Verovatno najzanimljivija karakteristika predsedničkih izbora u Americi jeste to koliko su kampanje oba kandidata deleko od onoga što je od najvećeg značaja u ovom času, a to je stanje privrede i finansijska kriza. Barak Obama se čuva da se ne obaveže previše, jer računa da mu to nije potrebno: kriza radi za njega. Mekejn je, opet, u početku gledao da nametne temu o demokratama kao neizlečivim liberalima koji uvek nameravaju da povećaju poreze, dok je on za to da se oni smanje. Ovo sada deluje kao rđavo izabrana tema, bez obzira na popularnost niskih poreza i nepopularnost mera da poreski obveznici preuzmu gubitke finansijskih ustanova, jer se upravo ovih dana američke vlasti spremaju da preuzmu dodatne obaveze od možda čak 700 milijardi dolara, što je oko 5% bruto domaćeg proizvoda (da li će realizovane obaveze biti veće ili manje od te cifre ostaje da se vidi). Svejedno, politička upotreba poreza je uvek zanimljiva, a pruža i mogućnost da se nešto kaže o poreskim sistemima uopšte.
Ono što se upravo sada može naučiti jeste u kojoj je meri moguće birati nivo i strukturu javnih rashoda, a posledično i nivo i sistem oporezivanja. U američkim predsedničkim izborima se često može čuti kako jedan kandidat namerava da poveća poreze, a drugi obećava da će da ih smanji, mada svi teže da se predstave kao fiskalno odgovorne ličnosti. Koliko je to zaista autonomna politička odluka ili odluka zakonodavne i izvršne vlasti, donekle se može videti na primeru socijalizacije gubitaka finansijskog sektora koja se upravo odvija. Oba kandidata za predsednika podržavaju, bar u načelu, nameru ministarstva finansija da preuzme veliki deo rđavih dugova banaka i drugih finansijskih ustanova. Mekejn, uz to, ističe da svejedno neće povećavati poreze. Ovo omogućava da se ukaže na dve stvari.
Prvo, ako se povećavaju javne obaveze, ali ne i prihodi, to znači da će se povećati zaduženje. Moguće je da će se ono, u konkretnom američkom slučaju, pokriti iz prodaje trenutno bezvrednih vrednosnih papira koje će država sada otkupiti, ali u meri u kojoj to ne bude moguće, država će imati dodatni dug koji će se izmiriti iz nekih budućih poreskih prihoda. Jednostavna je činjenica da su porezi jedini način da se kad-tad pokriju javni rashodi.
Drugo, odluke koje dovode do povećanja javnih rashoda ne donose se samo u zakonodavnim ili izvršnim vlastima. Pored neposrednih budžetskih obaveza, javne vlasti snose i fiskalni rizik, koji ima više lica i oblika. Jedno su obaveze, kao što sada vidimo, prema stabilnosti finansijskog sistema, drugo su obaveze prema (punoj) zaposlenosti, koje ćemo uskoro videti, ako američka privreda uđe u recesiju, treće su socijalne obaveze, a postoje i četvrte, pete i još poneka obaveza.
Ponekad se o fiskalnim rizicima govori kao o „moralnom hazardu“ (koji je, naravno, opštija pojava), to jest o privatnim obavezama koje se namiruju tuđim, na primer javnim sredstvima, ili kao o „vremenskoj nedoslednosti“ privredne politike, kada se jedan skup mera zagovara pre a drugi posle realizacije određenih rizika. Budući da moralni hazard ima negativnu konotaciju, valja voditi računa o činjenici da ga nije moguće u potpunosti eliminisati, kao što je praktično nemoguće obezbediti vremenski doslednu politiku. U izvesnom smislu, koji se ovde ne može obrazlagati, moralni hazard i vremenska nedoslednost se nalaze među razlozima zbog kojih postoje javne vlasti, to jest države uopšte.
