Dok su su se Amerikom i Evropom valjali odjeci oduševljenja zbog pobede Baraka Obame na američkim predsedničkim izborima, vodeći američki indeks Dau Džons je samo u prva dva dana posle „istorijske pobede“ izgubio desetak posto ili oko 1000 indeksnih poena. Slično je bilo i sa drugim američkim i svetskim berzanskim vrednostima.

Na blogu „Tržišno rešenje“ Slaviša Tasić piše kako je do Obame najveći pad berzi posle predsedničkih izbora bio 1932, kada je Dau Džons pao 4,5% posle Ruzveltove pobede. Biznis je namirisao da mu dolazi loša vlast. Sada je taj pad mnogo veći, jer biznis očito misli da je Obama još lošija vlast od intervencioniste Ruzvelta nekada.

Zašto berze opet naglo padaju, kao u špicu krize, ako je pobedio kandidat „nove nade“, „promene“ ili „spasa“ – kako su pristalice i deo štampe zvali Obamu tokom kampanje.

Pad berzi u SAD i razvijenim zemljama sveta pokazuje da su poslovni krugovi – sasvim različito od većine birača u SAD – vrlo razočarani Obaminom pobedom. To nije bez razloga. Obamina ekonomska filozofija se oslanja na „tešku ruku države“ a ne na tržišne sile, na regulaciju a ne deregulaciju, na kontrolu a ne liberalizaciju, na socijalnu demagogiju i populizam, a ne politiku „čistih računa“. To vodi pogoršanju prilike za ulaganja, pogoršanju poslovnog okruženja i klime, manjem broju radnih mesta i generalno nižem ekonomskom rastu. A i sporijem rastu standarda.

Pogledajmo šta su neki osnovni elementi Obamine ekonomske filozofije i šta oni znače. Posle toga će biti reči o tome gde ona politički spada.

Obama je prihvatio Bušovu nesrećnu ideju o pomoći američkim firmama od $ 700 milijardi, ali on ima i niz drugih, a skupih ideja šta država treba da radi u ekonomiji.

Finansijske ustanove koje dobiju pomoć države trebalo bi da uvedu moratorijum od 90 dana na bankrotstvo kućevlasnika, da bi im dale priliku da se izvuku iz teškoća. Ovo bi smanjilo zaradu finansijskih ustanova i povećalo cenu hipotekarnih zajmova.

Još gore, sudije koje sude u slučajevima bankrotstva kućevlasnika sa hipotekom bi trebalo da ublaže kriterijume po kojima sude. I usled ovoga će finansijeri tražiti više kamate, jer se suočavaju sa povećanim rizikom usled povećanja sudijske proizvoljnosti. Skuplji krediti znače da će ih biti manje, a to znači i manje krovova nad glavom. To nije u interesu slabo i srednje stojećih, čijim zaštitnikom se Obama predstavlja.

Obama traži i da lokalne zajednice stvore fondove iz kojih će pomagati kućevlasnike kojima preti bankrotstvo. Ovo bi povećalo lokalne takse, diskrecionu moć birokratije i korupciju vlasti.

Socijalna pomoć i zdravstvo su posebna priča, jer je jedna od Obaminih ideja da se oni prošire i da njima sasvim upravlja država. Za sada predlaže nekoliko stvari. Recimo, nezaposleni koji primaju socijalnu pomoć treba da se izuzmu od poreza na dohodak, a pomoć treba da se proširi. Poslodavci bi dobijali poreske olakšice za svakog novozaposlenog u SAD. Da tržište iziskuje novo zapošljavanje, ovo ne bi bilo potrebno, tako da će malo ko naći posao na ovaj način. Šta će mu olakšice ako bi novozaposleni bio nepotreban.

Obama predlaže i da se ukinu takse bankama koje naplaćuje Kancelarija za male firme da bi banke učestvovale u garantnom programu za mali biznis. Troškovi kancelarije prelaze na poreske platiše.

