Branka Prpa – intervju

Tabla: Rue de la Yougoslavie, Alžir

Alžir, foto: Ivan Šepić

Razgovor vodio Jerko Bakotin

Beogradska povjesničarka Branka Prpa nedavno je objavila knjigu “Srpski intelektualci i Jugoslavija 1918-1929” u kojoj analizira stavove sedamdesetak intelektualaca o nizu ključnih pitanja jugoslavenske države u njezinoj prvoj dekadi: jedan ili više naroda, monarhija ili republika, seljačka ili industrijska zemlja, položaj žena, kultura… Tadašnji vodeći srpski intelektualci Jugoslaviju su doživljavali kao šansu stvaranja razvijene i ravnopravne europske države, za razliku od današnjih shvaćanja koja je proglašavaju “povijesnom greškom”. Promocija ove važne studije u Zagrebu je planirana u veljači, u organizaciji časopisa Tragovi. Splićanka rođenjem i odrastanjem, Prpa je i supruga Slavka Ćuruvije, vlasnika listova Dnevni telegraf i Evropljanin. Ćuruvija je ubijen u atentatu 11. travnja 1999. za koji su optuženi šefovi tadašnje srbijanske Državne bezbednosti.

Srpski intelektualci imali su gotovo religioznu vjeru u jugoslavensku ideju. Jugoslavija je bila obećanje preporoda južnih Slavena i u potpunosti je izjednačena s modernitetom.

Intelektualci su jugoslavensku državu shvatali kao epohalnu šansu istorije, projekt južnih Slavena realiziran na način za koji nisu verovali da je moguć ni u utopijskim predikcijama. To važi ne samo za srpske, nego za gotovo sve južnoslavenske intelektualce. Uz Jugoslaviju su se vezivala dva ključna elementa – modernizacija i rešenje nacionalnog pitanja, odnosno oslobođenje od tuđina. Jugoslavija je bila prosvetiteljski projekt političke i kulturne emancipacije njenih naroda. Tu je i svest o zajedništvu koja je proizlazila iz jedinstvenog jezičkog standarda. Kao treće, intelektualci su razumevali da pripadaju novom europskom projektu, koji je podrazumevao novi princip međunarodnog prava – nacionalnu državu, uveden nakon Prvog svetskog rata po principu prava na samoopredeljenje.

U kojem je smislu Jugoslavija trebala biti drugačija od postojećih struktura, u prvom redu Kraljevine Srbije?

Postoji mitologema o zlatnom dobu Srbije u periodu od 1903. do 1914. No to doba oličavaju vladavina Nikole Pašića i nasilna smena na tronu. Ubijen je legitimni kralj, doveden je drugi, vojska je uvedena kao ključni politički činilac. To ne možemo nazvati epohom demokratije. Milan Grol je 1918., ocenjujući šta bi značilo ne prihvatiti jugoslavenski projekat, rekao: “Sve je bolje od života u onoj apsani, što bi se sutra zvala delimično restaurirana Srbija”. Srbija je bila opterećena političkim sukobima u kojima se gubila glava, a protivnici su eliminisani apsanom. Situacija naroda koji su živeli u Austro-Ugarskoj nije bila bolja po pitanjima demokratije, ljudskih, političkih i nacionalnih prava. To je bio nedemokratski prostor u celini. Intelektualci su verovali da je moguće početi otpočetka i novu državu staviti na drugačije temelje.

Kao ključni problem ispostavila se dilema je li Jugoslavija nacionalna ili višenacionalna država. Kada je 1871. dovršeno ujedinjenje Italije, lingvističke razlike među Talijanima bile su veće nego one 1918. u Jugoslaviji. Zašto nije došlo do stvaranja jugoslavenske nacije?

Jugoslavija je kratko trajala. Sedamdeset i tri godine nisu vreme u kom možete započeti i završiti integracijske procese. Ipak, mislim da to nije ključno. Na vanjskopolitičkom planu su političari srpske vlade i Jugoslavenskog odbora dokazivali da prostor Jugoslavije naseljava jedan narod, da bi u međunarodnom smislu legitimisali novu državu. Jovan Cvijić piše knjigu “Balkansko poluostrvo” u kojoj dokazuje tu tezu, i onda na osnovu prava na samoopredeljenje taj narod ima pravo na svoju državu. Problem je bilo to što teza o jednom narodu nije funkcionisala na unutrašnjopolitičkom planu. To je druga decenija 20. veka. Nacionalno-integracijski procesi su uvelike dovršeni. Neki jugoslavenski narodi su imali svoje države, drugi su imali političke i kulturne institucije koje pripadaju nacionalno osveštenim narodima. Njih više gotovo da nije bilo moguće pretopiti u zajednički nacionalni jugoslavenski identitet. Jugoslavenska nacija bila je osećanje pojedinaca, ali nikada nije provedena u političku činjenicu. Milan Ćurčin kaže 1920-ih u Novoj Evropi: “Svi su dobili neko pravo, sve nacionalne manjine. Pravo nije priznato samo onoj skupini koja se oseća Jugoslavenima”. To je bilo deklarativno pravo, no ako ste se u jugoslavenskoj državi izjašnjavali kao Jugoslaven, ostajali ste u nebesima utopije. U političkoj praksi to je bilo potpuno nedelatno, osim ako nije zloupotrebljavano kao u vreme diktature kralja Aleksandra.