Ključna pitanja vezana za poreze i poreske sisteme uopšte svode se na dva. Jedno je u vezi sa javnim rashodima, sa njihovim nivoom i strukturom. Drugo je u vezi sa poreskom osnovom i stopom. Idealno bi bilo kada bi se ove dve odluke donosile istovremeno, recimo kao kada se donosi odluka o izgradnji puta na osnovu toga koliko se može zaraditi naplatom putarine. Kada bi porezi bili kao putarine, tada bi oni praktično imali istu funkciju kao i cene privatnih dobara i usluga. Iz više razloga, međutim, to nije ostvarivo. Usled toga, ove se dve odluke – na šta da se troše javna sredstva i ko i koliko da za to plati – donose odvojeno. Odvojeno u tom smislu što bi oni koji donose odluke trebalo da se rukovode različitim načelima kod odlučivanja o rashodima i o prihodima. Samo odlučivanje bi trebalo da je kolektivno, dakle da se obavlja u predstavničkim telima, ako direktna demokratija nije ostvariva.
Načela kojima se rukovode odluke o javnim rashodima gotovo sva su u vezi sa pravdom ili sa pravičnošću (dakle distributivna su). Načela kojima se biraju poreski instrumenti i stope su prevashodno ona koja vode računa o efikasnosti (dakle alokativna su). Ovo se često ne vidi lako zato što se politička rasprava o porezima u velikoj meri vodi oko toga šta je pravična raspodela poreskog tereta i uopšte kako da se različitim poreskim stopama smanji imovinska ili društvena nejednakost. Ovo bi, možda, bilo moguće ukoliko bi postojali porezi koji ne bi uticali na ponašanje poreskih obveznika. Budući da takvih ili nema ili ih nema smisla primeniti, ključno pitanje svakog poreskog sistema jeste u kojoj meri on utiče na efikasnost alokacije proizvodnih činilaca ili na efikasnost privređivanja uopšte?
Posmatrano sa stanovišta oba ova načela – pravičnosti i efikasnosti – rasprava o tome ko je za povećanje ili za smanjenje poreskih stopa deluje prilično bespredmetno. Obično se pretpostavlja da su manje poreske stope bolje od većih iz razloga efikasnosti. Ljudi više rade ako su porezi (i doprinosi) na dohodak i posebno na plate manji i ulažu više ukoliko su porezi na dobit i na druge prihode od kapitala niži. No, u stvarnosti je uticaj poreza na efikasnost privređivanja ipak složenija stvar.
Uzmimo da postoje razlozi, da je optimalno da se, uprošćeno govoreći, proizvodne cene razlikuju od potrošnih. Na tržištu bi konkurencija uklonila ovu razliku. U uslovima kada je moguće uvesti poreze, optimalno rešenje postaje dostupno, jer su porezi upravo intrument kojim može da se „zabije klin“, kako se to kaže, između cena u proizvodnji i cena u razmeni, to jest u potrošnji. Takvih optimalnih „klinova“ može da bude više, pa mogu da postoje, bar u načelu, optimalni porezi. Posebno ukoliko ne postoje potrebne informacije o stručnosti i zalaganju zaposlenih ili o rizicima sa kojima se suočavaju tokom radnog i životnog veka, pa je potrebno kako podstači punu stručnu i radnu angažovanost tako i obezbediti dovoljan nivo štednje, to jest valjan raspored potrošnje tokom čitavog životnog veka. U oba ova slučaja individualni i socijalni troškovi i dobiti ne moraju da se podudaraju, štaviše može biti upravo optimalno da se ne podudaraju. U tim slučajevima, oporezivanje može da bude efikasno rešenje, ukoliko nije dostupno ili je nepoželjno neko neposrednije, recimo neki vid komandne privrede. Predloga koji idu u pravcu komandne privrede već ima u kontekstu trenutne američke finansijske krize. Recimo, veliki broj predloga o povećanoj regulisanosti privrede ide u tom smeru. Ovde valja samo ukazati, jer nije moguće detaljnije o tome pisati, da su porezi i državna regulativa supstitutivna sredstva, tako da se ne dobija mnogo ako niži porezi idu uz veću regulisanost privrede i obratno, osim u tom smislu što porezi mogu da budu efikasniji od komandi.
Pored toga što mogu da postoje optimalni porezi, poreske stope ne moraju da budu linearne. Ne mora da bude tačno da su niži porezi nužno podsticajniji od viših. Kako kada je reč o podsticanju rada i zapošljavanja, tako i kada je reč o štednji i ulaganju. U nekim su slučajevima potrebni negativni porezi ili, drukčije rečeno, subvencije. Ovde čitava ova priča o porezima postaje mnogo složenija, pa je nema smisla u ovom napisu slediti. Važno je naprosto istaći da se rasprava o porezima odnosi na efikasnost privređivanja i da nema mnogo dodirnih tačaka sa jednostavnim političkim obećanjima o nižim i višim porezima.