Obama delom zadržava Bušove poreske olakšice za siromašne, ali ih ukida za bolje stojeće. Predlaže da bogatiji više plaćaju za socijalno osiguranje (Social security), ali bi to važilo tek za 10 godina. Srednja klasa, ma šta to značilo, ne treba da plaća Alternative minimum tax. A ako uspe da zatvori dovoljno (?) rupa u zakonu, Obama je spreman da razmisli o snižavanju poreza za korporacije. Naravno, pošto svaki zakon ima rupe, ovo je obećanje koje se ne može ispuniti.

Veliki poslodavci bi morali da uplaćuju u poseban fond da bi njihovi radnici mogli da kupuju polise koje su „affordable“. „Affordable“ je ono što se može priuštiti. Očito, ništa se nije naučilo iz iskustva kuća koje je navodno trebalo da budu „affordable“. Težnja države da stvori regulaciju da bi kuće bile „affordable“ je potpalila ovu finansijksu krizu. Postojaće i federalne subvencije za ljude bez osiguranja (kod poslodavca) i one koji ne mogu da se kvalifikuju za Medicaid. Sva deca treba da dobiju zdravstveno osiguranje. Sve su to izdaci koji iziskuju povećanje socijalnih doprinosa, a povećanje istih u vreme krize samo produbljuje privredne teškoće. To će produbiti i produžiti krizu.

Obama planira da uloži $ 150 milijardi tokom 10 godina u obnovljive izvore energije. Planira i da do 2020. smanji potrošnju struje. Naravno, i te dve stvari imaju cenu.

U prvom obraćanju novinarima posle pobede, Obama kaže da planira zapošljavanje mnogo ljudi u javnom sektoru. Iako to nisu javni radovi, nego javne službe, na taj način se ne može nadoknaditi pad u privatnom sektoru. A otvaranje tih neproduktivnih mesta u javnom sektoru mnogo će koštati produktivni privatni sektor, koji još radi.

Na kraju, šta je Obamina ekonomska filozofija. To evidentno nije klasični liberalizam, jer on iziskuje suprotne politike od njegove – više tržišta i lične slobode, a manje države. To nije ni komunizam, državno planiranje i potpuna ekonomska vlast države. To je ono što se u SAD zove liberalizam, a u Evropi meki socijalizam ili država blagostanja. To je mnogo sitnijih koraka koji povećavaju moć države na račun tržišta.

Ta strategija uopšte nije bezopasna. Norman Tomas, dugogodišnji predsednik Socijalističke partije Amerike je jednom rekao: „Američki narod nikada svesno neće usvojiti socijalizam, ali će pod imenom liberalizma usvojiti svaki deo socijalističkog programa, sve dok Amerika jednog dana ne postane socijalistička nacija, a da nije ni svesna šta joj se desilo“.

Upravo to je pravac u kome će Amerika krenuti sa Obamom. Rizik je tim veći što on, za razliku od Klintona, ima većinu u oba doma Kongresa. Treba navesti i neke ograde. U predizborno vreme se obećava mnogo toga što se kasnije zaboravi. Nadalje, demokrate će kontrolisati izvršnu i zakonodavnu, ali ne i sudsku vlast. Pored toga, postoje zakonska ograničenja šta vlast može da radi. Konačno, Obama će imati velike probleme u spoljnoj politici, moguće da to privuče većinu njegove pažnje.

Ali i kada se imaju u vidu ograničenja, Obamina ekonomska filozofija će u praksi smanjiti ekonomske slobode, poskupeti poslovanje, pa će biti manje ulaganja i nastupiće sporiji rast produktivnosti i dohotka. Najgore od svega, to je pogoršanje sistema podsticaja za ponašanje i poslovanje.

Obamina ekonomska filozofija je destimulativna za biznis. Zato Dau Džons i drugi berzanski pokazatelji tako naglo padaju posle njegovog izbora, više nego posle izbora bilo kog drugog američkog predsednika. Možda se neke stvari od pomenutih neće realizovati, ali će doći druge, koje će po duhu biti iste ili gore. Amerika je u problemima, a Obama će ih učiniti još gorim. Poslovni svet to već zna, a vremenom će doznati i svi drugi, uključujući i one koji ovih dana slave Obaminu pobedu.

 
Peščanik.net, 08.11.2008.

Srodni linkovi:

Leave a Reply