Razlika između odmrzavanja plata i penzija sada, u januaru ili u aprilu nije finansijski od velikog značaja. Isto se može reći i za efekte na ukupnu ekonomsku aktivnost, oko čega je bilo takođe preterivanja u javnoj raspravi. Drukčije stoji stvar kada je reč o očekivanjima kako kada je reč o privrednim kretanjima, tako i od najavljenih pravila fiskalne odgovornosti.

Problem sa administrativnim merama kontrole dohodaka je isti kao i sa kontrolom cena. U nekom času mora da dođe do odmrzavanja. To formira očekivanja na osnovu kojih se ljudi ponašaju i pre nego što do samog odmrzavanja i dođe. Recimo, nezavisno od toga što će do odmrzavanja doći tek u januaru, ima smisla već danas trošiti više. Isto tako, ima smisla već danas povećati cene svojih proizvoda jer se očekuje rast tražnje. Usled toga, kao kod svake liberalizacije, a odmrzavanje je upravo to, valja očekivati jednokratno povećanje potrošnje i rast cena. Ovo drugo se već može videti jer je rast cena ili već prisutan ili se najavljuje.

Namera je, kako se objašnjava, da se ne dozvoli da se oforme očekivanja da dolazi do trajnog omekšavanja fiskalne politike tako što će se Vlada obavezati na to da će biti odgovorna i da će, u stvari, težiti da smanjuje javnu potrošnju. Tom cilju bi trebalo da posluži zakon o fiskalnoj odgovornosti. Nezavisno od toga šta će u njemu pisati, jasno je da su očekivanja vezana za odmrzavanje značajno jača od uverljivosti fiskalnih pravila. Jer ako MMF mora da pristane na kompromis, a raspolaže sa sankcijama jer može da uskrati finansijsku pomoć, šta će naterati partije da ne povećavaju javnu potrošnju kako bi poboljšale svoje izglede na izborima? Trebalo bi da glasači smatraju odmrzavanje nepoželjnim, pa da povećaju štednju, a ne potrošnju i time zaprete da će glasati protiv partija na vlasti, a to nikako nije u skladu sa njihovim trenutnim očekivanjima i ponašanjem.

 
Blic, 01.09.2010.

Peščanik.net, 01.09.2010.