Za jedne, ona je prezreno oličenje liberalne elite; za druge je žrtva „rasističke rulje“. Ona sama optužuje svoje kritičare za „reciklažu izlizanih rasnih stereotipa“. Slučaj Klodin Gej ilustruje kako kulturalni ratovi deformišu političko rasuđivanje i diktiraju plemensko svrstavanje.
Prva crna osoba na čelu Univerziteta Harvard, Gej je prošle nedelje prinuđena da podnese ostavku, na vrhuncu žestoke kontroverze u čijem su središtu rasprave oko aktuelnih gorućih pitanja: rasizma, antisemitizma, plagijata, slobode govora i društvene raznolikosti.
Sve je počelo posle napada Hamasa 7. oktobra. Studentske grupe sa Harvarda, predvođene Komitetom za solidarnost sa Palestinom, objavile su saopštenje u kojem se navodi da je Izrael „u potpunosti odgovoran za svo nasilje koje se dešava“, što je izazvalo salvu kritika univerzitetskih vlasti zbog odsustva reakcije.
Klodin Gej i predsednice još dva koledža, Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT) i Univerziteta u Pensilvaniji, pozvane su u Vašington na propitivanje u Kongresu koje je vodila desničarska republikanka Eliza Stefanik. „Da li pozivanje na genocid nad Jevrejima predstavlja maltretiranje ili uznemiravanje?“ pitala je Stefanik. „Može biti“, odgovorila je Gej, „u zavisnosti od konteksta“.
Čini se da nerazumevanje moralne suštine takvog pitanja i skrivanje iza brižljivo osmišljenih, pravničkih odgovora, upravo naglašava krizu liderstva na američkim elitnim univerzitetima. Pa ipak, Gej i njene koleginice su uvučene u zamku, pošto je Stefanik definisala „genocid“ kao otpor izraelskoj okupaciji. „Poziv na intifadu“, rekla je ona, znači poziv „da se izvrši genocid nad jevrejskim narodom“.
Dve intifade u Palestini (1987-1993. i 2000-2005) bile su uglavnom spontane pobune, proizvod kolektivnog besa protiv izraelske okupacije. Druga je bila daleko nasilnija od prve, sa 138 samoubilačkih napada, koje je prvenstveno organizovao Hamas. Koliko god da je Hamasova taktika izopačena, nijedna intifada nije bila pokušaj genocida.
To što je Stefanik izjednačila „intifadu“ i „genocid“ ukazuje kako je prostor za društveno prihvatljiva uverenja postao ograničen poslednjih nedelja. Za neke je čak i poziv na prekid vatre u Gazi „antisemitski“. Prilično je chutzpah (bezobrazluk) kad oni koji priželjkuju da Izrael razori Gazu u ime „samoodbrane“ tvrde da je palestinski otpor nelegitiman.
Gej je mogla da kaže da je svaki poziv na genocid moralno odvratan, čak i ako je zaštićen prvim amandmanom, ali da pozivanje na intifadu nije isto što i pozivanje na genocid. Umesto toga, ona se kroz sesiju u Kongresu držala ispraznog izvrdavanja.
Činilo se da je Gej htela da pokaže da je sputava potreba da brani slobodu govora. Problem je u tome što su koledži vrlo loši branioci slobode govora, a nadasve Harvard koji, prema Fondaciji za ljudska prava i izražavanje, od svih američkih univerziteta najčešće poseže za cenzurom.
Njeni kritičari su jedva dočekali demonstraciju tog licemerja. „Univerziteti koji godinama izrazito cenzurišu“, napisao je kolumnista Njujork tajmsa Bret Stivens, otkrili su slobodu govora „tek sada, kada je govor o kome je reč posebno štetan za Jevreje“. Licemerju je, međutim, sklona i druga strana. Mnogi proklamovani šampioni slobode govora sa desnice aktivno nastoje da uguše propalestinski govor, što im često uspeva, i na američkim univerzitetima i uopšte.
Konzervativci, koji su nanjušili šansu za napad na „liberalnu elitu“, zahtevali su smenu predsednika koledža. Njihov prvi odstrel bio je lak; Elizabet Magil sa Pensilvanije podnela je ostavku u roku od nedelju dana. Gej je bila tvrdoglavija, pa su kritičari krenuli u potragu za njenim starim prekršajima koji bi poslužili kao pritisak. Pronašli su joj navodne plagijate. Naime, za svoju doktorsku disertaciju i za otprilike polovinu svojih tekstova u stručnim časopisima, Gej je navodno preuzela gotovo doslovne odlomke iz tuđih akademskih radova, a da ih nije označila kao citate ili im na odgovarajući način pripisala izvore.
Protivnici Klodin Gej nisu se ni trudili da sakriju da ih plagiranje zanima samo kao sredstvo za obračun. Njene pristalice sa levice zauzvrat su pravdale i relativizovale akademski prekršaj. Činjenica da aferu eksploatiše desnica ne čini plagranje prihvatljivijim, kao ni licemerje desničara koji su ranije u sličnim slučajevima branili konzervativce od optužbi za plagijat, poput sudije Vrhovnog suda Nila Gorsuča. Moguće je, i nužno, suprotstaviti se konzervativnim zlonamernim akterima bez ignorisanja nedela njihovih meta. U suprotnom se desnica osnažuje.
Za mnoge konzervativce, rušenje Klodin Gej takođe znači podrivanje programa za raznolikost, jednakost i inkluziju, koji su postali centralni za rad univerziteta. Njeno predsedavanje Harvardom bilo je obeleženo upravo promocijom takvih politika. Desničarski napadi na takve programe, opet, mobilisali su levicu u odbranu uprkos jakim argumentima.
Moralna snaga zahteva za društvenom raznolikošću proizlazi iz činjenice da su mnoge grupe – rasne manjine, žene, homoseksualci i drugi – istorijski bile isključene sa pozicija moći. Ovi univerzitetski programi smatraju se podsticajem ka ravnopravnijem društvu.
Jednakost i raznolikost, međutim, nisu sinonimi. Najveći nedostatak raznolikosti na američkim elitnim univerzitetima nije rasni, već klasni. Na Harvardu je gotovo jednak broj studenata iz društvenog sloja sa najvećom zaradom, i onog najsiromašnijeg. Istraživanja sugerišu da su politike raznolikosti unapredile izglede za Afroamerikance iz srednje klase, ali ne za siromašne.
Sama Gej predstavlja simbol onoga što je raznolikost počela da znači. Njen otac, Soni Gej, potpredsednik je najveće građevinske kompanije na Haitiju. Pohađala je najelitniji među elitnim američkim internatima, sa kojeg se praktično automatski prelazi na Harvard. „Možda je Gej promenila boju kalupa“, napisao je akademik Tajler Ostin Harper, „ali ga definitivno nije slomila“.
Konzervativce koji zagovaraju ukidanje politika raznolikosti, ne interesuje ekonomska jednakost i mnoge od njih motivišu rasistička pitanja. To ne znači da oni na levici kojima je stalo do jednakosti treba da se bacaju u odbranu politika koje učvršćuju klasne privilegije.
Kontroverza sa Klodin Gej pokazuje kako se političko rasuđivanje danas odviše često zasniva na identitetu glasnika, umesto na samoj poruci. To neizbežno deformiše vrednosti i politike kojima radikali teže. Našu politiku ne treba da definiše puka želja za obračunom sa desnicom, već strategije i norme neophodne za izgradnju progresivnijeg, ravnopravnijeg sveta – sveta za koji ima nade.
The Guardian, 07.01.2024.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 11.01.2024.
IZRAEL / PALESTINA