Ja nisam prvi predsednik koji se prihvatio rešavanja ovog problema, ali sam odlučan u tome da budem poslednji.
Predsednice Kongresa, potpredsedniče Bajden, članovi Kongresa i američki narode:
Kada sam zimus govorio ovde, naš narod se suočavao sa najgorom ekonomskom krizom od 1929. Mesečno je bez posla ostajalo 700.000 ljudi. Krediti su bili stali, a finansijski sistem je bio na ivici kolapsa.
Kao što će vam reći svaki Amerikanac koji još uvek traži posao, još nismo izašli iz krize. Potpun oporavak očekujemo tek kroz nekoliko meseci. I ja neću odustati dok se oni Amerikanci koji traže posao ne zaposle. Dok ona preduzeća kojima treba kapital i kredit ne počnu da posluju uspešno. Dok svi odgovorni kućevlasnici ne budu mogli da zadrže svoje kuće.
To je naš krajnji cilj. Ali zahvaljujući hrabrim i odlučnim potezima koje smo preduzimali od januara, mogu odgovorno da tvrdim da smo izvukli privredu sa ivice provalije.
Sada bih želeo da zahvalim članovima ovog tela na trudu i podršci u proteklih nekoliko meseci, a naročito onima koji su rizikovali i glasali za to da nas usmere na put oporavka. Takođe želim da zahvalim američkom narodu na strpljenju i odlučnosti koje je pokazao u ovo teško vreme za našu naciju.
Ali nismo ovde došli samo da rešavamo krize. Došli smo da izgradimo budućnost.
Zato sam večeras došao da govorim o jednom problemu od ključnog značaja za tu budućnost – a to je problem zdravstvene zaštite.
Ja nisam prvi predsednik koji se prihvatio rešavanja ovog problema, ali sam odlučan u tome da budem poslednji.
Prošao je skoro čitav vek otkad je Teodor Ruzvelt pokrenuo pitanje reforme zdravstva. I od tada su skoro svi predsednici i skoro svaki saziv Kongresa, bilo da se radilo o republikancima ili demokratama, pokušavali da nekako prebrode ovaj izazov. Zakon o reformi zdravstva je prvi predložio stariji Džon Dingl 1943. godine. Šezdeset pet godina kasnije, taj isti zakon predlaže njegov sin, na početku svakog zasedanja.
Naš zajednički neuspeh u suočavanju s ovim izazovom doveo nas je skoro do sloma. Svako razume ogromne poteškoće koje su nametnute ljudima bez osiguranja, koje samo jedna bolest ili saobraćajna nesreća dele od bankrota. To nisu ljudi koji žive od socijalne pomoći, to su Amerikanci iz srednje klase. Nekima poslodavac ne plaća osiguranje, drugi su samozaposleni i ne mogu da ga priušte, jer zdravstveno osiguranje tri puta više košta pojedinca nego poslodavca.
Mnogim drugim Amerikancima koji mogu da plate i koji plaćaju, osiguranje je ipak uskraćeno, zbog postojeće bolesti koju osiguravajuće kompanije smatraju previše rizičnom ili preskupom da je pokriju.
Mi smo jedina napredna demokratska država na svetu, jedina bogata država koja dozvoljava da milioni njenih građana trpe tako nešto.
Trenutno ima preko 30 miliona američkih građana bez osiguranja. U dvogodišnjem periodu, svaki treći Amerikanac na neko vreme ostane bez osiguranja, a 14.000 Amerikanaca svakodnevno gubi osiguranje.
Drugim rečima, to se može desiti svakome.
Ali problem zdravstva nije samo problem neosiguranih. Oni osigurani nikad nisu bili manje bezbedni i manje stabilni nego što su danas. Sve više i više Amerikanaca brine da će, ako se preseli, izgubi ili promeni posao, istovremeno ostati bez osiguranja. Sve je više i više Amerikanaca koji plaćaju osiguranje, a kad se razbole shvate da im osiguravajuća kompanija neće platiti troškove lečenja, ili ih neće platiti u potpunosti. To se dešava svakodnevno.
Čovek iz Ilinoisa je ostao bez osiguranja dok je bio na hemoterapiji pošto je osiguravajuća kompanija saznala da u prijavi nije naveo da ima kamen u bubregu za koji nije ni znao. Odložili su mu terapiju i zbog toga je umro.
