O životu i smrti

Znate li koja je najveća noćna mora za redovnog kolumnistu? Ne, ne radi se o nedostatku tema ili inspiracije. Problem je suočavanje s činjenicom da bukvalno ne postoji tema o kojoj niste pisali, nema pitanja od javnog interesa o kome niste govorili, nema odgovornih kojima niste uputili kritike – a opet, efekti su nikakvi, ako ih uopšte i ima. I ovo je jedan od onih dana kada treba da napišem kolumnu, a od ranog jutra prebrojavam teme o kojima sam već nešto rekla, a po niti jednoj nemam šta novo dodati, osim ako se ne upustim u sitne dnevno-političke kalkulacije i „obračune“! Zarobljeni u začaranom krugu, sve što govorimo vidimo kako ide u vetar ili postaje neproduktivno prežvakavanje. Sve je uzalud, šapuće mi glasić iznutra. A prijatelj dodaje glasno i duhovito: piši o vremenu, bar se ono menja i to tri puta na dan, od sunca, do nevremena, pa sve do ponovnog razvedravanja. Drugi me kore što (po ko zna koji put) ne pišem o tzv. velikim temama, o bici između Dobra i Zla (svakako, u očekivanju da će se i u mojoj bajci sve završiti hepiendom). No, u ovom trenu, možda potaknuta od nekoliko stvari u nizu, želim pisati o onome što je mnogo važnije od Makedonaca i Albanaca, od vlasti i opozicije, o izboru novog lidera Socijaldemokrata, o imenu, o EU i NATO… Želim pisati o životu i smrti.

Nedavno smo u porodici obeležali dan kada mi je preminuo otac, a odmah nakon toga su počeli Uskršnji praznici sa uobičajenim porukama o pobedi života nad smrti, o vaskresenju, i sve u tom stilu. Meni ostaje čudno to što i oni ostaju očajnički apatični i gluhi kada ih pozivate da bar simbolički protestiraju u ime socijalne pravde, protiv nezaposlenosti, bede i ukidanja radničkih prava, a gledate ih kako ozarenih lica hrle ka crkvama za Uskrs. No, bilo to meni neshvatljivo ili sasvim razumljivo, svejedno, očito je kome se ovi ljudi „krste“ i od koga očekuju spas. Treća stvar koja me je navela da razmišljam o „malim temama“ kao što su život i smrt, bila je vest da je nizozemski naučnik i Nobelovac (usput, i ateista) preminuo i to onako kako je želeo, eutanazijom. To me je podsetilo koliko malo, kao zajednica, uopšte govorimo o pitanjima koja su aktuelna u savremenim društvima. Sudeći po običajima i načinu na koje oplakujemo preminule izgleda da smo nenadmašni, a uvek kada prošetam po groblju da bih stigla do skromnog i skoro neprimetnog groba mog oca, gledam zbunjeno oko sebe na kult smrti koji je tako važan u ovom društvu. Pod uticajem verskih, ali i državnih lidera, glorifikuje se smrt „velikana“, dok mali ljudi umiru tiho u bedi i siromaštvu (sve do stupnja na koji je ukazao nedavni bizarni slučaj kada je sin sahranio staru majku, umrlu priorodnom smrću, negde u dvorištu i tajno, jer nije imao novca da je isprati sa ovog sveta kako valja i dolikuje; naravno njegovi susedi su se zgražavali, a da se nisu ni pitali kako to da nisu videli tu golu bedu koja se odvijala ispred njihovih očiju). Istini za volju, glorifikacija „svetosti života“ je daleko glasnija i vidljivija. Nju ćete sresti u svim apelima da je najveća patriotska dužnost žena da rađaju, da od njene utrobe i onoga što donese na svet, zavisi i nacija i spas države. A u vreme praznika, vladika Petar je žene maltene proglasio za veštice, koje se – zamislite, bezobraznice – sve više razvode.

Ovde sam htela da otvorim pitanje eutanazije, koje je neprisutno, skoro tabu tema, a koje pokazuje koliko je siromašna javna debata u Makedoniji, u kojoj su alfa i omega politika i EU-NATO. Svakako, u zemlji koja korača unatrag, pa na jedvite jade čuvamo pravo na abortus, tj. pravo na izbor roditelja da li će imati dece i koliko, mnogo je teže govoriti o pravu na dostojanstvenu smrt, odnosno o pravu čoveka da odluči o načinu na koji će okončati život.

