Razovor vodio Nenad Jovanović
Film ‘Teret’ Ognjena Glavonića dobitnik je nagrade Zlatna kolica za najbolje dugometražno ostvarenje iz natjecateljskog programa 16. Zagreb Film Festivala. Prema ocjeni žirija, ‘u filmu, koji spretno kormilari politički kompleksnim terenom i odlikuje se rigoroznom formom i sadržajem, strahote rata mijenjaju značenje naizgled banalne svakodnevice, a snovi o budućnosti postoje usprkos svim izgledima’. Nakon premijere u Cannesu film je prikazan na najvažnijim svjetskim festivalima, a na ZFF-u je imao hrvatsku premijeru. Njegova je posebnost što je scenarij prije nekoliko godina razvijan upravo na ZFF-u.
Vaš igrani film ‘Teret’ i dokumentarac ‘Dubina dva’ povezuje jedna nečasna epizoda iz 1999., odnosno prevoženje tijela ubijenih Albanaca kamionima po Srbiji u cilju zataškavanja zločina. Što je bilo odlučujuće da se pozabavite tim događajem i kakav je odnos između ta dva filma?
Pre desetak godina, dok sam studirao, slučajno sam na internetu naišao na nekoliko tekstova u kojima se spominje masovna grobnica u policijskoj bazi između Zemuna i Batajnice. Tada sam prvi put čuo za njeno postojanje. Razgovarao sam o tome sa bliskim osobama, želeći da saznam i proverim da li neko zna nešto više o tome, ali sam shvatio da niko ili nije znao ništa ili ništa više od nekoliko opštih stvari. Taj spoj neznanja, nedostupnosti informacija i nezainteresovanosti okoline uticao je na postavljanje i formulisanje mnogih pitanja koja su me vodila ka filmu. Nikako nisam hteo da se ‘pozabavim’ time, već da zaronim, prekopam, da se posvetim. Ideja za ‘Teret’ nastaje iz tih nekoliko informacija, želje da se nauči više i ne skreće pogled, da se od tog mesta i događaja napravi nešto što bi bilo mesto znanja i učenja o našoj bliskoj prošlosti, a sve kroz niz pitanja koja sam postavljao drugima, ali i sebi. Prva verzija scenarija napisana je 2011., a kako je finansiranje filma trajalo godinama, i sam scenario prolazio je kroz razne faze. U početku je ‘Teret’ zamišljen samo kao priča, kao igrani film u kojem pratimo jedan lik, u toku jednog dana koji on provodi na novom poslu, prevozeći zemljom nepoznati mu tovar.
‘Dubina dva’ je nastala slučajno, neplanirano, iz materijala koji je ostao iza istraživanja za ‘Teret’. Dakle, prvo je nastala ideja za ‘Teret’, iako je ‘Dubina dva’ prva snimljena. To su dva različita filma, dve različite forme, priče, ideje i za oba filma je bitno reći da me nisu privukli samo tema, zločin, ćutnja oko njega i priče iza toga, nego mogućnost da ih ispričam na meni filmski uzbudljiv i zanimljiv način. Nijedan od tih filmova ne bi nastao da pre toga nisam pronašao ugao, oblik i ključ. ‘Dubina dva’ je dokumentarac koji je neka vrsta mapiranja samog zločina, film o strukturi i organizaciji zločina kao i zataškavanju, zavetu ćutnje koji traje i danas. Nastaje u trenutku kada nisam bio siguran da će igrani film ikada biti snimljen. No nakon premijere ‘Dubine dva’ izgledalo je kao da je i interesovanje za ‘Teret’ poraslo. Kada sam se vratio scenariju, shvatio sam da sam dosta stvari koje su tu napisane – već rekao. Zato je scenario za ‘Teret’ menjan, i to za mene postaje film o tome šta jedna generacija ostavlja drugoj, refleksija o bliskoj i malo daljoj prošlosti, portret zemlje i ljudi u jednom specifičnom trenutku raspada sveta u kojem su nekada živeli, te zbir vlastitih iskustava, sećanja, strahova i slika iz vremena NATO bombardovanja, i sudara svega toga sa onim pričama i slikama koje su u to vreme, ali i danas, bile skrivene, zabranjene, nedostupne.
S kojim ste se problemima suočavali prilikom snimanja ‘Tereta’ i kakav su stav prema projektu imale nadležne institucije u Srbiji?