Jedna žena iz Teksasa je morala na operaciju raka dojke, a osiguravajuća kompanija joj je otkazala osiguranje jer nije prijavila da ima probleme s aknama. Dok joj nisu ponovo aktivirali osiguranje, rak je zahvatio dvaput veću površinu.
To je tužno i pokvareno, i niko ne bi trebalo da bude tako tretiran u Sjedinjenim Američkim Državama.
Tu je i problem sve većih troškova. Na zdravstvo trošimo 1,5 puta više po osobi nego ijedna druga zemlja, a nismo ništa zdraviji zbog toga. To je jedan od razloga zašto su premije osiguranja rasle tri puta brže od plata.
Zato toliko poslodavaca, a naročito malih preduzeća, primorava svoje zaposlene da više odvajaju za osiguranje, ili im osiguranje uopšte ne uplaćuju.
Zato ima toliko preduzimljivih ljudi koji uopšte ne mogu da otvore firmu, i zato su američke kompanije koje se takmiče na svetskom tržištu – kao što su naši proizvođači automobila – u mnogo nepovoljnijem položaju.
Zato i mi koji imamo osiguranje plaćamo sve veći skriveni porez za one koji ga nemaju. Oko 1.000 dolara godišnje odlazi na troškove hitnog lečenja nekog drugog.
Na kraju, naš zdravstveni sistem nameće neodržive troškove poreznicima. Kada troškovi zdravstvene zaštite rastu ovakvom brzinom, to podiže troškove programa poput Medikera i Medikejda.
Ako ništa ne uradimo da usporimo ovaj prebrzi rast troškova, na kraju ćemo plaćati više za Mediker i Medikejd nego za sve ostale vladine programe zajedno.
Jednostavno rečeno, naš problem sa zdravstvom je problem deficita. Ništa drugo nije ni približno zabrinjavajuće.
Ništa drugo.
To su činjenice. Njih niko ne spori. Znamo da moramo reformisati sistem. Pitanje je kako. Ima nekih na levici koji kažu da je jedini način da se sistem popravi – državno zdravstvo kao u Kanadi, ali tako bismo ozbiljno ugrozili tržište privatnog osiguranja, jer bi država obezbeđivala osiguranje svima.
Ovi sa desnice tvrde da bi trebalo ukinuti zdravstvenu zaštitu koju plaća poslodavac, i ostaviti građanima da sami plaćaju svoje osiguranje.
Moram da kažem da oba ova pristupa imaju svojih prednosti. Ali oba pristupa podrazumevaju radikalne promene koje bi poremetile sistem zdravstvene zaštite koju većina ljudi sada ima. Pošto je zdravstvena zaštita šesti po veličini deo naše privrede, verujem da je razumnije nastaviti s onim što funkcioniše i popraviti ono što nije dobro, umesto da krenemo od nule sa potpuno novim sistemom.
I vi u Kongresu ste upravo to pokušali da uradite u proteklih nekoliko meseci. Za to vreme smo Vašington videli u najboljem i u najgorem svetlu. Videli smo mnoge u ovoj skupštini kako su veći deo godine neumorno radili ne bi li predložili razumne ideje o tome kako da sprovedemo reformu. Od pet komiteta koji su radili na zakonima, četiri su već završila posao, a Finansijski komitet Senata je danas izdao saopštenje da će naredne nedelje predati nacrt.
To se nikad ranije nije desilo.
Naš rad je podržala do sada neviđena koalicija lekara i medicinskih sestara, bolnica, udruženja penzionera, pa čak i proizvođača lekova – od kojih su mnogi ranije bili protiv reformi.
Oko 80% članova ovog tela slaže se po pitanju toga šta treba da se uradi, i zato smo bliže reformi nego ikad ranije.
Ali smo u ovih nekoliko meseci takođe videli isto ono partijsko nadmudrivanje koje samo pojačava prezir mnogih Amerikanaca prema vladi. Umesto poštene rasprave, videli smo taktiku zastrašivanja. Neki su se ukopali u ideološke rovove, i nisu spremni na kompromis. Mnogo njih je oskoristilo ovu priliku za sticanje kratkoročnih političkih poena, čak i po cenu toga da se ne reši ovaj dugoročni problem. I iz ove oluje optužbi i kontraoptužbi, stvorila se konfuzija.