Ovo pitanje je toliko važno što ne želim da se politizira ili ironizira primedbama da je većini dosta nedostojanstvenog života na koji je osuđena. (Ne)dostojanstveni život je legitimna i aktuelna tema, i to ne samo sada i ne samo u Makedoniji. Ali, dopustite mi da bar jednom razmišljam glasno o slobodi pojedinca da odlučuje o kraju svog života. U prošlosti je samoubojstvo bilo kriminalizirano (naravno, u slučaju da ostane u pokušaju), jer je dominiralo shvatanje (ili floskula) da je život svetinja, a da je država dužna da ga štiti čak i od nas samih. Postupno je ova odredba iz krivičnih zakona počela nestajati, mada ostaje krivična odgovornost onih koji na samoubistvo podstiču druge. Eutanazija, koja se u makedonskom krivičnom zakonodavstvu naziva „ubistvo iz blagorodnih pobuda“ što je oksimoron svoje vrste, sankcionira se kako i ubistvo iz nehata (zatvorska kazna je ista, od 6 meseci do 5 godina). Dakle, država će mi oprostiti ako pokušam sebi da oduzmem život, ali će proglasiti ubicama one koji bi mi na moj zahtev pomogli da to učinim, da bih se spasila nedostojanstvenog i polaganog vegetiranja, muka i boli.

Sveštena lica su tako predvidljiva i jasno je šta će reći na zahtev legalizacije eutanazije: spas nas čeka na onom svetu, a oduzimanje života je greh – osim ako se to radi u ratu. Lekari se i dalje drže frazeologije o „borbi za život do poslednjeg trena“, i to usred bolnica koje izgledaju kao predvorje pakla. Problem je u tome što se o životu, ali i o smrti, pitaju svi osim onoga koji je nositelj tog života. Tačno je da niko od nas nije odgovoran, pa ni zaslužan, što je rođen, ali je istina i to da jedino mi raspolažem svojim životima. Životna iskra mi nije data na zajam, niti je nešto što moram preneti na drugoga. Ona se gasi u meni, u mom telu, čak i kada iza sebe ostavljam decu koju sam stvorila. O životu se može pisati poezija, izgovarati apstraktne i mudre fraze, ali je on uvek zadat, konkretan i odvija se u realnim, a ne zamišljenim okolnostima. Da nema dilema: ja volim život, strastveni! I trudim se da ga živim maksimalno vođena blagorodnim idejama. Divim se ljudima koji se hrabro i vedro nose sa svojim bolestima i hendikepima. Ali, oni oko mene bi trebalod a znaju da u slučaju da do toga dođe, ne bih želela da budem održavana u životu aparatima, u životu na silu, koji je to već prestao da bude, a koji se pretvorio u teret i stradanje, i to morfijumom zbog koga više neću ni znati ko sam. Ne želim da budem zarobljenik ili talac vlastitog izmučenog tela. Neću propovedi da je svaki tren vredan i da moram izdržati.

Evo, ovo je način da napišem svoj „testament“, mada imam nameru da poživim bar koliko i moja stara i vitalna majka. (Iz milošte je nazivamo „atomskim mravom“ i jako smo ponosni što u svojoj 82 godini sama putuje u Dubai da bi posetila unuka i praunuka, što ne gleda turske serije nego Discovery, što čita i rešava ukrštene reči, i što joj nikada nije dosadno). Često mi zna reći da priželjkuje da nas napusti dostojanstveno, tj. samo da ne legne u postelju, da ne postane teret i sebi i drugima, to bi je strašno mučilo. Isto želim i sebi. Želim do samog kraja da budem subjekt svoh života, da se ja pitam koliko ću živeti i koliko ću stradati, i koliko dugo ću voljenim osobama nanositi bol. O tome ne želim da odlučuju ni najeminentniji lekari, ni država sa njenim zakonima, a kao ateista ne samo da ne očekujem zagrobni život, nego taj scenario smatram neslanom „božijom“ šalom. Ma kako bilo, od ove javnosti očekujem da bar postavi ovo pitanje i stavi ga na javnu agendu. Nisam Nobelovka, ne živim u Holandiji, ali i mi ovde u Makedoniji možemo i moramo razgovarati i o ovakvim temama, bez iskonskog straha da time „prizivamo zlu sudbinu“.

Nova Makedonija, 13.05.2013.

Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)

Peščanik.net, 12.05.2013.