Ako mislite na Filmski centar Srbije, mi smo na konkursima za razvoj i produkcije odbijani šest godina. Ne znam koliko je to bio stav samog FCS-a, a koliko stav određenih ljudi koji su sedeli i odlučivali u tim raznim komisijama koje su se za to vreme smenjivale. Problem nedostatka sredstava tj. podrške iz sopstvene zemlje je užasno otežao i odužio nastanak filma, ali ga nije sprečio. Ako mislite na neke više, nadležnije institucije, mislim da njih filmovi ne zanimaju, tj. zanimaju ih samo u meri u kojoj im, u određenom trenutku, mogu poslužiti u dnevno-političke svrhe, instrumentalizaciju teme, radikalizaciju mase, prebacivanje odgovornosti sa sebe na dežurnog krivca tj. izdajnika ili kao argument u raznim prepucavanjima. Na samom snimanju problema je bilo mnogo, ali za mene pravljenje filmova i jeste, u svim svojim fazama, samo jedno konstantno kreativno rešavanje problema i prevazilaženje prepreka, i mislim da tome treba pristupiti kao avanturi za koju je potrebno dosta strpljenja i entuzijazma. Naravno, nikada neće biti dovoljno vremena i novca, podrške i razumevanja, ali vrlo brzo se nauči da se pliva, prepusti i uživa u tom paklu.
Koliko su teškoće na snimanju ‘Tereta’ bile slične onima na snimanju ‘Dubine dva’?
‘Dubina dva’ je snimana desetak dana i na lokacijama na kojima su se zločini desili. Ekipa je bila mala, samo nas troje je putovalo i beležilo prostore onako kako oni danas izgledaju. Išli smo jednim kolima, nekako polutajno, i mogli smo se neopaženo i slobodno kretati. Film je zbog toga i mogao biti snimljen u uslovima koje smo imali, skoro bez budžeta, sa kratkim zadržavanjima na svakom mestu. ‘Teret’ je sniman duže od mesec dana, ekipu je u proseku činilo 50, a nekim danima i 150 ljudi, imali smo vozni park od 15-ak kamiona, autobusa, kombija i, naravno, putovali smo sa lokacije na lokaciju, zatvarali puteve na kojima smo snimali, adaptirali prostore, koristili pirotehniku i specijalne efekte. ‘Teret’ je i road movie, i film koji se dešava za vreme rata, i triler, i drama, ali i film epohe – iako je u pitanju period od pre samo dvadeset godina, svaki detalj morao je biti kontrolisan. Sve to podrazumevalo je mnogo veći budžet i organizaciju, i film nije mogao nastati u uslovima u kojima sam navikao da radim i u kojima sam snimao svoje prethodne filmove. I pored toga ili možda baš zbog toga, srećan sam jer sam uspeo da napravim film na licu mesta, da napravim prostor za stvaranje i slobodu i intuiciju na samom setu, a ne samo da filmujem scenario, izvršim radove, odradim unapred pripremljen i uvežban posao.
Kako ste se odlučili za to da glavnu ulogu igra Leon Lučev? Malo šale: možda zbog dozvole za C kategoriju?
Sa Leonom sam počeo da pričam o filmu još 2013. i već tada smo dogovorili saradnju, iako je bilo neizvesno da li će do filma doći. U međuvremenu smo postali prijatelji i to je bilo jedno jako lepo iskustvo jer kada je došlo vreme za snimanje, mnogo smo se bolje poznavali, mnogo smo bolje razumeli film, nekako je sve bilo jasnije. Dok sam pisao scenario, dugo sam želeo naturščika u glavnoj ulozi, a onda sam shvatio da mi ipak treba glumac. Leona sam u to vreme gledao u nekoliko filmova i bio mi je zanimljiv u kadru, čak i kada ne radi ništa, tu je, nešto se dešava, na licu, unutra, imao je nešto bitno i za lik u mom filmu. Inače, Leon zna da vozi kamion, vozio je i na setu, mada nisam siguran za dozvolu, ali smo na snimanju imali dva kamiona, jedan pravi i jedan na trejleru, lažni, kao što smo imali i profesionalne vozače.
U filmu ima dosta epizodnih uloga mladih ljudi koje Lučev sreće na svom putu i tamo gdje živi – koja je njihova funkcija?