Pa, vreme za prepirke i igre je isteklo. Sada je vreme za akciju. Sada moramo spojiti najbolje ideje obeju partija i pokazati američkom narodu da možemo završiti ono zbog čega su nas izabrali. Sada je vreme da rešimo pitanje zdravstva.
Plan koji objavljujem večeras ima tri osnovna cilja.
Oni koji već imaju zdravstveno osiguranje, dobiće veću stabilnost i sigurnost. Oni koji nemaju osiguranje, dobiće ga. A rast zdravstvenih troškova za naše porodice, firme i vladu biće usporen.
Prema tom planu, svako mora da preuzme deo odgovornosti – ne samo vlada, ne samo osiguravajuće kompanije, već svi, uključujući i poslodavce i pojedince.
To je plan koji uključuje ideje raznih senatora i kongresmena, demokrata i republikanaca i nekih mojih političkih protivnika na izborima.
Evo detalja koje svaki Amerikanac treba da zna o ovom planu.
Prvo, ako pripadate milionima Amerikanaca koji već imaju osiguranje kod poslodavca, ili kroz Mediker ili Medikejd, ili ste vojni veteran, ništa u ovom planu neće zahtevati da vaš poslodavac ili vi promenite osiguranje ili lekara.
Da ponovim to – po ovom planu se ne traži da promenite ono što već imate.
Ali će ovaj plan pomoći da osiguranje koje već imate bolje funkcioniše. Prema ovom planu, biće nezakonito da vam osiguravajuće kompanije ne pokriju troškove lečenja ako ste već imali neko oboljenje.
Čim potpišem ovaj zakon, osiguravajuće kompanije neće moći da vam ne plate lečenje kad se razbolite, ili da ne pokriju troškove onda kad vam je to najpotrebnije. Više neće moći da arbitrarno određuju kolike će vam troškove pokriti za godinu dana ili za ceo život. Ograničićemo iznos direktne naplate od pacijenta, jer u Sjedinjenim Američkim Državama niko ne sme da bankrotira zato što se razboleo.
Osiguravajuće kompanije će morati da bez dodatne naplate pokrivaju troškove rutinskih pregleda kao što su mamogram ili kolonoskopija. Zato što nema razloga da ne otkrivamo oboljenja poput raka dojke ili raka debelog creva pre nego što se pogoršaju.
To je logično, tako se štedi novac i čuvaju životi.
To je ono što Amerikanci koji imaju zdravstveno osiguranje mogu da očekuju od ovog plana: veću bezbednost i veću stabilnost.
Ali ako pripadate desetinama miliona Amerikanaca koji nemaju zdravstveno osiguranje, drugi deo ovog plana vam nudi kvalitetne i povoljne mogućnosti. Ako ostanete bez posla ili ga promenite, moći ćete da dobijete osiguranje. Ako se sami upustite u posao i pokrenete malo preduzeće, moći ćete da dobijete osiguranje. To ćemo postići stvaranjem novog tržišta osiguranja, tržišta na kojem će pojedinci i mala preduzeća moći da kupuju zdravstveno osiguranje po povoljnoj ceni.
Osiguravajuće kompanije će se nadmetati na tom tržištu, jer će biti nekoliko miliona novih klijenata. Kao jedna velika grupa, ovi klijenti će imati veći uticaj na sniženje cena i kvalitetno osiguranje. Tako velike kompanije i državni službenici dobijaju osiguranje po povoljnoj ceni. Tako svako u ovom Kongresu dobija povoljno osiguranje. Vreme je da pružimo svakom Amerikancu istu priliku koju pružamo sebi.
Za one pojedince i male kompanije koji ne mogu da priušte jeftinije osiguranje na tržištu, obezbedićemo poreske olakšice, čiji će iznos zavisiti od njihovih potreba.
Sve osiguravajuće kompanije koje hoće da uđu na ovo tržište, moraće da poštuju pravila zaštite potrošača koja sam već naveo.
To će se odigrati za četiri godine, što znači da imamo dovoljno vremena da to izvedemo kako treba. U međuvremenu, onim Amerikancima koji sada ne mogu da dobiju osiguranje zbog postojeće bolesti, smesta ćemo ponuditi povoljno osiguranje koje će ih zaštititi od finansijske propasti ako se ozbiljno razbole.
