Džon Bejner, predsednik Kongresa, kaže da je izgubio strpljenje. „U nekom trenutku, Vašington će morati da se pozabavi problemom potrošnje“, rekao je u sredu, „Gledam ih kako odlažu taj problem već 22 godine, otkad sam ja ovde. Sad mi je dosta. Vreme je da učinimo nešto.“
U stvari, g. Bejneru treba osvežiti pamćenje. U prvoj deceniji njegovog rada u Kongresu, američkoj vladi je išlo sasvim dobro na fiskalnom planu. Naime, udeo federalnog duga u BDP-u bio je za trećinu manji kada je Bil Klinton otišao s vlasti nego kad je došao. Budžet je počeo ponovo da se klima tek kad je došao mlađi Džordž Buš i spiskao Klintonov suficit na smanjenje poreza i ratove bez finansijskog pokrića.
Ali to je sekundarno pitanje. Ključna stvar je ova: iako je tačno da ćemo u nekom trenutku zaista morati da povećamo prihode i smanjimo potrošnju kako bismo obuzdali rast državnog duga, ovo definitivno nije pravi trenutak. Imajući u vidu našu situaciju, bilo bi neodgovorno i destruktivno da taj problem ne odložimo.
Počnimo od osnovne činjenice: rezanje državne potrošnje uništava radna mesta i izaziva skupljanje ekonomije.
Ovo zaista više nije sporna tvrdnja. Kontrakcione efekte fiskalne štednje pokazale su studija za studijom, a potvrdilo ih je i novije iskustvo – na primer, ozbiljan i uporan pad u Irskoj, koja je neko vreme isticana kao sjajan primer odgovorne politike; ili način na koji je odluka Kameronove vlade da se okrene štednji zakočila oporavak u Britaniji.
Čak i republikanci priznaju, doduše selektivno, da rezanje potrošnje može da naškodi zaposlenosti. Tako je Džon Mekejn početkom nedelje upozorio da bi planirano smanjenje vojnog budžeta moglo da zatvori milion radnih mesta. Istina je da republikanci ponekad veruju u „oružani kejnzijanizam“, doktrinu po kojoj vojna potrošnja, i jedino vojna potrošnja, pospešuje rast zapošljavanja. Ali to je, naravno, besmislica. Govoreći o rastu nezaposlenosti usled rezanja vojnog budžeta, republikanci već priznaju osnovni princip ovog problema.
Međutim. zar neće smanjenje potrošnje (ili povećanje poreza) izazvati zatvaranje radnih mesta kad god da se dogodi, i zašto onda sa tim ne završimo odmah? Odgovor je ne – imajući u vidu stanje naše privrede, ovo je izuzetno nepovoljan trenutak za štednju.
Jedan od načina da to razumemo jeste da uporedimo današnju ekonomsku situaciju sa uslovima u ranijem krugu vojnih rezova: tokom velikog rezanja vojne potrošnje krajem osamdesetih i početkom devedesetih, po završetku Hladnog rata. I ovi rezovi su uništili radna mesta, sa naročito ozbiljnim posledicama u oblastima poput južne Kalifornije, koje su u velikoj meri počivale na namenskoj industriji. Međutim, na nivou države, efekti su ublaženi monetarnim merama: Federalne rezerve spustile su kamate otprilike istovremeno sa rezanjem potrošnje, što je pospešilo privatnu potrošnju i minimizovalo ukupne nepovoljne efekte.
Danas, međutim, još uvek preživljavamo posledice najgore finansijske krize od Velike depresije, i Fed je, pokušavajući da se izbori sa padom, već smanjio kamate koliko je mogao – praktično na nulu. Dakle, Fed ne može da ublaži udar smanjenja potrošnje na zaposlenost, koji će nastupiti svom silinom.
Poenta je, dakle, da sada sigurno nije vreme da se time bavimo; sa fiskalnom štednjom treba sačekati dok se ekonomija potpuno ne oporavi, pa da Fed može ponovo da ublaži udar.
Ali zar nas ne čeka fiskalna kriza? Ne, ni slučajno. Federalna vlada može da se zadužuje jeftinije nego praktično ikad ranije u istoriji, i srednjoročne prognoze, poput desetogodišnjih projekcija koje je u utorak objavila Kongresna kancelarija za budžet, uopšte nisu alarmantne. Jeste, postoji dugoročni fiskalni problem, ali on nije toliko urgentan da bismo morali da ga rešavamo baš sada. Navodna fiskalna kriza postoji samo u glavama vašingtonskih insajdera.
Međutim, čak i ako zasad odložimo smanjenje potrošnje, zar ne bi bilo dobro da naši političari istovremeno dogovore dugoročan fiskalni plan? Naravno da bi. Bilo bi dobro i kada bismo imali mir u svetu i univerzalnu vernost supružnika. U realnom svetu, republikanski senatori govore da je situacija bezizlazna – ali ne toliko da bi opravdala podizanje poreza makar za jedan cent. Da li se tako ponašaju ljudi spremni da sklope veliki fiskalni dogovor?
Realno gledano, mi nećemo skoro rešiti naše dugoročne fiskalne probleme, što je u redu. Nije idealno, ali ništa se užasno neće dogoditi ako ove godine ne rešimo baš sve. U međuvremenu, čeka nas bliska pretnja ozbiljne ekonomske štete od dugoročnog rezanja potrošnje.
Dakle, trebalo bi da izbegnemo tu štetu odlaganjem problema. To je odgovorno ponašanje.
The New York Times, 08.02.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 12.02.2013.
