Ulm 1939. U gluvo doba noći, jedan mladić se prikrada zgradi suda. Par dana pre toga, njegov najbolji prijatelj Otl Aicher odbio je da pristupi Hitler-Jugendu (HJ) i zbog toga mu nije bilo dozvoljeno da polaže maturu. Pokušaj ovog noćnog aktiviste da bude solidaran i u znak protesta istupi iz Hitler-Jjugenda je bio ignorisan. Sada će svima pokazati šta misli o tome.
Sledećeg jutra, stanovnici Ulma su imali šta da vide: na statui Justicije oči su bile prekrivene povezom sa kukasatim krstovima. Počinilac nije otkriven, ali ostala je slika Justicije zaslepljene svastikama. Mladić koji je rizikovao svoju slobodu prezivao se Scholl. Ali to nije bio Hans, koji će zajedno sa svojom sestrom Sophie zbog delovanja Bele ruže zauzeti zasluženo mesto u istoriji, već njihov mlađi brat Werner. Svi su pripadali istoj nepokolebljivoj porodici.
Kada se danas govori o porodici Scholl, misli se pre svega na Hansa i Sophie. Ali bilo je šestoro braće i sestara: Inge, Hans, Elisabeth, Sophie, Werner i Thilde. Podizali su ih liberalni roditelji. Otac Robert je bio pacifista, a majka Magdalena veliki vernik. Naučili su ih da se zalažu za svoja uverenja. Robert je još kao virtemberški političar odbio da učestvuje u Prvom svetskom ratu.
Godine 1943, 24-ogodišnji Hans i 21-ogodišnja Sophie pokazali su neverovatnu hrabrost. Posle hapšenja su u Gestapou detaljno priznali da su kao članovi Bele ruže sastavljali, štampali, umnožavali i delili letke koji su pozivali na aktivan otpor Hitleru. Preuzeli su odgovornost i za distribuciju stotina primeraka letka „Kolege! Kolege!“ 18. februara na univerzitetu u Minhenu, na dan kada su uhapšeni. Hans je priznao da je on autor grafita „Dole Hitler!“ na fasadi univerziteta.
Brat i sestra su pokušali da svu odgovornost preuzmu na sebe tvrdeći da su sve sami radili i organizovali. Ostale osumnjičene okarakterisali su kao „apolitične“. Time nisu sprečili hapšenje Christopha Probsta, još jednog člana Bele ruže. Na kraju je Sophie zamolila da joj ne izreknu kaznu manju od bratovljeve. A Hans je rekao: „Bio sam svestan da to što sam uradio može da me košta života.“
Suđenje je počelo 22. februara 1943. u napetoj atmosferi. Sala je bila puna ljudi u uniformama. „Ljudi su vidno prebledeli kada je ušao sudija“, svedočio je kasnije sudski referent Leo Samberger. Reč je o sudiji Rolandu Freisleru, koji je stigao iz Berlina da svima održi lekciju. Za sebe je često govorio da je Hitlerov „politički vojnik“. Ovaj predsednik narodnog suda bio je poznat po urlanju na optužene i uživanju u njihovom ponižavanju.
Suđenje članovima Bele ruže trebalo je da bude još jedan u nizu procesa za zastrašivanje masa. Besni pas nacističke pravde Freisler trebalo je da „raskomada“ Schollove. „Pred nama su stajali ljudi puni ideala“, priseća se Samberger, „njihovi odgovori na podmukla i ponekad besramna pitanja bili su staloženi, jasni i hrabri.“
Stav Hansa i Sophie prema nacional-socijalizmu nije oduvek bio takav. Deca Schollovih su u početku bila oduševljena Hitler-Jugendom i Savezom nemačkih devojaka (BDM). Svađali su se sa roditeljima zbog toga. A onda se 1936. 17-ogodišnji Hans vratio sa konvencije nacista u Nirnbergu raspršenih iluzija. Otreznilo ga je veličanje bespogovorne poslušnosti vođi. Schollovi su u Hitler-Jugendu i BDM-u počeli da prave sve veće probleme i to ih je koštalo vodećih pozicija u tim organizacijama.