Ovo je bila dobra ideja kada ju je senator Džon Mekejn predložio tokom kampanje, to je i sada dobra ideja i trebalo bi da je prihvatimo.
Ali iako pružamo ove povoljne opcije, možda će biti onih, posebno mladih i zdravih, koji žele da prihvate rizik i da ne plaćaju osiguranje. Možda će biti i firmi koje će odbiti da pošteno tretiraju svoje radnike i uplaćuju im osiguranje.
Problem je u tome što svi mi ostali plaćamo za takvo neodgovorno ponašanje. Ako postoje povoljne mogućnosti, a ljudi i dalje ne plaćaju zdravstveno osiguranje, to znači da mi ostali plaćamo za njihove skupe hitne intervencije.
Ako neke firme ne obezbede svojim radnicima osiguranje, mi ostali smo primorani da platimo kad se njihovi radnici razbole, a te firme tako stiču nepoštenu prednost nad konkurencijom.
Ako svako ne uradi ono što je do njega, mnoge reforme koje tražimo, posebno one koje se tiču pokrivanja osiguranja za postojeću bolest, jednostavno se ne mogu sprovesti.
Zato će prema mom planu svako biti u obavezi da uplaćuje osnovno zdravstveno osiguranje – kao što u većini država morate da uplaćujete osiguranje za auto.
Isto tako, od firmi će se tražiti da ili obezbede svojim radnicima zdravstveno osiguranje, ili da im pomognu da pokriju troškove lečenja.
Postojaće olakšice za one pojedince koji ipak ne mogu da priušte zdravstveno osiguranje, a 95% malih preduzeća, zbog njihove veličine i malih marži, neće imati tu obavezu.
Ali ne smemo dopustiti da velika preduzeća koja to mogu da priušte pronalaze rupe u zakonu i izbegavaju da izvrše svoju dužnost prema sebi i svojim radnicima.
Zdravstveni sistem ćemo moći da popravimo samo ukoliko svi urade svoj deo posla. Iako ima još nekih značajnih detalja oko kojih treba da se usaglasimo, verujem da postoji širok konsenzus za delove plana koje sam upravo naveo: zaštita onih sa osiguranjem; tržište na kojem će pojedinci i mala preduzeća moći da uplate osiguranje po povoljnoj ceni i zahtev da oni koji mogu da priušte osiguranje plaćaju osiguranje.
I siguran sam da će ove reforme pomoći svim Amerikancima, kao i privredi u celini.
Ali, imajući u vidu sve dezinformacije koje su širene ovih nekoliko meseci, razumem da su mnogi Amerikanci nervozni zbog ove reforme. Zato večeras želim da govorim o nekima od najvećih nedoumica o kojima se priča.
Ljudi su zabrinuti zbog lažnih priča koje šire oni kojima je jedini cilj da zaustave reformu po svaku cenu. Najbolji primer je tvrdnja, koju ne ponavljaju samo oni na radiju i televiziji, nego i političari, da planiramo da uvedemo birokratske komisije koje će biti ovlašćene da ubijaju starije građane.
Takva optužba bi bila komična, da nije tako cinična i neodgovorna. To je jednostavno laž.
Pojedini tvrde da ćemo ovom reformom osigurati nelegalne imigrante. To je takođe neistina. Ove reforme – reforme koje ja predlažem, neće se primenjivati na one koji su ovde nelegalno došli.
(glas iz sale): To je laž.
Nije. I još nešto da razjasnimo: prema našem planu, federalni novac se neće trošiti na finansiranje abortusa, i federalni zakoni o prigovoru savesti1 će ostati na snazi.
Neki su napali moj predlog reforme tvrdeći da se radi o „državnom preuzimanju“ čitavog zdravstva.
Kao dokaz za to kritičari navode odredbu u našem planu po kojoj je pojedincima i malim preduzećima omogućeno da izaberu javnu opciju, kojom rukovodi država, isto kao Mediker ili Medikejd.
Da razjasnimo ovo.
Ja verujem, i oduvek sam verovao, da je za potrošače bolje kada postoji konkurencija i mogućnost izbora. Tako funkcioniše tržište. Nažalost, u 34 države, 75% tržišta kontroliše samo pet ili još manje kompanija. U Alabami samo jedna kompanija kontroliše 90% tržišta.
