Neposredan povod za ovaj napis je sledeća izjava Mihaila Markovića u „Pečatu“: „Srbi nigde, pa ni na Kosovu“, obavestio je on navodno Noama Čomskog, „nisu vršili etničko čišćenje. Dokaz je sadašnja etnička karta Srbije i Jugoslavije. Hrvatska, Slovenija, bošnjački deo Bosne i Hercegovine i najveći deo Kosova gotovo su u potpunosti etnički homogeni. Srbija je isto onoliko etnički mešovita koliko je bila i pre ratova (1991-1995).“ Teško je naći bolji primer intelektualne neodgovornosti, da to tako nazovem. Zašto? Prvo zbog logičke greške post hoc ergo propter hoc, jer je u više slučajeva prvobitno etničko čiščenje bilo anulirano etničkim čišćenjem koje je sprovela druga strana, dakle konačni ishod ništa ne govori o tome kako se do njega došlo. Drugo, zato što postoji presuda Međunarodnog suda pravde o tome da je izvršen genocid (najgori oblik etničkog čišćenja) u Srebrenici, a postoji i Republika Srpska. Treće, nije tačno čak ni kada je reč o etničkoj mešovitosti Srbije.

A sada o slobodi mišljenja, govora i izražavanja – ili ukratko o slobodi govora. Ona bi, po mom mišljenju, trebalo da bude potpuna, takoreći apsolutna. To ne znači da mislim da se ona ne može zloupotrebiti. No, mogućnost zloupotrebe će zavisti od toga koliko je odgovorna javnost, pod čime podrazumevam sve nosioce nekog oblika intelektualne, moralne, profesionalne i političke odgovornosti. Kada je reč o beogradskoj javnosti, sa kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka, gotovo da se nagrađivala neodgovornost. Oni koji žele da se podsete, ili su suviše mladi da bi imali to iskustvo, mogu da pročitaju šta sada pišu oni koji su tada pozivali na rat, etnička čišćenja i na nasilje nad sugrađanima, o manjim oblicima verbalnog ili štampanog siledžijstva da i ne govorimo, i da se zamisle zašto niko od tih ljudi ne oseća potrebu da preuzme intelektualnu odgovornost?

A ni javnost ne smatra da ima obavezu da ih pozove na stručnu i profesionalnu odgovornost. Naprotiv, oni svakodnevno sude ljudima koji su smatrali da imaju intelektualnu, moralnu i profesionalnu obavezu da ukažu do čega će to intelektualno i političko divljanje da dovede. Tada je to bilo opasno, fizički opasno, a danas je reč samo o neprijatnosti da se od intelektulano neodgovornih ljudi čitaju optužbe o izdajstvu i insinuacije o tome da se to radi za novac. Što se mene tiče, daleko najveća kazna jeste da im se obezbedi sloboda govora. Ništa nije gore nego neprestano svojim napisima potvrđivati stepen svoje intelektualne neodgovornosti. U nekom će se času u javnosti probuditi potreba za intelektualnim i profesionalnim standardima, za intelektualnom i profesionalnom odgovornošću.

Da bi se videlo o kolikoj je odgovornosti reč, odmah ću reći da smatram da su takva sredstva informisanja kao što su „Radio televizija Srbije“ i list „Politika“ krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošloga veka pozivali ne samo na na rat, već i na linč izdajnika, jedne ili druge vrste. U svim ratovima koji su usledili i u progonima i političkim ubistvima, televizija i novine su odigrali sramnu ulogu. Sada se samo beži od odgovornosti. Još sramniju su ulogu odigrali i još uvek igraju intelektualci. Prvo se agitovalo, potom se lagalo, a sve se vreme peru ruke.

Iz čega ne sledi da se ne bi trebalo zalagati za slobodu govora – štampe i televizije. Naprotiv, veoma je važno da svi oni koji imaju potrebu da i dalje lažu i nikako ne mogu da prestanu da peru ruke, da svi oni to mogu da čine javno i slobodno. Što slobodnije, to bolje. Važno je i da ih brane oni koji se iz jednog ili drugog razloga osećaju pogođenim. Jako je važno, takođe, da to čine profesionalna udruženja koja su se obrukala kada je zaista trebalo preuzeti odgovornost. Važno je i samo po sebi, ali i da bismo videli hoće li se neko od ovih na vlasti i u opoziciji prisetiti da postoje neke političke odgovornosti, jer bi ipak trebalo da se povremeno zapitaju šta su oni tačno činili i još uvek čine? I kako, to je dobro da mi znamo, oni to sebi opravdavaju? Važno je da se to sve objašnjava i opravdava javno.

Kao što kod svake obnove rasprave o slobodi govora, kao sada kada se tužilaštvo zainteresovalo za to kako su novinari podstrekavali na rat i na linčovanja, valja videti hoće li se neka televizija ili neka novina, recimo „Radio televizija Srbije“ i „Politika“ osetiti pozvanim da nešto kažu o sopstvenoj odgovornosti? I koliko će dugo moći da ćute i kako će sve da se brane. Ja se bavim društvenim naukama i mislim da mogu da kažem da postoji nešto kao empirijska zakonitost: sa vremenom odgovornost raste. Tako da je suočavanje sa njom neizbežno, pitanje je samo ko i kada? U Srbiji, mislim da mogu slobodno da predvidim, odgovornost će se definitivno prebaciti na sledeće generacije, koje naravno nisu odgovorne ni za šta. Tom saznanju, da neće biti krive samo žrtve, jer su eto po Mihailu Markoviću oni u Srebrenici sami sebe etnički očistili, a ne bi trebalo nikada zaboraviti ni one od kojih su čistili vozove po Srbiji, neće samo oni biti krivi, već i nevine buduće generacije, jer će morati da se za sve to izvinjavaju – da to znamo pomaže sloboda govora, jer možemo da čitamo kako nije bilo ono što je bilo i kako se nije govorilo ono što se govorilo i nije se radilo ono što se radilo. Zato bi sloboda govora trebalo da bude praktično apsolutna.

 
Peščanik.net, 13.06.2009.