Situacija sa radnim mestima u Sjedinjenim Državama nije samo zabrinjavajuća. Reč je o pravoj krizi. Stopa nezaposlenosti je pala na 6,7 odsto, ali samo zato što su mnogi prestali da traže posao. Udeo zaposlenih u ukupnom broju stanovnika ukazuje na to da je stvarna stopa verovatno negde oko 9 odsto. Manjine su pregažene. Mladi su naročito potučeni. Broj zaposlenih u starosnoj grupi od 21-24 godine pao je za 10 procentnih poena od 2000. Zarade srednje klase slabije su nego pre deset godina, dok su troškovi obrazovanja i zdravstvene zaštite znatno skočili. Kao što se često ističe, jedan posto Amerikanaca stekao je 95 posto porasta prihoda za pet godina od dolaska Baraka Obame na vlast, uglavnom zbog dobitaka na berzi. Zarade ostalih nisu ni makle.

Dajući radnim mestima centralno mesto u govoru, predsednik Obama je održao jedan od svojih najboljih, politički najveštijih govora o stanju nacije. Posebno je istakao podizanje minimalne zarade: trenutni plan u Kongresu je da se ona podigne sa 7,25 na 10,10 dolara na sat. Predsednik je obećao da će upotrebiti izvršna ovlašćenja da poveća plate onima koji rade pod federalnim ugovorom i zatražio jednake nadnice za žene. Zatražio je produženje naknade za nezaposlene za ljude koji su bez posla duže od šest meseci – dugoročno nezaposlene. Takođe je zahtevao i imigracioni zakon i šire programe obuke. I učiniće sve što može sa Kongresom ili bez njega.

Sve su to ključni koraci za rešavanje problema o kome je Obama trebalo da govori od prvog dana. A Kongres je danas veća prepreka nego što je bio kada je preuzeo dužnost. U svom prvom mandatu, kada je progurao podsticaj od 830 milijardi dolara, pažnju je posvetio rastućem federalnom deficitu koji nikada nije predstavljao toliku pretnju kao što je on mislio. Njegovo zalaganje za zakon o pristupačnom zdravstvu, njegova najveća reforma, bilo je polovično. Ali predsednik se nije izvinjavao za greške iz prošlosti, čak ni za katastrofalni početak zdravstvene inicijative. Održao je trijumfalistički govor koji je bio optimističniji od mnogih ranijih, optimističniji od same nacije. Procenat Amerikanaca koji smatraju da država ide u pogrešnom pravcu je visok – mnogo veći nego 2009, Obamine prve godine na funkciji – i u poslednje vreme opet raste.

Međutim, predsednikov optimizam predstavlja dobrodošlu promenu tona. Mnogi komentatori i članovi Kongresa smatraju da je pokušaj rešavanja alarmantne nezaposlenosti uzaludan. I naravno da je republikancima u interesu da predsednik u tome ne uspe. Kolumnista New York Timesa Dejvid Bruks tvrdi da većina onih koji će osetiti rast primanja kroz povećanje minimalne zarade žive u porodicama iznad linije siromaštva. Neki bi rekli da je to promišljena kritika. Naprotiv, ovo je odraz nacije neosetljive na muke svojih radnika.

Granica siromaštva je strahoviro niska. Za tročlanu porodicu iznosi oko 20.000 dolara godišnje, što je manje od godišnje školarine na mnogim javnim univerzitetima. Oko 25 odsto američkih porodica koje godišnje zarađuju 20.000 dolara ili manje imaće koristi od povećanja minimalne zarade. Više od polovine onih koje zarađuju 40.000 ili više dobiće veće plate, koje su im i potrebne. Oko 70 odsto onih ispod medijalnog porodičnog prihoda od oko 62.000 dobiće više novca povećanjem minimalne zarade.