A bez konkurencije, cena osiguranja raste a kvalitet opada. I to olakšava osiguravajućim kompanijama da loše tretiraju svoje mušterije – tako što biraju najzdravije pojedince i pokušavaju da se reše onih najbolesnijih; tako što od malih preduzeća koja nemaju drugu opciju naplaćuju najviše.
Rukovodioci ovih kompanija ne rade to zato što su zli. Rade to zato što je profitabilno. Kao što je jedan rukovodilac svedočio pred Kongresom, ne samo da se te kompanije podstiču da pronađu razlog da se reše ozbiljno obolelih, već za to bivaju i nagrađene.
Sve se to dešava zbog nečeg što je taj bivši rukovodilac nazvao „nemilosrdnim očekivanjima Volstrita“.
Nije mi cilj da osiguravajuće kompanije propadnu. One pružaju legitimne usluge i zapošljavaju mnogo naših suseda i prijatelja. Samo hoću da se ponašaju odgovorno.
Ove reforme će upravo to obezbediti, a dodatni korak koji možemo da preduzmemo da bismo bili sigurni da će se osiguravajuće kompanije ponašati pošteno jeste da na tržište uvedemo mogućnost neprofitne javne opcije.
Da pojasnim: ta opcija će biti dostupna samo onima koji već nemaju osiguranje. Niko neće biti primoran da je iskoristi i ona neće imati efekta na vas koji ste već osigurani. Zapravo, prema procenama Kongresne kancelarije za budžet, verujemo da će se za nju prijaviti manje od 5% Amerikanaca.
Uprkos tome, osiguravajućim kompanijama i njihovim saveznicima ova ideja se ne dopada. Oni tvrde kako kompanije u privatnom vlasništvu ne mogu uspešno da se takmiče sa državom, i bili bi u pravu kada bi tu javnu opciju poreski obveznici subvencionisali, ali to se neće desiti. Insistirao sam na tome da se, kao i sve privatne kompanije, javno osiguranje izdržava od polisa koje samo naplati.
Ali kada izbacimo dodatne troškove koje privatne kompanije prave zbog glomazne administracije i direktorskih plata, to bi mogla da bude dobra ponuda za potrošače. Tako će i privatne kompanije biti primorane da snize cene i da bolje tretiraju svoje klijente. Isto kao što državni koledži i univerziteti pružaju dodatni izbor studentima, ne remeteći funkcionalni sistem privatnih koledža i univeziteta.
Treba napomenuti da velika većina Amerikanaca podržava državnu opciju kakvu predlažem. Ali ni levica i desnica, kao ni mediji, ne bi trebalo da preteruju kada govore o njenom uticaju. To je samo jedan deo mog plana, i ne bi trebalo da bude povod za uobičajene ideološke sukobe u Vašingtonu.
Voleo bih da podsetim moje progresivne prijatelje da je decenijama glavni pokretač reforme bila ideja da se zaustave zloupotrebe kojima su sklone osiguravajuće kompanije i da zdravstvena zaštita bude dostupna svima koji je nemaju.
Državna opcija je samo sredstvo za postizanje tog cilja, i treba da uzmemo u obzir i druge ideje kojima bi se taj cilj ostvario.
A mojim prijateljima republikancima poručujem da bi trebalo, umesto da neosnovano tvrde da se radi o državnom preuzimanju zdravstva, da sarađujemo i rešimo svako legitimno pitanje koje vas brine.
Na primer, neki predlažu da bi državna opcija trebalo da se primenjuje samo u onim delovima tržišta u kojim osiguravajuće kompanije ne pružaju pristupačno osiguranje. Drugi su predložili osnivanje zadruge ili drugog neprofitnog tela koje bi rukovodilo sprovođenjem plana.
To su konstruktivne ideje o kojima treba razmisliti. Ali neću odustati od osnovne ideje da Amerikancima koji ne mogu da priušte zdravstveno osiguranje moramo pružiti izbor.
I pobrinuću se da se nikakav državni birokrata ni birokrata iz osiguravajuće kompanije ne nađe između vas i nege koja vam je potrebna.
Na kraju, želim da kažem nešto i o problemu koji brine mene, poslanike u ovom parlamentu i javnost, a to je – kako ćemo finansirati ovaj plan.