Svega desetljeće nakon stvaranja Jugoslavije nastupa potpuno razočaranje načinom na koji je ostvaren jugoslavenski ideal, i što se tiče međunacionalnih odnosa i što se tiče demokracije. Sima Marković, komunistički zastupnik u parlamentu, već 1923. tvrdi da su se u zajedničkoj državi Srbi i Hrvati udaljili više nego ikada ranije. Kolika je u tome krivica srbijanskih elita koje nisu bile voljne odustati od centralizma i ovaj heterogeni prostor organizirati na federalnim načelima?

Nisu stoprocentno krive srbijanske elite. Na terenu su novi igrači, pre svega Svetozar Pribićević. Ideja centralizma i unitarne države je njegova. Pribićevića je u tome podržavao Aleksandar Karađorđević, koji želi da bude jugoslavenski, a ne srpski kralj. On je smatrao da je formula unitarne države – jedan narod, jedan kralj – prava formula za njegovu vladavinu. Pašić je za to vreme na Konferenciji mira u Parizu. Kada se krajem 1919. vraća u Srbiju, suočen je sa zatečenim stanjem i prihvaća taj model kako bi i dalje ostao politički činilac. Da je bilo samo do njega, možda se i mogla naći federalistička formula. Međutim, monarh je po svaku cenu hteo da bude jugoslavenski kralj. Osim toga, Aleksandar je u političkoj praksi ustavotvornu skupštinu učinio besmislenom. Poslanici su polagali zakletvu kralju pre nego šta je uopće donesen ustav u kojem je monarhija trebala biti definisana kao ustavna. U toj su atmosferi bili nemogući projekti kao što je ustavni nacrt Stojana Protića. On je bio daleko od federacije, ali je predviđao stepen autonomije i bio oberučke prihvaćen s hrvatske strane.

Centralistički Vidovdanski ustav donosi se u tim politički bizarnim okolnostima, za koje je uvelike odgovoran monarh. Ustav je izglasan prostom većinom, iako je čak i u redovnim parlamentarnim procedurama za promenu ustava potrebna dvotrećinska većina. Pritom su većinu u parlamentu imali Srbi. Nije bilo šanse da ih preglasaju ni udruženi predstavnici svih ostalih jugoslavenskih naroda. Zato je Sima Marković rekao da je princip ‘jedan građanin, jedan glas’ u višenacionalnoj državi nedemokratski. Na to je Stjepan Radić mislio kada je rekao: “Vi ovdje niste preglasali jednu partiju, nego ceo jedan narod”. U nekoliko godina odvilo se toliko pogubnih stvari da je kriza koja je nastupila deset godina kasnije bila logični rezultat takvog početka. Štoviše, tada stvoreni politički realitet pratio je zemlju sve do njenog raspada. Ista pitanja bila su aktualna sedamdeset godina kasnije.

Što je bio dominantan stav srpskih intelektualaca prema Hrvatima? Kako su gledali na njihov položaj u zajedničkoj državi?

Izabrala sam 74 intelektualaca, mislim da oni predstavljaju reprezentativan uzorak. Vrlo retki su bili oni koji su smatrali da sa Hrvatima ne treba pregovarati i da su razlike nepremostive. Većinom su smatrali da su tu krizu izazvali političari. Uroš Krulj tada traži intelektualni cenzus za poslanike u parlamentu, smatrajući da su oni ispod mogućnosti shvatanja pitanja koje trebaju da rešavaju. Neobrazovani i ostrašćeni ljudi – to je bila slika jugoslavenskog parlamenta. Partijska logika prenesena je iz bivših država, pogotovo Srbije. Političari su nastavili da se ponašaju jednako kao da nema ni drugih naroda ni Jugoslavije. To je bio Pašićev koncept – ja te preglasam. Srpski intelektualci su već tada znali da je federalizam jedini model koji može sprečiti slom nove države. Ljubomir Stojanović, kasniji osnivač Jugoslavenske republikanske stranke, 1918. piše Cvijiću i kaže: “Ako buduću državu ne uredimo kao United States of Yugoslavia, doživeće sudbinu Austro-Ugarske.”

Srpskim političarima je nedostajalo imaginacije da uopće shvate što bi to trebala biti Jugoslavija?

Apsolutno je tako. Nikola Pašić pojma nije imao ko su jugoslavenski narodi. Za njega je to bila austrijska monarhija, neprijateljski prostor i tako je razmišljao do kraja života. Drugi problem se vidi kada pogledate na šta su oni trošili vreme i energiju. Nisu doneli ekonomski plan, nisu pravili statistike, nisu radili ništa osim šta su se iscrpljivali u političkim borbama za vlast. To je dobro oslikao Nušić u “Gospođi ministarki”. Komplikovana država, kao što je bila Jugoslavija, izmicala je svesti polupismenih ljudi koji su sedeli u parlamentu i mislili da je sve samo nadgornjavanje ko će tu koga i kako će neko postati ministar ili ući na neko lukrativno mesto. U deset godina nijedna vlada Kraljevine SHS nije trajala duže od šest meseci. To govori o tome kakav je to bio politički pakao.

