Kolega Vojislav Pejović, koji kaže da je inženjer, piše da se ne slaže sa mojim tumačenjem ekonomskog profila novoizabranog američkog predsednika Baraka Obame.
U mnoštvu neslaganja kolega Pejović ističe dve stvari. Prvo, pad Dau Džonsa od više od 10% ili oko 1000 poena, kaže on, ne može se pripisati pobedi Obame, nego lošim ekonomskim pokazateljima i drugim faktorima. On kaže da je indeks padao značajno više puta poslednjih godinu dana. I najzanimljivije, on kaže da su kladionice predviđale Obaminu pobedu, pa je tako njegova pobeda „unapred bila uračunata“. Tako ne bi trebalo da bude pada posle izbora.
Drugo, on mi zamera što zameram Obami na predlogu za proširenje zdravstvenog osiguranja u SAD.
Kasno sam otkrio ovu reakciju, pred višednevni put, pa odgovaram ukratko.
Oko prvog. I ja sam gledao londonske kladionice, koje su još pre dve godine davale veliku prednost demokratskom kandidatu i kada se nije znalo ko će on biti. Tada berze nisu padale, pa priča o diskontu ili „uzimanju u obzir“ u ovom slučaju ne stoji. Komplikovanija je jedna druga dimenizija prigovora. Ako bi se uzelo da su berze već ranije uračunale efekat predsedničkih izbora, a pošto su one padale u poslednih desetak meseci, onda se (sem pitanja, zašto još ranije nisu počele da padaju kada je bilo izvesno da će pobediti demokrata) ne bi nikako moglo razlikovati da li padaju zbog hipotekarne krize, moguće pobede demokrate (na kraju Obame) ili zbog drugih loših pokazatelja. Da bismo doznali koliko svaki od faktora utiče, morali bismo imati više društvenih i privrednih situacija, pa bismo merili pad/rast usled privrednih zbivanja, pokazatelja, pobede Obame ili drugih razloga. Društvene nauke nemaju tu priliku, kao neke prirodne. Zato smo prinuđeni da zaključke izvlačimo tentativno.
A pretpostavke su neumoljive. U danu kada je pobedio Obama, pretpostavka kladionica (o njegovoj verovatnoj pobedi) se obistinila, a ne pre ili kasnije. U tom danu ili dan-dva pre, nije se ništa novo doznalo o razmerama krize, nego što se već znalo. Konačno, u tom danu nije objavljen nijedan vrlo nepovoljan, a do tada potpuno nepoznat privredni pokazatalj. Dakle, ako je Dau Džons na pobedu Obame reagovao padom od više od 10% i ako je to najveći pad u američkoj istoriji posle izbora bilo kog predsednika, jedini zaključak može biti da ogromna većina poslovnog sveta pobedu Obame doživljava kao lošu za svoje i opšte poslovne interese. Pad Daua je usled pobede Obame. Drugi najveći pad je bio posle Ruzveltovog izbora, oko 4,5%. I on je bio loš za biznis, Obamu očito procenjuju mnogo gore. (Kamo sreće da su se prevarili.)
Oko drugog. Bio sam u SAD i predavao tamo, pa znam da jedan broj ljudi, uključujući decu, nema zdravstveno osiguranje. Takvih je bilo pre 40 godina, ima ih danas, a biće ih i sutra. Za taj svet, to nije povoljna okolnost. Nisam ni rekao da jeste. Ali je strašno pogrešno da se opšte osiguranje uvodi u doba krize i bez obzira na cenu. Svakom od nas nedostaju mnoge stvari. Ako nekim ljudima fale neke stvari, treba videti koliko to košta i ko to može da plati. Gde bi nas odvelo to „svakome prema potrebama“, nego u socijalizam. Da može, opšte zdravstveno bi već bilo uvedeno. Nije, zato što Amerika nije Sovjetski Savez ili samoupravna Jugoslavija. (Mi smo ovde to imali, pa smo morali dvaput da plaćamo. Jednom doprinos, drugi put kada idemo kod doktora.) Ni u evropskim zemljama svi ljudi i sva deca nemaju zdravstveno osiguranje. To nije dobro, ali takve su činjenice. Tako je i u SAD. Dobra i usluge mogu da se dobiju samo ako za njih platite. Ako ne platite, a neko tvrdi da ste to dobili, biće kao sa „affordable“ kućama.
Posebno je pogrešno takve stvari koje koštaju uvoditi (čak i ako se može) u vreme znatnijih kriza. To dodatno ubija biznis i konkurentnost date privrede. Mnogi koji sada imaju posao i mogu da plaćaju osiguranje bi usled povećanja socijalnih doprinosa i pada konkurentnosti njihove privrede izgubili posao, pa zdravstveno ne bi mogli svejedno da plaćaju. Tako bi se povećao broj neosiguranih. To je isto kao sa minimalnom nadnicom. Ako postoji, zbog toga što postoji, neki nemaju posao, jer poskupljenja rada dovodi do smanjenja broja onih koji rade.
Pred kraj. Nisam rekao da znam nešto o statičkom proračunu ili drugim inženjerskim poslovima. Nije loše praktikovati podelu rada, i kada je o drugim naukama reč, recimo ekonomiji.
Što se tiče poznatih ekonomista, delim ih u tri klase: na one koji nikada nisu rekli glupost (Mizes, Hajek, Fridmen, Alčijan, Koaz, Bjukenen idr), one koji su ponekad rekli glupost i one koji skoro stalno pričaju gluposti. Gledao sam da učim od onih prvopomenutih. Pol Krugman, koga kolega Pejović pominje, trudi se da dobije položaj u novoj administraciji i priča svašta. Još gori je Gregori Menkju, autor jednog od najkorišćenijih udžbenika/uvoda u ekonomiju danas. To što dotična gospoda kažu u svojoj ekonomsko-političkoj histeriji, uopšte me ne impresionira. Ono do čega držim je da čovek može da konzistentno obrazloži ono što misli tako da ga svako razume. Što sam pokušao prošli put, a činim i sada.
Na kraju, nije moj posao da ubeđujem svakog da veruje kako je Obama loš izbor za Ameriku i svet. Učinio sam to najbolje što sam mogao, sada na podpitanja dodajem ponešto. Vreme će potvrditi koliko je to što sam rekao tačno, ako neko ne veruje izvođenjima i anticipacijama sada.
U slobodnom svetu svako može da veruje šta hoće. To može slobodno da izabere. Ono što nije stvar izbora je cena za pojedine izbore i verovanja. Ako odaberete Orvelov svet, nemojte se čuditi što vas ceo dan neko gleda. To mu je posao. Isto je sa Obamom. Nemojte posle da kukate na krizu i posledice po vas i druge. Biće gora nego što bi bila. Ne brine me što su to zaslužili oni koji su za Obamu, nego se brinem za nas druge, koji za tu priču nismo bili. Jer, i mi ćemo plaćati ceh – živeli u SAD ili ne.
Peščanik.net, 12.11.2008.
Srodni linkovi:
- Vojislav Pejović: O shvatanju ekonomije
- Boris Popović: Obamino shvatanje ekonomije – odgovor M. Prokopijeviću