Treba da znate sledeće: prvo, neću potpisati nikakav plan ako on podrazumeva povećanje deficita, bilo sada, bilo narednih godina. Neću i tačka. A kako bih dokazao da sam ozbiljan, u ovom planu će stajati odredba koja će nas obavezivati da dodatno smanjimo potrošnju ako se ušteda koju planiramo ne ostvari.
Deo razloga zašto sam nasledio deficit od bilion dolara kada sam došao u Belu kuću jeste to što mnogi projekti iz prethodnih deset godina nisu plaćeni, od rata u Iraku do poreskih olakšica za bogate.
Neću ponoviti tu grešku sa zdravstvom.
Drugo, procenjujemo da se najveći deo ovog plana može platiti smanjenjem troškova u postojećem zdravstvenom sistemu. Taj sistem je trenutno pun nepotrebnih troškova i zloupotreba. Trenutno nas naša teško stečena ušteđevina i porezi koje odvajamo za zdravstvo ne čine ni malo zdravijim. To nije moj zaključak. To je zaključak zdravstvenih radnika širom zemlje.
To važi i za Mediker i Medikejd. Želim da se obratim starijim građanima, jer se i o Medikeru tokom ove rasprave govorilo demagoški i netačno.
Pre više od četrdeset godina, ovaj narod se izborio za jedan princip koji kaže da nakon čitavog života napornog rada naši penzioneri ne bi trebalo da se muče sa gomilom medicinskih računa.
Tako je rođen Mediker. I to je još uvek sveti princip koji se prenosi sa generacije na generaciju.
Zato ni jedan jedini dolar iz fonda za Mediker neće biti potrošen na ovaj plan.
Ovaj plan će samo eliminisati stotine miliona dolara koji se gube na nepotrebne troškove i pronevere, kao i na subvencije za Mediker koje idu osiguravajućim kompanijama. Te subvencije povećavaju profit kompanija, ali ne poboljšavaju zdravstvenu negu penzionera.
Takođe ćemo formirati nezavisnu komisiju, sačinjenu od lekara i drugih stručnjaka za zdravstvo, koja će raditi na otkrivanju drugih nepotrebnih troškova u narednim godinama.
Ovim potezima ćemo obezbediti da vi – američki penzioneri – dobijete zdravstvenu negu koja vam je obećana. Tako ćemo obezbediti i Mediker za buduće generacije. A deo novca koji ćemo uštedeti iskoristićemo i da popunimo rupe u osiguranju zbog kojih mnogi penzioneri plaćaju hiljade dolara godišnje iz svojih džepova za lekove.
To ćete vi dobiti ovim planom. Zato nemojte da vas plaše time kako će vam beneficije biti smanjene – posebno jer su se neki od ovih koji sada šire te neistine ranije borili i protiv Medikera, a ove godine su podržali predlog budžeta po kojem bi se Mediker pretvorio u privatizovani vaučerski program.
To se neće desiti dok sam ja ovde. Ja ću štititi Mediker.
Pošto je Mediker značajan deo našeg zdravstva, ako ga učinimo efikasnijim, smanjićemo troškove za sve.
Već dugo znamo da neki sistemi poput Intermountain Healthcare u Juti iliGeisinger Health System u ruralnoj Pensilvaniji nude kvalitetnu zdravstvenu zaštitu po vrlo niskoj ceni.
Komisija može da pomogne da ovu razumnu praksu prihvate lekari i medicinski radnici u čitavom sistemu – od smanjenja broja infekcija u bolnicama do bolje koordinacije lekarskih timova.
Smanjenjem nepotrebnih troškova i povećanjem efikasnosti Medikera i Medikejda sakupićemo novac za finansiranje većeg dela programa.
Drugi deo programa će biti finansiran od prihoda proizvođača lekova i osiguravajućih kompanija, koje će profitirati od desetina miliona novih klijenata.
Od osiguravajućih kompanija će se naplaćivati provizija za najskuplje polise, što će ih motivisati da pruže bolju uslugu – a to je ideja koju podržavaju i demokratski i republikanski stručnjaci.
Prema tim istim stručnjacima, ova mala promena nam može pomoći da dugoročno zadržimo rast cena zdravstvenih usluga.
