalicioni potencijal, nezavisno od toga koja će se koalicija konačno oformiti. Tome bi mogli da pomognu različiti indeksi moći.4
U slučaju postojanja više partija, veće partije, po pravilu, imaju koalicionu moć koja je veća od njihovog udela u glasačkom telu, a najveća bi partija trebalo da ima najveću koalicionu moć. Jedan način da se vidi šta ovo znači jeste da se razmotre rezultati izbora za srpsku skupštinu. Pre izbora je oformljena koalicija stranaka pod nazivom Za evropsku Srbiju (ZES). Stranke koje su posle izbora htele da oforme nacionalnu vladu su izašle na izbore samostalno. Za prvu je koaliciju glasalo praktično 40% glasača, a za tri nacionalne stranke, zaokruženo, 30, 12 i 7%. Ove druge, dakle, imaju više od koalicije ZES.
Da su nacionalne stranke napravile koaliciju pre izbora, njihov bi koalicioni potencijal bio nadmoćan. Kako nisu, to znači da su te partije ostavile mogućnost da posle izbora odluče sa kim će. No, to značajno smanjuje njihovu moć. Jer što je više stranaka, to je veća moć velike partije ili predizborne koalicije.
Jedan način da se to vidi jeste da se oceni oceni moć veoma male stranke iz Jagodine, dakle Jedinstvene Srbije. Budući da od nje zavisi da li će biti mogućno oformiti vladu, njeno priklanjanje proevropskoj koaliciji znači da druge stranke koje su sa njom u koaliciji nemaju nikakvu moć u toj stvari. Ukoliko, pak, slede Jedinstvenu Srbiju, moć te koalicije u savezu sa ZES je praktično 50%: oni bi, dakle, delili vlast sa ZES, gotovo po pola.
Nasuprot tome, u nacionalnoj koaliciji bi mogli da imaju najviše jednu trećinu moći. Što je veći broj manjih partija, to je veća moć velike partije.
U tom smislu, velike partije ili predizborne koalicije mogu da izražavaju volju većine ili opštu volju, iako nisu osvojile prostu većinu glasova. Zbog toga nije uobičajeno da se oformi vlada malih partija, koje stoje nasuprot najveće partije ili koalicije. Takve su bile i prva i druga Koštuničina vlada i nisu bile stabilne. Što je u skladu sa dinamičkom ili prevratničkom ulogom Rusoove opšte volje.
Naravno, može da se postavi putanje – A šta da su nacionalne partije napravile predizbornu koaliciju? Odgovor je da nisu. Zašto nisu, to je pitanje za DSS, to jest za Koštunicu, a kada je reč o predizbornoj koaliciji sa SPS, to je pitanje i za SRS. Glasači su to mogli da shvate samo kao procenu ovih partija da samostalno mogu da prođu bolje nego u koaliciji. Posebno je to tačno za SRS, koja je očekivala da bude najjača pojedinačna stranka i da tako dobije najveći koalicioni potencijal, težeći na taj način da ona izražava opštu volju glasača Srbije. Glasači su, međutim, relativnu većinu dali koaliciji ZES. Tim predizbornim ponašanjem su i te stranke iskazale razumevanje za ulogu opšte volje u demokratijama.
Možemo, dakle, da znamo za šta je većina glasača i u Srbiji i u Beogradu, šta je volja većine ili opšta volja. Ni u jednom niti u drugom slučaju to nije da se na vlasti nađe narodnjačko-radikalsko-socijalistička koalicija. To, naravno, ne znači da oni ne mogu da tu koaliciju i sastave i da preuzmu vlast i u Srbiji i u Beogradu. To bi bilo u skladu sa izbornim pravilima, ali ne i u skladu sa izraženom voljom glasača.
Drugo je pitanje da li su glasači Srbije spremni da prihvate koaliciju ZES-SPS. Ukoliko bi se težilo konzistentnosti, koalicija ZES-LDP bi najbolje izražavala volju glasača i time opštu volju. Kao što sam i ranije pisao, koalicija koja je najviše u skladu sa voljom većine jeste ona sastavljena od proevropskih partija i od stranaka manjina i stranke koja izražava interese penzionera. SPS tu ne spada. Ukoliko je to tačno, valja očekivati da će se koalicija na vlasti uskladiti sa opštom voljom kasnije, bilo u skupštini ili na novim izborima.
Peščanik.net, 17.06.2008.
________________
- K. J. Arrow, Social Choice and Individual Values. Yale University Press, 1963 (second edition), pp. 81-91 (knjiga je dostupna na internetu).
- O tome, ali ne u vezi sa Rusoom, vidi više u V. Gligorov, Politička vrednovanja. Beograd: Partizanska knjiga, 1985, poslednja glava.
- O tome vidi R. Farquharson, Theory of Voting. Yale University Press, 1969 (navodim po sećanju jer mi je knjiga u Beogradu i trenutno, ne mogu da je konsultujem).
- Za jedan jednostavan i prigodan prikaz videti R. Aumann, R. Myerson (1988), “Endogenous Formation of Links between Players and of Coalitions: An Application of the Shapley Value,” in The Shapley Value: Essays in Honor of Lloyd S. Shapley, edited by A. E. Roth, Cambridge University Press, Cambridge, 1988, pp. 175-191 (dostupan je na internet, na stranici prvog autora).
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