Zaključak iz svega ovoga je sledeći: postoje optimalni porezi, dakle oni koji poboljšavaju efikasnost alokacije proizvodnih resursa (rada i kapitala, recimo), čak i ako se smatra da ne postoji potreba ni za kakvom javnom potrošnjom. Ako se, pak, smatra da je ona potrebna, od najvećeg je značaja da se koriste porezi koji su optimalni (a ne na primer oni kojima se najlakše pune državne kase), dakle ili oni koji povećavaju efikasnost privređivanja ili oni koji mu nanose najmanju štetu.
Na šta bi trebalo da se troše javna sredstva, to je zasebno pitanje. U američkoj predizbornoj debati oba kandidata obećavaju uštede. U novinama se, takođe, ukazuje na činjenicu da rast obaveza prema finansijskom sektoru znači da će morati da se smanje izdaci za druge javne potrebe, recimo za reformu zdravstevnog sistema, obrazovanja ili za ulaganja u infrastrukturu. Ovo pogotovo zato što oba kandidata obećavaju da neće povećavati poreze, mada se zalažu za jednu ili drugu vrstu preraspodele poreskog tereta. Demokratski kandidat, Barak Obama, obećava da će od bogatijih tražiti da plaćaju više poreze, a republikanski se kandidat, Džon Mekejn, zalaže za smanjenje poreza na prihode od kapitala, uz zamrzavanje javnih rashoda na postojećem nivou (mada sa značajnim izuzecima).
Problem sa ovim predlozima jeste u tome što je usred privredne krize veoma teško uspostaviti kontrolu nad javnim rashodima, kao što je već rečeno. Sasvim je moguće da će sledeći predsednik Sjedinjenih Država istovremno smanjiti poreze, da bi podstakao privatnu potrošnju, i istovremno povećati javnu potrošnju. Što znači da će se značajno povećati javni dug. Ovo pogotovo ako ista partija osvoji i zakonodavnu i izvršnu vlast, što izgleda veoma verovatno u ovom momentu. Bil Niskanen, poznati američki ekonomist, je pokazao (mada ima onih koji to osporavaju) da politika nižih poreza kao sredstvo smanjenja rashoda nije ostvariva i da do realnog smanjenja javnih rashoda obično dolazi kada je vlast podeljenja, dakle kada jedna partija kontroliše izvršnu, a druga zakonodavnu vlast ili bar jedan od domova.
Džon Mekejn je u jednom momentu rekao da je potreban novi društvenu ugovor o javnim rashodima. Ovo je, naravno, ispravan pristup. Budući da se najveći deo budžeta troši na jedan ili drugi vid preraspodele ukupnog dohotka, neka vrsta dugoročnijeg sporazuma o politici preraspodele bi svakako bilo najbolje rešenje, jer bi se time depolitizovala politika javnih finansija. Ovo se, međutim, može izvesti samo izmenom ustava, budući da je to osnovni društveni ugovor, što je nerealno. Uobičajenim političkim postupkom, dakle preko izbora, to se po svemu sudeći ne može postići.
U ovom času, verovatno najveće ograničenje na dalji rast javnih rashoda jeste eventualni nedostatak spremnosti da se dodatno zaduživanje finansira. To je istovremno razlog zašto je finansijska globalizacija dobra i zašto je na udaru antiglobalista i sa levice i sa desnice. Veliki broj zemalja, među njima Sjedinjene Države i Srbija, mogu da se suoče sa otežanim finansiranjem javnih potreba zaduživanjem, jer će krediti poskupeti. Tako da će istovremeno morati da se povećaju porezi i da se smanji javna potrošnja, jer će zaduživanje biti preskupo ili čak, nekim zemljama, nedostupno.
Ključna, dakle, pitanja su optimalnost poreza i pravičnost javnih rashoda, a ne prvenstveno da li su porezi visoki ili niski. Jer viši porezi ne garantuju i veću pravičnost (verovatno upravo suprotno), a niži ne garantuju povećanu efikasnost, bar ne sami po sebi. Još važnije od toga, nivo i struktura javnih prihoda i rashoda se određeju na veoma složen i decentralizovan način u finansijski globalizovanom svetu što značajno umanjuje moć američkih fisklanih vlasti.
Peščanik.net, 01.10.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
