Dok se tipična reakcija samog Volstrita na proteste svodi na očekivano vulgarno preseravanje, želim da vam skrenem pažnju na jednu malo inteligentniju, ali verujem čak i odvratniju reakciju; kritičko odbacivanje protesta. Vrlo liberalno, vešto. Pre nekoliko dana, taj članak je napisala En Eplbaum – znate, autorka one knjige o Gulagu itd. Ponavljam, argumentacija je vrlo vešta. Ona čak upoređuje, pomalo neukusno ali skoro ubedljivo, „ljudski mikrofon“ na protestima sa scenom iz Monti Pajtonovog filma Žitije Brajanovo, gde taj Brajan, nova mesijanska figura, viče ljudima „Svi ste vi individualci!“ a oni mu odgovaraju uglas „Svi smo mi individualci!“ Ovo je njena reakcija, pročitaću vam samo nekoliko dužih pasusa, mislim da ih vredi citirati. To je ideologija u najčistijem obliku, upravo zato što se čini da je njena argumentacija ubedljiva. Dakle, suština njenog rezonovanja jeste ideja da su protesti ovog tipa širom sveta:

slični po nedostatku fokusa, po nedovršenoj prirodi, a pre svega po odbijanju komunikacije sa postojećim demokratskim institucijama. U Njujorku su demonstranti vikali „Ovako izgleda demokratija“, ali, u stvari, demokratija ne izgleda tako. Tako izgleda sloboda govora. Demokratija je mnogo dosadnija. Demokratija zahteva institucije, izbore, političke partije, pravila, zakone, pravosuđe, i mnoge neglamurozne aktivnosti koje traže vreme…

„Pa ipak“, nastavlja ona:

može se razumeti zašto međunarodni okupatorski pokret nema čvrste zakonodavne predloge: i izvori globalne ekonomske krize i njena rešenja, po definiciji su izvan domašaja lokalnih i nacionalnih političara.

Dakle, pojava međunarodnog protestnog pokreta bez koherentnog programa nije nikakva slučajnost: ona otkriva dublju krizu, bez očiglednog rešenja. Demokratija se zasniva na vladavini prava. Demokratija funkcioniše jedino unutar sasvim određenih granica i među ljudima koji smatraju da pripadaju istoj naciji. „Globalna zajednica ne može da bude nacionalna demokratija. A nacionalna demokratija ne može obuzdati globalni hedž fond od milijardu dolara, sa sedištem u nekoj poreskoj oazi, i sa zaposlenima raštrkanim po čitavom svetu.

Za razliku od Egipćana na trgu Tahrir, sa kojima se i londonski i njujorški demonstranti otvoreno (i besramno) porede, mi u zapadnom svetu imamo demokratske institucije. One su osnovane da bi reflektovale, makar delimično, želju za političkom promenom unutar određene države. Ali one ne mogu da usliše potrebu za globalnom političkom promenom, niti mogu da kontrolišu šta se dešava izvan njihovih granica. Iako još uvek verujem u ekonomske i duhovne prednosti globalizacije – i u otvorene granice, slobodu kretanja i slobodnu trgovinu – globalizacija je očigledno počela da podriva legitimitet zapadnih demokratija.

„Globalni“ aktivisti će, ako ne budu obazrivi, ubrzati ovaj sunovrat. Demonstranti u Londonu uzvikuju „treba nam proces“. Pa, već imaju proces: zove se britanski politički sistem. I ako ne nauče kako da ga koriste, jednostavno će ga dodatno oslabiti.