Na kraju, mnogi od vas, a naročito republikanci, već dugo tvrde da bismo promenom zakona o nesavesnom lečenju smanjili troškove u zdravstvu.
Sada ste to dobili.
Ne mislim da je promena zakona o nesavesnom lečenju čarobni štapić, ali razgovarao sam sa dovoljno lekara i znam da je moguće da „defanzivna medicina“ proizvodi nepotrebne troškove. Zato predlažem da razmotrimo neke predloge o tome kako da bezbednost pacijenta stavimo na prvo mesto, a da lekare pustimo da se bave lečenjem.
Znam da je Bušova administracija razmišljala da ove ideje kao probne projekte isproba u nekim državama. Mislim da je to dobra ideja, i daću nalog sekretarki za zdravstvo da pokrene ovu inicijativu još danas.
Kad se sve sabere, plan koji predlažem će koštati 900 milijardi dolara u periodu od 10 godina, što je manje od onoga što smo potrošili na ratove u Iraku i Avganistanu i manje od poreskih olakšica za najbogatije Amerikance koje je Kongres usvojio u prvom periodu prethodne administracije.
Veći deo troškova će se pokriti novcem koji se već troši – ali neefikasno – u postojećem sistemu. Ovaj plan neće povećati naš deficit. Srednja klasa će dobiti veću sigurnost, a ne veći porez. I ako budemo uspeli da usporimo rast troškova za zdravstvo za samo deseti deo jednog procenta godišnje – deseti deo procenta – to će na dugi rok smanjiti deficit za 4 biliona dolara.
Ovo je plan koji predlažem. To je plan koji sadrži ideje mnogih od vas ovde – i demokrata i republikanaca. I nastaviću da tragam za zajedničkim rešenjima i narednih nedelja. Ako dođete sa ozbiljnim predlozima, saslušaću vas. Moja vrata su uvek otvorena.
Ali zapamtite ovo: neću da gubim vreme sa onima koji su proračunali da im je politički isplativije da sruše ovaj plan nego da ga poprave.
Neću stajati po strani dok se interesne grupe služe istom taktikom da zadrže postojeće stanje. Ako netačno predstavljate ovaj plan, glasno ćemo vas prozvati.
I neću prihvatiti status quo kao rešenje. Ovaj put ne. Ne sada.
Svako od vas zna šta će se dogoditi ako ništa ne preduzmemo. Deficit će rasti, sve više porodica će bankrotirati, sve više preduzeća će se zatvarati. Još više Amerikanaca će izgubiti osiguranje kad se razbole i kad im je ono najpotrebnije. I još više njih će zbog toga umreti.
Znamo da je to istina.
Zato ne smemo da popustimo. Jer ima previše Amerikanaca koji na nas računaju – oni koji tiho pate i oni koji su sa nama podelili njihove priče na sastancima, preko imejlova i pisama.
Dobio sam jedno takvo pismo pre neki dan. Napisao ga je naš voljeni prijatelj i kolega Ted Kenedi. Napisao ga je u maju, nakon što je saznao da se nalazi u terminalnoj fazi bolesti. Tražio je da se pismo dostavi nakon što umre.
Pisao mi je o tome kako su mu poslednji meseci života bili divni, zahvaljujući ljubavi i podršci porodice i prijatelja, njegove žene Viki, njegove divne dece, koji su svi večeras sa nama.
I bio je ubeđen da će se zdravstvena reforma – „taj ogroman nedovršeni posao našeg društva“ – upravo ove godine konačno usvojiti.
Ponovio je kako je zdravstvo ključan faktor našeg budućeg prosperiteta, ali me je i podsetio na činjenicu da se tu „ne radi samo o materijalnim stvarima“.
„Radi se pre svega o jednom moralnom pitanju,“ napisao je. „Nisu u pitanju samo tehnički detalji, već ključni principi socijalne pravde i karaktera naše zemlje.“
Ameriku je oduvek krasilo samopouzdanje, naš individualizam, naša žestoka odbrana slobode, i zdrava doza skepse prema vladi. Određivanje prave mere i uloge vlade je oduvek predstavljalo povod za oštru, a ponekad i ljutitu raspravu. To je naša istorija.