Werner i Hans pridružili su se zabranjenom Savezu mladih. Kada su ih zbog ovoga 1937. uhapsili, Robert Scholl je grmeo: „Ako im se nešto desi, otići ću u Berlin i lično ga ubiti“. Toga se kasnije sećala Inge Scholl: „Takva rečenica se ne zaboravlja, jer vam daje osećaj da stojite na steni, da imate nekoga na koga možete da se oslonite. To je važno u takvim vremenima.“
Verovatno je to saznanje dalo hrabrosti i Hansu i Sophie „da i sami intervenišu u kretanje točka istorije“. Bez znanja roditelja, sa istomišljenicima su 1942. osnovali Belu ružu. Nisu klonuli duhom ni kada su ih 22. februara 1943. izveli pred sudiju Rolanda Freislera. „Sada svi vi mislite da mi nemamo hrabrosti da ponovimo sve ono što smo rekli pred Gestapoom“, izjavila je Sophie pred zanemelom publikom.
Branilac po službenoj dužnosti iskoristio je svoje obraćanje sudu kako bi objasnio koliko se stidi svojih klijenata. A onda je nastao metež u sudnici. Čovek srednjih godina probio se napred. Bio je to Robert Scholl, koji je ponovo stao uz svoju decu, posle četiri meseca u zatvoru, jer je Hitlera nazvao „bičem božjim“. Očajnički je molio da bude saslušan kao svedok odbrane. Freisler nije tolerisao ovaj izliv emocija i naredio je da ga udalje iz sudnice. Dok su ga izvodili, Robert mu je diviknuo: „Postoji i druga pravda.“
Hladnokrvno, Freisler je izrekao smrtnu presudu za Hansa i Sophie, kao i za Christopha Probsta. To nije iznenadilo okrivljene. Hans pokazuje na sudsko veće: „Danas vešate nas, a sutra ćete vi biti na našem mestu“. Tako zadnju reč u ovom procesu ipak nije izrekao Freisler, već porodica Scholl.
Posle objavljivanja presude, Werner Scholl koji je bio na odsustvu sa istočnog fronta, pošlo je za rukom da se progura do starijeg brata. „Ostani jak, bez priznanja“, dobacio mu je Hans, a onda su osuđeni odvedeni u zatvor Stadelheim.
Kada su Robert i Magdalena Scholl tog istog dana, između 16 i 17 sati posetili svoju decu u Stadelheimu, nisu znali da ih poslednji put vide žive. Hans ih je uveravao da ne oseća mržnju i da je sve već ostavio iza sebe. Otac ih je zagrlio i obećao: „Ostaćete zapamćeni“. I Sophie se držala hrabro. Na rastanku, majka je podsetila Sophie da je Isus uz nju. „Da, ali i ti“, uzvratila je Sophie.
Hrabrost troje mladih ljudi nije ostavila ravnodušnim ni zatvorskog čuvara. Okupio ih je na poslednju zajedničku cigaretu. Onda je došao taj trenutak. U 17 sati su giljotinirani. „Za par trenutaka srešćemo se u večnosti“, rekao je Probst. Sophie je otišla prva, onda Hans koji je uzviknuo „živela sloboda“, i na kraju Christoph Probst.
Kraj rata su dočekali roditelji i sestre Inge i Elisabeth. Thilde je umrla još kao devojčica, Hans i Sophie su pogubljeni, a Werner je 1944. nestao na istočnom frontu. Ujutru 22. februara 1943, pre nego što će ih u okovima odvesti na suđenje, Hans je na zidu ćelije napisao: „Uprkos svemu ostati veran sebi“. Goetheov citat bio je poslednji Hansov pozdrav upućen roditeljima. Bio je to moto porodice Scholl.
Karoline Kuhla, Spiegel, 21.02.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 26.02.2013.
