AP Photo, Khalil Hamra http://bit.ly/1xWfIdN 

 
Uzmimo da neko kaže da Netanjahu nije odgovoran za trenutnu operaciju u Gazi, koliko bi to imalo smisla? Bi li, da to drukčije formulišem, on odbio odgovornost i za dobro i za zlo, da pojednostavimo, koje ta operacija donosi? Kako bi mogao? On je na čelu vlade koja donosi odluke i mada ih drugi izvršavaju, vlada svakako preuzima odgovornost.

Da bi se razumelo ono što sledi, potrebno je ukazati na činjenicu da je akcija Izraela u potpunosti u skladu sa međunarodnim pravom, takvim kakvo jeste. Ako je zemlja izložena prekograničnim napadima, ona može da odgovori prelazeći tu granicu mecima, raketama ili ljudima. To ne znači da nije dužna da poštuje zakone ratovanja, za šta je na kraju krajeva odgovorna vlada i njen predsednik. O kom tipu odgovornosti je reč zavisi od učinjenog. Kako se ona ustanovljuje važno je pitanje, ali u slučaju demokratske države, postoje politički, pa i pravni mehanizmi. Koliko su oni efikasni, to je naravno od ključnog značaja, ne u najmanjoj meri zbog, što bi se reklo, političkog zdravlja demokratije, no to je nezavisna tema.

Važi li to za Putina i Rusiju? Ili, pre toga, važi li to za Karadžića i Miloševića, a ne, recimo, samo za Mladića? Mogu li oni da kažu da ne snose odgovornost za Srebrenicu? Tu dolazi presuda Međunarodnog suda koja kaže da, kada je reč o Srbiji, a to će reći i Miloševiću, da ne mogu. Jer je Milošević mogao da spreči, a nije. O svim drugim odgovornostima i da ne govorimo. Ili, da postavimo to pitanje ovako: može li Obama da odbije odgovornost za akcije koje preuzima Amerika kao država? Ne može. A svakako ne bi ni hteo, budući da biti predsednik znači upravo to – preuzeti odgovornost za akcije države.

Važi li to za Putina? Ili, drukčije rečeno, bi li Putin hteo da se proglasi neodgovornim za ono što čini ruska država? Recimo, za aneksiju Krima? Ovo su, naravno, retorička pitanja, ali čini se da prestaju to da budu kada se primene na sukobe na istoku Ukrajine i na, još više, odgovornost za obaranje putničkog aviona. U ovom času, nije naravno poznato ko je oborio avion, ali je jasno da se ne može reći da ruske vlasti ne snose nikakvu odgovornost ko god da je uzrokovao pad aviona. Jer su one, te vlasti, na više načina preuzele odgovornost, pa i zvanično ovlašćenjem Putinu da interveniše u Ukrajini ukoliko je potrebno, koje je doduše kasnije povučeno, ali to ne znači da podrške i pomoći protivnicima ukrajinskih vlasti nema. Sam je Putin rekao da su za obaranje aviona krivi svi koji održavaju nasilne sukobe na istoku Ukrajine. Što znači i Rusija.

Nema nikakve sumnje da se ruske vlasti smatraju odgovornim za ishod sukoba na istoku Ukrajine, ali načini uticanja, uključujući i podršku u oružju i drugim sredstvima, ne mogu da budu u istoj meri otvoreni kao u slučaju, recimo, izraelske intervencije u Gazi. Zato što mešanje u unutrašnje stvari suverenih država nije u skladu sa međunarodnim pravom. Postoji, naravno, razlika između Srbije i Rusije, jer ova druga ima pravo veta u Savetu bezbednosti, ali to ne menja raspodelu odgovornosti. Taj kriterij legalnosti, naravno, razlikuje podršku ukrajinskim vlastima od one pobunjenicima, koju, tu razliku, inače ruske vlasti razumeju u drugim slučajevima, recimo sirijskom.

Tu se sada obično potežu poređenja sa slučajevima u kojima postoji odgovornost, ali ne i posledice koja sa njom treba da idu. Pri tom se uglavnom misli na Ameriku. Ali to, naravno, samo podcrtava odgovornost, u ovom slučaju Putina. Niko ne očekuje da je išta drugo osim verbalne osude realistično. Eventualni gubitak političke podrške je rizik koji on preuzima. To, međutim, ne znači da će stvari završiti na tome. Valja očekivati prilično produžene sporove na krivičnim i građanskim sudovima.

Zapravo, bilo bi prirodno očekivati da će se na Međunarodnom sudu pravde naći ocena aneksije Krima, da će se na Međunarodnom krivičnom sudu naći osumnjičeni za obaranje putničkog aviona, a i za ratne zločine, a i da će porodice stradalih tražiti da se osude, neposredni i posredni krivci i da se isplati značajna naknada štete. U svemu tome može da se utvrđuje odgovornost Rusije i Putina. Ishod ćemo videti.

Ovako kako se ponekad argumentiše u štampi, ispada da kršenje zakona ili moralnih normi koji prođu nekažnjeno mogu da budu presedan, dakle da opravdavaju isto takvo ponašanje drugih. Međutim, kada bi zločin uspostavljao presedan koji svi mogu da slede, to bi za ishod moglo da ima samo anarhiju, dakle sistem nepravdi, a ne neko pravično rešenje.

 
Novi magazin, 04.08.2014.

Peščanik.net, 04.08.2014.