Završen citat. Za ovo se, u mom univerzumu, ide u Gulag. Dozvolite mi da objasnim. Kao prvo, obratite pažnju kako Eplbaum svodi proteste na trgu Tahrir na zahtev za uvođenje zapadnjačke demokratije. Kao da oni zaista žele ovo što mi imamo ovde. Ako na to pristanemo, naravno da postaje smešno porediti okupaciju Volstrita sa protestima u Egiptu. Kako mogu ovdašnji demonstranti da zahevaju ono što već imamo? Što će reći, demokratske institucije. Gubi se iz vida – i zato ne pristajem na ovu ideju – opšte nezadovoljstvo globalnim kapitalističkim sistemom, koje se očigledno drugačije manifestuje ovde i tamo. Zato, ponavljam, ona promašuje poentu. Koliko god bili različiti, proteste ovde, u južnoj Evropi, u Egiptu, gdegod, ujedinjuje upravo to što nisu politički u uskom smislu zahtevanja veće demokratije, ili čega god već. Oni otkrivaju svojevrsno globalno nezadovoljstvo kapitalističkim sistemom.

I tu dolazim do ključne tačke: za mene najšokantnijeg dela njene argumentacije. Na kraju citata koji sam vam pročitao, vidimo jednu zaista uvrnutu logiku. Priznaje da su katastrofalne ekonomske posledice globalnog kapitalističkog finansijskog poslovanja rezultat njihove internacionalne prirode, izvan kontrole demokratskih mehanizama – ona ističe ovaj argument: ono što se dešava na nivou međunarodnog kapitala je izvan kontrole demokratskih mehanizama. U tome se sa njom treba složiti. Ponovo citiram: „Globalizacija“, ovde misli na kapitalističku globalizaciju, „je očigledno počela da podriva legitimitet zapadnih demokratija“. Jer, ponavljam, dešavaju se stvari koje su izvan kontrole ovih normalnih, takvih kakve imamo, demokratskih procesa. Dobro, možemo se složiti, i tvrdim da demonstranti upravo na to ukazuju – globalni kapitalizam potencijalno podriva demokratiju. Ali umesto da izvuče jedini logičan zaključak, da treba da počnemo da razmišljamo o tome kako možemo proširiti demokratiju izvan njenih sadašnjih granica višepartijskog političkog foruma, koji očigledno ne može da reši destruktivne posledice ekonomskog života, dakle umesto toga, Eplbaum izvodi čudni zaokret i prebacuje krivicu na same demonstrante koji postavljaju ova pitanja.

Njen poslednji pasus zaslužuje da se ponovo pročita. Slušajte:

„Globalni“ aktivisti će, ako ne budu obazrivi, ubrzati ovaj sunovrat. Demonstranti u Londonu uzvikuju „treba nam proces“. Pa, već imaju proces: zove se britanski politički sistem. I ako ne nauče kako da ga koriste, jednostavno će ga dodatno oslabiti.

Završen citat. Dakle njena logika glasi, pošto je globalna ekonomija izvan dometa demokratske politike, svaki pokušaj proširenja demokratije samo će ubrzati propast demokratije. Šta onda da radimo? Prisetite se, ona tvrdi da treba da se uključimo u postojeći politički sistem. Ali čekajte malo. U prethodnom pasusu kaže da taj sistem nije za ovo podesan. Zato je njen zaključak vrlo čudan. Njen zaključak je da zapravo ne možemo učiniti ništa. Imamo svoju demokratiju. Ako na to pristanete, morate prihvatiti da su globalna kretanja kapitala izvan njenih dometa. Ako pokušate nešto više, demokratija prestaje da funkcioniše. Ali ovde tvrdim da treba ići do kraja, čak i u antikapitlizmu.

Danas nam ne nedostaje antikapitalizma. Čak smo svedoci preopterećenja kritikom kapitalizma. Knjige, novine, istraživanja, televizijske reportaže. Ne možete da otvorite novine a da ne pročitate kako ta i ta kompanija zagađuje okolinu, kako korumpirani bankari uzimaju bonuse dok njihove banke spasava javni novac, fabrike u trećem svetu gde deca rade prekovremeno itd.

