Robert Lukas, dobitnik Nobelove nagrade, je pokušao, pre par decenija, da objasni zašto nerazvijene zemlje finansiraju razvijene? Recimo zašto, danas, Kina finansira Ameriku, a ne obratno? Sličan je paradoks sa emigracijom obrazovanih ljudi iz nerazvijenih zemalja. Zašto, na primer, naučnici i uopšte ljudi sa visokim obrazovanjem, naročito iz primenjenih nauka, napuštaju Srbiju i traže posao u razvijenim zemljama?

Lukas je smatrao seljenje kpitala iz nerazvijenih u razvijene zemlje paradoksalnim zato što bi trebalo da kapital ima veći prinos u nerazvijenim zemljama, jer ga tamo nema mnogo. Zašto bi preduzetnik iz Srbije ulagao u Austriju, recimo, kada njoj ne nedostaje kapital, a Srbija ga svakako nema u toj meri? Prinos na kapital u Srbiji bi morao biti veći nego u Austriji.

Isto tako, naučnika i ljudi sa visokim kvalifikacijama je relativno manje u Srbiji nego u evropskim ili prekomorskim razvijenim zemljama, pa bi trebalo i da je doprinos obrazovanih ljudi u Srbiji veći nego u razvijenijim zemljama. Imalo bi smisla da ljudi koji nemaju kvalifikacije traže posao u razvijenim zemljama, dok bi oni kojih je relativno manje trebalo bolje da prolaze u manje razvijenoj zemlji kao što je Srbija. Iz Srbije odlaze svi, doduše, ali je posebno zanimljivo zašto odlaze visokokvalifikovani.

Jedan razlog na koji je Lukas ukazao jeste veća rizičnost ulaganja u manje razvijenim zemljama. Uzroka za to može biti mnogo, ali to ovde ostavljam po strani. Isto je verovatno slučaj i sa naučnicima i obrazovanim ljudima uopšte. Oni se mnogo lakše zapošljavaju nego manje kvalifikovani, ali su im primanja, ne samo finansijska, mala i neizvesna. Mala zato što zavise od države, a na nju imaju mali uticaj, a i rizična jer je nestabilnost velika. Pa se sele tamo gde je konkurencija veća, ali su naknade u skladu sa doprinosom i rizik da će ih izgubiti je manji.

 
Blic, 29.12.2010.

Peščanik.net, 30.12.2010.