Glavna priča koju sam želeo da ispričam možda je ona o tome šta jedna generacija ostavlja drugoj, i to ne samo u kontekstu onoga što su naši roditelji ostavili nama nego i onoga što su oni nasledili i uradili sa tim. Sa te strane to i jeste priča o Jugoslaviji, njenom raspadu i onome što ostaje najmlađima. Uvek sam zamišljao da je to film u kojem glavni lik, čiji je otac bio na Sutjesci, pratimo u danu kada shvata da je deo zločina koji je u svojoj suštini fašistički. Sa tom istinom on dolazi pred dete. Sve te epizode u kojima pratim decu i tinejdžere – a i drugi glavni lik u filmu, Paja, negde je tih godina – otvorile su mi prostor da kažem nešto više o svojoj generaciji u to vreme, našim strahovima, detinjstvu, našim jalovim zamislima o tome šta znači pobuna, o svojim tadašnjim interesovanjima: pored bombardovanja, jednako se snažno sećam i tadašnje opsesije muzikom, zaljubljivanja u razne bendove. Želeo sam da naglasim tu priču o nasleđu, o tome šta se prenosi, šta se prećuti, šta ostaje neizgovoreno. Šta preostaje. Na nivou forme, pored glavne niti, stabla filma, tj. prave linije u kojoj pratimo kako glavni lik ide od tačke A do tačke B, postoje te stranputice, digresije, grane koje ostaju nedovršene, ali nam donekle pokazuju atmosferu, živote drugih, svet koji se dešava van glavne priče. Želeo sam da ta deca koju pratimo nakratko imaju neki svoj život i neke svoje tajne, koje nisu u vezi sa ratom i problemima generacije koja je odgovorna za to stanje u koje su klinci bačeni.
Za ‘Teret’ su, kao i svojevremeno za ‘Dubinu dva’, zaredale nagrade na festivalima. Kakve su bile reakcije javnosti?
Kritike koje dobijamo u inostranstvu su iznenađujuće pozitivne i svaka od njih, kao i svaka od tih nagrada, donekle pomaže da se za film malo dalje čuje, da se više ljudi zainteresuje za njega. U Srbiji film još nije prikazan, ali je bilo dosta napada, pljuvačina, pretnji, što je donekle očekivano, ali i zanimljivih, apsurdnih tekstova, u kojima su neki ljudi prepričavali film, pisali recenzije, objašnjavali šta je problem u radnji – a da ga nisu ni videli. Možda treba snimiti film po svim tim tekstovima, podržati time tu podsvest, krivicu možda, tu maštu koja se tako bestidno izlila. Ali, naravno, svestan sam da svakog ko priča ovakve priče očekuju udari sa raznih strana, spreman sam za njih, kao i za kritike, pa čak i one neutemeljene. Smatram da filmovi i treba da ometaju udobnost i uljuljkanost, da film treba da bude kamenčić u cipeli.
Koliko su srpski umjetnici i kulturni radnici kritični prema zločinima koji su 1990-ih činjeni u ime Srba i bi li i umjetnici iz ostalih tada zaraćenih naroda trebali stvarati filmove i druga umjetnička djela u kojima osuđuju ono što su činili njihovi sunarodnici?
Ništa manje ili više od kolega iz drugih sredina. Smatram da se svako treba obračunati prvo sa lažima i fašistima na svojim ulicama i u gradovima, a ne to isključivo spočitavati drugome. Jasno je da su znanje i obrazovanje danas iseljeni iz obrazovnih institucija, da se mlade generacije uče da, pre i iznad Istine, zavole svoju naciju i državu, te da je svaki pojedinac koji se usudi da progovori o nečemu što nije predviđeno, da naruši i poljulja negovanu iluziju, ovde unapred osuđen na razne otpore, diskreditovanje, ućutkivanje. Čim dirneš u nacionalizam, kao da diraš u nešto sveto. Imam utisak da je to što mi stvaramo zapravo samo municija, da oružje nije u našim rukama, već u rukama naših neprijatelja. I da umesto što pokušavamo da obrazujemo i otrežnjujemo nove generacije, možda treba da razmislimo o drugačijim oblicima borbe sa ovim starijima.
Jesu li vaši filmovi ikog podstakli da pokrene pitanje odgovornosti za spomenuti zločin?
Ne znam, stvarno, za konkretnu odgovornost. Mislim da ovo nisu istraživački dokumentarci, niti sam ja novinar, mislim da ništa novo nisam otkrio, ali smatram da sam neke stvari stavio u novi kontekst, izvukao iz tame nekih opskurnih ćoškova, neke manje vidljive veze i sprege osvetlio, i da je to sada, samim tim što je u formi filma, možda dostupnije i poznatije nego što je bilo ranije. Znam da ima onih koji su kroz ove filmove prvi put čuli za ovu priču, znam kakve su reakcije bile posle projekcija ‘Dubine dva’ u Srbiji, uvek su bile praćene zapitanošću i besom ljudi, pre svega mladih, nad činjenicom da ništa o tome nigde nisu čuli ranije, kao i odgovornošću onih koji su to naredili, omogućili i onda negovali neznanje, tišinu i ćutnju.
Novosti, 26.11.2018.
Peščanik.net, 27.11.2018.
Srodni linkovi:
Radio Slobodna Evropa: Ognjen Glavonić – intervju
Branislav Dimitrijević – Landscape of crime