Za neke kritičare Teda Kenedija, njegov liberalizam je bio uvreda za američku slobodu. Za njih je njegovo promovisanje univerzalne zdravstvene zaštite predstavljalo samo zaljubljenost u veliki državni aparat. Ali mi koji smo poznavali Teda i koji smo radili sa njim – ljudi iz obe partije – znamo da ga je vodilo nešto mnogo značajnije.
Njegov prijatelj Orin Heč to zna. Zajedno su radili na tome da deci obezbede zdravstveno osiguranje. Njegov prijatelj Džon Mekejn to zna. Sarađivali su na zakonu o pravima pacijenata. Njegov prijatelj Čak Gresli to zna. Zajedno su radili na tome da obezbede zdravstvenu zaštitu deci sa invaliditetom.
Kod takvih pitanja, Teda Kenedija nije vodila neka rigidna ideologija, već njegovo lično iskustvo – njegovo dvoje dece je obolelo od raka.
Nikad nije zaboravio strah i nemoć koju roditelj oseti kada mu se dete ozbiljno razboli. I mogao je da zamisli kako je onima koji nemaju osiguranje, kako bi se osećao da moraš da kažeš svojoj ženi ili detetu „Postoji lek, ali nemamo za to para.“
Ta širokogrudost, ta briga i saosećanje sa tuđom patnjom nije partijsko osećanje. To nije ni demokratsko ni republikansko osećanje. To je deo američkog karaktera.
Naša sposobnost da se stavimo u tuđu kožu. Razumevanje da smo svi ovde zajedno, da kada nekog od nas snađe nevolja, ostali su tu da pomognu. Uverenje da se u ovoj zemlji vredan rad i odgovornost moraju nagraditi nekom vrstom sigurnosti i fer pleja. Priznanje da ponekad država mora da pritekne u pomoć i da ispuni svoju dužnost.
To je oduvek bila istorija našeg napretka.
Kada 1935. polovina naših starih nije mogla da se izdržava i kada su milioni građana gledali kako im ušteđevina nestaje, bilo je onih koji su govorili da socijalna zaštita vodi u socijalizam. Ali članovi Kongresa su istrajali i svima nam je zbog toga bolje.
Kada su 1965. neki tvrdili kako Mediker predstavlja državno preuzimanje zdravstva, članovi Kongresa, demokrate i republikanci, nisu ustuknuli.
Udružili su se kako bismo svi mogli da kročimo u treće doba malo spokojniji.
Vidite, naši prethodnici su znali da država ne sme, niti treba, da rešava svaki problem. Razumeli su da ponekad sigurnost koju država može da pruži nije vredna cene koju za to plaćamo ograničavanjem sloboda.
Ali znali su da je prejaka država podjednako opasna kao i preslaba; da bez mudre politike berza može da krahira, monopoli mogu da uguše konkurenciju a ranjivi mogu da budu eksploatisani.
I znali su da kada je bilo koja vladina mera, koliko god bila pažljivo osmišljena ili korisna, izložena ruglu; kada se pokušaj da se pomogne ugroženima opisuje kao neamerički; kada se činjenice i razum ignorišu a samo bojažljivost smatra za mudrost, i kada više ne možemo civilizovano da razgovaramo o zaista bitnim stvarima – da tada ne gubimo samo sposobnost da rešavamo velike probleme. Gubimo i deo sebe.
To je važilo tada, a važi i sada.
Shvatam da je ova rasprava o zdravstvu bila naporna. Znam da su mnogi u ovoj zemlji skeptični i ne veruju da vlada radi u njihovom interesu. Shvatam da bi politički najisplativije bilo da se vruć kropir preda nekom drugom u ruke, da se reforma odloži za još jednu godinu, ili još jedan izborni ciklus ili još jedan mandat.
Ali ovo vreme zahteva nešto drugo.
Nismo zato ovde došli. Nismo došli da strahujemo od budućnosti. Došli smo da je gradimo. Verujem da možemo da radimo, čak i kada je teško.
Još uvek verujem da možemo da radimo kada je teško. Još uvek verujem da zajedljivost možemo zameniti uljudnošću. I bezizlazan položaj progresom. Još uvek verujem da možemo učiniti velika dela i da ćemo sada i ovde položiti test istorije. Jer to smo mi. To je naša dužnost. To je naš karakter.
Hvala vam. Neka vas bog čuva i neka čuva Sjedinjene Američke Države.
CNN, 09.09.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 15.09.2009.