Političari su ideju Jugoslavije uništili zbog svojih osobnih, isključivo privatnih interesa?

To je točno i to su tvrdili svi intelektualci. Radilo se o čistoj volji za vlašću. To je mišljenje politike na dnevnom nivou, bez strateškog promišljanja. Jugoslavija je izgubila šansu svog postojanja zato što su njene političke elite bile nesposobne za tako složen projekt. Uvelike se tu radi o otporu modernizaciji i transformaciji društava na kojima im se činilo da počiva njihova politička moć. Oni su hteli naciju koja ima kolektivno ja, gde pojedinac gubi individualitet. Nacija je kod nas u političkoj praksi tretirana kao nedemokratska kategorija. Tako je i danas.

Srpski intelektualci Jugoslaviju su izjednačavali ne samo s modernitetom, nego i s demokracijom. Kako komentirate danas raširenu tezu koja tvrdi da Jugoslavija ne samo da je u obje svoje inkarnacije bila diktatura, nego da je i bila moguća samo kao diktatura?

Volela bih da autori tih teza uporede u kom stepenu je ta proklamovana demokratija danas na sceni u svim novim državama koje su nastale na jugoslavenskom lešu, možda izuzimajući Sloveniju. Sima Marković, uzvikujući u parlamentu, kaže jednu ključnu stvar: “Jugoslavija će biti demokratska država ili je neće biti!” Jugoslavije danas nema zato što nije bila demokratska država. To je razlog njene propasti. Ali ni zemlje naslednice nisu uspele realizirati demokratiju, to je ključni problem ovih država i društava. On proizlazi iz nedostatka tolerancije, shvatanja različitosti, poštivanja manjina, ne samo nacionalnih nego i političkih. Nedostaje nam civilizacijski kapacitet koji stvara građansko društvo, razvijajući vrednosti na osnovu kojih demokracija može da postoji. To ni dandanas nije dostignuto. No apsolutno nije tačno da je Jugoslavija mogla da postoji samo kao totalitarni model. Ona ne postoji zato šta je imala totalitarni model.

Vaš opis tadašnjih jugoslavenskih političara zvuči kao da opisujete današnje političare u državama nasljednicama. Izgleda da imamo kontinuitet negativnih elemenata.

Prošlo je sto godina. Što su to političke elite, prvo jugoslavenske pa onda te nove-stare, preobučene u druge ideološke i političke koncepte, proizvele? Gde su civilizacijski pomak i reforma društva? Suštinski, komunisti jesu doneli modernizaciju celokupnog društva – industrijsku revoluciju, infrastrukturu, školski sistem… Ali ostali su na političkom monizmu. Na kraju su oni srušili jugoslavensku državu. Ona nije srušena u Bartolomejskoj noći gde su pripadnici dve vere ili nacije počeli da se ubijaju. Jugoslavija je srušena s državnog vrha. Nije narod donio tu odluku. Potom su elite nastavile prakse nasleđene iz jugoslavenske države. Mi imamo politički pluralizam, a u stvari živimo politički monizam vladajućih, koji se identificiraju s državom. Ako si protiv njih, onda si protiv države. Ako problematizuješ ono što oni smatraju konceptom srpske nacije, nacionalni si izdajnik. To je model identičan Pašićevom. To živimo i danas. Izostaje shvatanje o tome koliko smo složeno i pluralno društvo unutar svake nacije. Da ne govorimo unutar konglomerata nacija, kao što je to bila jugoslavenska država.

Jedan od onih koji su proglašeni izdajnicima bio je i vaš suprug Slavko Ćuruvija. Traje obnovljeno suđenje za njegovo ubojstvo, a još 2013. stranke koje su u Srbiji i danas na vlasti osnovale su Komisiju za istraživanje ubistava novinara, u kojoj sudjeluju i poznati novinari. Kako komentirate suđenje i rad Komisije?

Kao svedok ne mogu da komentarišem vođenje sudskog procesa. Mogu da kažem da je ubistvo Slavka Ćuruvije izvršila država. Danas su na vlasti oni koji su bili na vlasti i kada je on ubijen pre dvadeset godina. Ne verujem da su se ti akteri iznenada promenili i da će oni da gone ubice. Što se Komisije tiče, kada nešto nećete da rešite, osnujete komisiju. Time poručujete da institucije države nisu sposobne da to reše. Radimo komisije novinara kada je reč o ubistvu novinara. Hoćemo li osnivati komisiju pedikira ako je ubijen pedikir? U Komisiju nisam verovala otpočetka, ne verujem ni danas. To je lakrdija.

Novosti, 28.01.2019.

Peščanik.net, 31.01.2019.

Srodni linkovi:

VIDEO: Branka Prpa – Ruže za Jugoslaviju

Branka Prpa – Srpski intelektualci i Jugoslavija 1918-1929.

TEMA – JUGOSLAVIJA

BRANKA PRPA NA PEŠČANIKU