Ali pored svega ovoga, Obamina govor o stanju nacije nedovoljno odražava pravu sliku trenutne katastrofalne ekonomije. Nacija je i dalje u strahu od preuveličane pretnje federalnog deficita, a predsednik je tom strahu u velikoj meri doprineo. Od početka je kao prioritet postavio smanjenje deficita umesto podsticanje zapošljavanja. To je loša politička procena, koju su nesumnjivo podržavali njegovi ekonomski savetnici 2009. Formirao je dvopartijsku komisiju za uravnoteženje budžeta koju su vodila dva konzervativaca, demokrata Erskin Bols i republikanac Alan Simpson; a on se skoro uopšte nije hvalio kako je njegov kejnzijanski stimulativni plan spasao ekonomiju od znatno gore destrukcije. Umesto da je gurao državne investicije u otvaranje radnih mesta, on je spremno pristao na kompromisno rezanje budžeta – koje je zapravo izvuklo državni novac iz privrede.

Tako se najpotrebnija mera – dugoročni fiskalni stimulans za stimulisanje rasta – uopšte ne razmatra. Obama se ne usuđuje ni da je pomene. Zamislite kad bismo vezali veću fiskalnu potrošnju za infrastrukturnu potrošnju. To bi bila „win-win“ situacija: jačanje ekonomije sada, stvaranje dobrih radnih mesta u međuvremenu i izgradnja ekonomije za budućnost. Naravno, trebalo bi i da produžimo osiguranje za nezaposlene kao što predsednik traži, a blokiranje toga je još jedan znak da Kongres i mnogi komentatori postaju sve bezočniji.

Mnoga industrijska radna mesta u poslednjih nekoliko godina idu uz daleko manju zaštitu i manje beneficije nego ranije, iako se manje plaćaju. Srećom, predsednik je u govoru oštro branio svoju reformu zdravstva. Istina je da ovaj program već pomaže hiljadama ljudi da dobiju neophodnu zaštitu, i milioni ranije neosiguranih ljudi sada imaju zdravstveno osiguranje. Uspeh reforme zdravstva je odlična prilika da Amerikanci ponovo počnu da veruju u državu, i kao što sam pisao u New York Review, njene prednosti daleko nadmašuju troškove. Obama se svojim protivnicima obratio direktno i bez uvijanja.

Ali može se uraditi mnogo više. Fiskalni stimulans je najvažniji jer će dovesti do većeg ekonomskog rasta, a to je uvek najbolji način za otvaranje novih radnih mesta. Veća ulaganja u infrastrukturu bi bila idealna. Predsednik bi mogao da razmotri direktno otvaranje novih radnih mesta kroz državne programe poput Ruzveltovog Works Progress Administration. Ovi novi poslovi u parkovima, na putevima, u školama i drugim institucijama mogli bi biti usmereni na mlade i manjine, koji su nesrazmerno pogođeni krizom. Treba bolje da se razmisli o tome kako smanjiti vrednost dolara za podsticanje izvoza i otvaranje radnih mesta u proizvodnji. Oni koji kukaju o propasti proizvodnje večito zaobilaze precenjeni dolar.

Predsednik je najavio daleko skromniji plan. I kao što i sam zna – a znamo i mi – Kongres neće popustiti ni pred ovim malim koracima. Ali možda je baš to njegova poenta. Barem je skrenuo pažnju na ono što su zakonodavci mogu i neće da urade. U tom pogledu je, međutim, mogao da učini mnogo više. Mogao je da kaže, na primer, „U kooperativnijem političkom okruženju, mogli bismo da govorimo o infrastrukturi, predškolskim ustanovama,veliki investicijama za obuku radnika.“

U privredi se sada samo možemo nadati, uprkos budžetskim rezovima koji su izvukli desetine milijardi dolara iz privrede, da će BDP nastaviti da raste. Najzad ima takvu tendenciju. Ako se to dogodi, udeo federalnog deficita u BDP-u takođe će nastaviti da pada i možda će se otvoriti prostor za neophodne državne investicije. Za radne Amerikanace, brži privredni rast značiće više radnih mesta i smanjenu nezaposlenost.

Ovo je ključna izborna godina za Kongres. Ako se privredni oporavak uspori, republikanci će steći jače uporište. Ugušiće neophodno domaće zakonodavstvo. Mislim da je, sve u svemu, Obama počeo godinu u pravom tonu. Ali ipak će mu biti potreban Kongres. On ne može čak ni da poveća minimalnu zaradu bez njegovog odobrenja.

 
Jeff Madrick, NYRBlog, 29.01.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 01.02.2014.