Međutim, u ovoj poplavi kritike kapitalizma postoji jedna kvaka. Pravilo koje ova kritika ne dovodi u pitanje jeste demokratski, liberalni politički okvir borbe protiv ovakvih prestupa. Eksplicitni ili prećutni cilj je demokratizacija kapitalizma. Pod tim se podrazumeva da se ne razmišlja duboko o našoj demokratiji, već o tome da se jednostavno naše shvatanje politike, partijske politike, predstavničke demokratije, proširi u više intervencionistički oblik. Da se demokratska kontrola ekonomije proširi putem pritiska javnih medija, parlamentarnih komisija, strožih zakona, poštenih policijskih istraga itd. Ali da se nikad ne preispita demokratski institucionalni okvir naše pravne države. On ostaje sveta krava, čak i u najradikalnijim oblicima ovog, kako ga ja nazivam, etičkog antikapitalizma. Pokret u Sijetlu, Porto Alegre, itd.

Mislim da je njihov moralizam, kad govore „pohlepni bankari“ i „pokvarene kompanije“, znak njihove slabosti. Ovde i danas važi jedan ključni Marksov zaključak, više nego ikad. Za Marksa, a to je za mene prava pouka demonstracija protiv Volstrita, rešenje pitanja slobode ne bi trebalo tražiti isključivo u uskoj političkoj sferi. Da li država ima slobodne izbore, da li su sudije nezavisne, da li mediji trpe skrivene pritiske, da li se poštuju ljudska prava – i slična pitanja koja različite nezavisne zapadne institucije postavljaju kada kritikuju neku zemlju.

Ključ za pravu slobodu treba tražiti u apolitičkom, tj. onome što se čini apolitičkim. U mreži društvenih odnosa, od tržišnih do porodičnih, gde, ukoliko želimo istinski boljitak, nije potrebna politička reforma, već promena apolitičkih društvenih odnosa proizvodnje.

Dakle, En Eplbaum je u pravu. Na izborima se ne izjašnjavamo o tome ko će šta posedovati, o odnosima u fabrici itd. Sve se to prepušta procesima izvan same političke sfere. Iluzorno je očekivati da se nešto može promeniti tako što ćemo proširiti našu palamentarnu demokratiju na ovu sferu. Recimo, organizovanjem demokratskih banaka pod narodnom kontrolom. Radikalne promene u ovom domenu treba vršiti izvan sfere legalnih prava. Za takve demokratske procedure, koje naravno mogu odigrati vrlo pozitivnu ulogu, koliko god one bile radikalne u svom antikapitalizmu, rešenje treba tražiti u primeni mehanizama predstavničke demokratije. Ali ponavljam, En Eplbaum je u pravu, one ne obuhvataju samu ekonomsku sferu.

Jedino u ovom smislu, i nemojte ga pogrešno shvatiti, mislim da je Alen Badju u pravu kada tvrdi da se neprijatelj – ovo zvuči užasno – danas ne zove kapitalizam, imperija, eksploatacija ili nešto slično. Neprijatelj se danas zove demokratija. Sad ćete reći: „Ovaj zagovara totalitarizam!“ Ne. On samo želi da kaže da nam naša slepa vezanost za formalno demokratski mehanizam partijske države ne dozvoljava da pristupimo pravom problemu. Dakle, mislim da je ono što Eplbaum prihvata kao činjenicu – ne možemo ništa učiniti i to je to – tvrdim da je upravo ovo polazna tačka dubokog nezadovoljstva koje je eksplodiralo u protestima protiv Volstrita. Ljudi osećaju da imamo određeni politički višepartijski sistem, a svedoci smo opasnih, čak i katastrofalnih dešavanja u ekonomiji, a očigledno je da ovakav demokratski sistem kakav imamo danas sa tim ne može da se izbori. Jer takav sistem podrazumeva dualizam koji je vrlo lepo objasnila En Eplbaum, između političke sfere, gde smo svi slobodni, ali treba da sledimo odgovarajuću ekonomsku proceduru, i ekonomske sfere, ili sfere privatnih odnosa, koja je izostavljena. Očigledno je da je danas potrebno hitno pronaći način kontrole ili regulacije – ne sviđa mi se reč kontrola – upravo ove sfere, naravno, bez vraćanja na stare, dvadesetovekovne totalitarne ideje i praksu.

 

Slavoj Žižek, St. Mark’s Bookshop, 26.10.2010

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 31.10.2011.